Данас, на Томину недјељу одржан је традиционални црквено-народни сабор на древној Дукљи код Подгорице
Свету литургију служили су подгорички свештеници протојереј Мирчета Шљиванчанин и јереј Павле Божовић. Литургијску бесједу одржао је протојереј Мирчета Шљоиванчанин, а приређен је и празнични програм.
Професор философије Дарко Ненадовић одржао је свечану бесједу, коју објављујемо у цјелости:
Часни Оци, Оче Владимире, драга браћо и сестре, богољубиви скупе, Христос Васкрсе!
Ево нас у првој недељи послије Васкрса, названој још бијела или нова недеља. И не без разлога нова, јер се послије Васкрса у овом дану први пут понавља и као да обнавља, велики празник Васкрсења Христовог. Тог догађаја који нам свима осмисли живот и показа шта је Бог и шта је човјек, или ко је Бог и ко је Човјек.
А изненађење је бити човјек. И то-двоструко изненађење: датошћу у овом свијету, и задатошћу која се пред њим ставља. Повјерити неком задатак значи вјеровати у његову способност, потенцијал да га испуни. А ко то повјерова у човјека? Ко, овој секунди у времену даде могућност прогреса? И то не прогреса чија је последња ријеч смрт, као једина наша извјесност у овоземаљској равни; прогреса који је афирмација те смрти. Јер сва наша чињења су борбе са смрћу као последњим одговором, и тестаментом који су нам оставили наши преци. Нема мира са оваквим тестаментом, и оваквим прогресом. Но само је један вјечни прогрес, и само Један у свим временима може да умири човјека, и да га спаси да се не уруши под теретом наследства смрти – то је Богочовјек Христос.
И ево данашњег дана, осмог дана од Васкрса, који у нашем богословљу има један есхатолошки, будући карактер. Ово је дан пуноће и Царства Божијег. Управо у овај дан се завршава празновање Пасхе, и стога ћемо и овај осми дан назвати антипасхом или малим Васкрсом. Но данас славимо и неустрашивог Апостола Тому. Апостола који људски и богочежљиво посумња: „Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим.“ Ево људске сумње и тежње за сверазумијевањем и свесазнањем. Мучна је та тежња људска. Ма колико се трудио да нађе Архимедову тачку која би му била чврст ослонац, човјек у томе не успијева, и осјећа да му она стално узмиче, да нема постојаног закључка, и да мора све поново провјерити. Вођен елементарном потребом за разумијевањем и знањем он тражи начин за достизање истине. Својим ставом „Нисам слијеп, хоћу да провјерим“ Апостол Тома као да узима дистанцу од „Предмета истраживања“; као да се одмиче од њега да би га боље сагледао. Ово заузимање позиције дистанце имплицира једно отуђење које се може детектовати у самом чину истраживања. У том чину он као да се одваја од Апостола и од Христа. Али то његово тренутно одвајање није на „смрт и осуду“ већ на поновно сједињење у пуноће вјере. Он је тражио доживљај пуноће вјере и формулише своје „Вјерујем“ и кроз тај последњи чин чулног свједочења. Но овим чином он није бачен назад у смртни свијет, већ је бачен назад себи, па ће да каже: „Господ мој, и Бог мој“. Могло би се рећи: ни краће тврдње, ни снажнијег свједочанства. У тој једној краткој реченице је сажета сва пуноћа његовог „Вјерујем“. То постаје фундамент, темељ пута ка обожењу, ка Θεωσις.
А тај пут је могућ за све нас, и сви смо позвани. Он би се могао схватити као један стајајући ход – ход ка обожењу и преображају, преумњењу – metanoia, али и као једно стајање на вјечним Божанским истинама. Тако и наша традиција, то јест наше сјећање, је постављено на тим вјечним истинама. И овај град, ова стара и древна Дукља, је наша традиција и наш дубоки коријен. Наш културни, духовни корпус. Наше утемељење везано за антику и Византију, за хеленску културу и Хришћанство. А шта је култура до философија, религија и умјетност. Наша традиција се заснива на тој култури, на тим носећим стубовима исконског европског човјека. Човјека који као мислеће биће има задатак да тумачи себе, и тражи орјентир у свијету, али и коме разум у срцу станује. Јер се човјек не исцрпљује само у разуму; о томе и свједочи цјелокупна историја рода људског. Још је Демокрит предвидио да ће дух узимајући од чула своје аргументе покушати да их порази, али ће његова побједа бити његов пораз. Модерни човјек је напустивши античку и средњовјековну контемплацију покушао да „вјером у науку“ стигне до саморазумијевања. Експримент је замијенио теорију, а теорија је постала хипотеза чија се истина доказује експериментом. Знања као информације које је колектовао не само да нису разбистриле слику, већ су га гурнуле у својеврсну парализу бескрајне анализе. Препознавши своју позицију, ако је уопште и постао ње свјестан, човјек бјежи безмјерном раду као забораву мучне стварности, настављајући да вјерује у даљи прогрес људског друштва. Он као у Кафкином „Сеоском љекару“ има тешку рану, а преглед потврђује да је здрав. Ипак је болестан, али треба пронаћи и признати рану, а то је тежак процес смоосвешћења који неминовно укључује бол од којег модерни човјек бјежи као од најопоасније пошасти. Склањајући се од мучног стања он излаз види у забораву, у полусвјесном инертном животу – „ради се, живи се“.
Одговор на човјекове сумње и питања тешко да може доћи само са неба, а још теже искњучиво са земље, већ се он крије у небоземном дулазиму постављеном у основи човјековог бића. Другим ријечима, нити античким (Платоновим) Богом, нити (Ничеовим) супериорним натчовјеком можемо мјерити и рјешавати човјека, већ само и једино Богочовјеком. Богочовјечански пут представља пут индивидуације, пут преображаја и вјечног узрастања у безмјерну мјеру Богочовјека Христа. Човјек је дат и задат Христом; дат на земљи а задат за вјечност, са свим својим слабостима и врлинама. Јер без ове задатости, и без овог пута шта је људски прогрес до „окретање у концетричним круговима у оквиру смрти као последње реалности“ рекао би наш Свети Јустин Ћелијски. Дакле, људски прогрес може бити само прогрес бесмртношћу. Ријешен Богочовјеком Христом, човјек обухвата свој живот у свакој димензије и рјешава своју кризу на Богочовјечански начин. Ово рјешење га преображава дајући му неопходну мјеру да не заблуди и заврши у самоуништење.
