Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг.
Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА КОРИШКОГ,
испосника и отшелника
Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог Еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада засијаше многи богоугодни светилници по Србији и читавом Балкану. Међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена. Његов живот и подвиге описа хиландарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. Мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком.
Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи. Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посвети служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу.
Оставши сам са млађом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: „Воља Господња нека буде!“ Затим изађе са сестром из свога села и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца.
Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: „Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега“. Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење.
Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: „Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!“. И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: „Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени“. И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!“ И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо.
По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: „Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега“. А к Богу вапијаше: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила“. И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: „Ја сам прах и пепео“ (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам“.
После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: „Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?“ (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: „Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја“ (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше.
Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: „Слава Богу за све!“ Најзад се још једном топло помоли, говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела“. Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.
Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. – Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.
