Гост радија Светигоре био је Зоран Маринковић, пјевач и фронтмен бенда Бјесови из Горњег Милановца са којим смо разговарали о раду овог музичког састава, рок музици као својеврсном Боготражитељству, искуственој вези духовног живота и овог правца музике, старцу Тадеју којег је наш гост познавао, књизи старца Софронија Сахарова „Виђење лица Божијег“ као и о другим интересантним темама.
Када је ријеч о самом бенду Бјесови наш саговорник се присјетио како је тај термин употријебљен за назив овог рок састава:
„Бјесови су настали у периоду када је рокенрол, као део популарне музике 20.века био актуелан и када је пружао могућност човеку да се изрази и да се бори за неке ствари које жели. До назива Бјесови смо стигли тако што сам ја читао Достојевског, односно једно загребачко издање које је тада моја мајка купила и које је било штампано на ијекавици. Тај наслов се касније преводио и као Зли Дуси или Нечисте силе, али ми се чини да је су ти појмови мањи од појма Бјесови. И данас велики број људи мисли да се ми зовемо Бејсови јер смо као они-демони, међутим није тако јер је исто било као код стваралаштва Достојевског, ми причамо о њима али нисмо они“ казао је Зоран Маринковић и додао колика је улога Достојевског била у његовом раду:
„Достојевски је код мене одиграо улогу стварања једног капацитета за изражавање и једног општег става према себи самом и свом окружењу. Ја се трудим да будем што бољи пријемник и што приступачнији проводник ,мислим да је то задатак уметника, ако ми је већ Бог даровао таленат за креацију.“
Говорећи о старцу Тадеју Витовничком којег је познавао, наш саговорник је подијелио своја сјећања на чувеног духовника:
„Старац Тадеј није био схваћен и често је био осуђиван од стране других. То је било исто као са Достојевским. И он и отац Тадеј су били боготражитељи, људи на правом путу, мало необичном, па је требало времена док их други разумеју. И рокенрол је боготражитељски, не само Бјесови, већ комплетан правац.“
Занимљив је био и тренутак када је Зоран Маринковић добио „благослов“ од старца Тадеја за умјетничко стваралаштво:
„Нисам могао у себи на помирим бављење световном уметношћу и веру. Зато сам 1997. године растурио Бјесове и та пауза је трајала две године док нисам отишао са пријатељем Игором Малешевићем код старца Тадеја у манастиру Витовница. Тамо је већ, поред нас, било доста људи који су разговарали са старцем и излагали му своје проблеме и недоумице. Кад је дошао ред на мене ја сам се просто исповедио и казао му да не могу у себи да помирим бављење рок музиком и веру. Када сам се зауставио старац је просто рекао „па свирај ако ти се свира“. Ја сам био потпуно збуњен једноставношћу те реченице која је за мене била благослов. Често ми преувеличавамо наш живот и наше проблеме правећи од тога неку драму док се зло заправо крије у неким другим местима али не и у рокенролу.“ истиче Маринковић.
О начину како је повјеровао у Бога Зоран Маринковић је казао да се својеврсна религијска иницијација код њега се догодила читајући књигу старца Софронија Сахарова Виђење лица Божијег:
„Читајући ту књигу доживео сам присуство једне Љубави која је толико велика, да сам се ја осећао онако растужен, колико сам ја лош у односу на величину те љубави и тог разумевања. Старац Софроније управо ту помиње неколико пута ријеч љубав што је допринело да сам буквално осетио присуство Оца који те воли више од било кога другог.“
Говорећи о бунту као одлици рокенрол музике Зоран Маринковић истиче да се данас треба бунити против онога чега је одувијек било-неправде:
„То је побуна за бољи свет, за саосећајност и братство међу људима. Рокенрол има у себи боготражитељски потенцијал и то су већ многи бендови у свом раду изразили па и Бјесови, поготово на трећем албуму Све што видим и све што знам где се видео приступ како уметност не мора да буде у служби вере али може да буде обојена вером и драго ми је да смо и данас на том трагу.“
Раде Дуловић
