ODNOS MOLITAVA HIROTONIJE I HIROTESIJE PREMA SADRŽAJU ARHIJEREJSKOG ČINOVNIKA
Uvod
Svi stepeni sveštenstva, od najnižeg do najvišeg jesu obavezni u crkvi. Oni postoje i žive upravo zahvaljujući njihovoj povezanosti. Ne možemo reći da je čtec uslov za episkopa ali je svakako episkop uslov postojanja svih ostalih, nižih sveštenih činova. Da nije episkopa, kao predsedavajućeg, ne bi bilo ni ostalih. Naravno, ne možemo reći da čtec, pojac, ipođakon nisu bitni stepeni jer da je tako oni verovatno ne bi ni postojali. Rad je nastao sa željom da se sa liturgičke tačke gledišta prikaže razlika ali i sličnost između molitava hirotonije i hirotesije.
Zahvaljujući izobilju podataka koji su dostupni na našem maternjem jeziku moguće je rekonsturisati kakvo je stanje što se molitava tiče bilo nekada, a kako je danas i naročito se osvrnuti na srpsko bogosluženje zahvaljujući neiscrpnom radu naših profesora i liturgičara koji imaju ljubavi prema službama u crkvi. Mahom svi arhijerejski činovnici, bilo oni rukopisni ili štampani, sadrže činove postavljenja kako čteca tako i đakona, prezvitera i episkopa, što pokazuje bitnost i važnost jednog ustrojenog poretka. Da je bitno postojanje lokalnog episkopa u prilog nam ide i to da je Sv. Sava, koji je izborio samostalnost naše crkve zatražio i dozvolu postavljanja arhijereja kao dokaz samostalnosti. Ovo nam pokazuje da je episkop glava crkve i da bez postojanja episkopa kao glave nema ni postojanja ostalih delova tog tela.
Hirotonija i hirotesija
Od samih početaka postojanja službe su darovane od Boga ali u Crkvi i kroz crkvu. Bilo je određenih službi koje su postojale međutim više danas ne postoje kao što je služba đakonisa. Ali, službe bez kojih crkva ne može postojati su episkopska, prezviterska i đakonska, s tim što je akcenat na episkopskoj. Postavljenje episkopa je bilo višedimenzionalno i ima nekoliko segmenata. Nije to samo jedan čin već ima nekoliko trenutaka. To su: izbor, molitva za nisposlanje Duha Svetoga i onda na kraju, kao kruna, polaganje ruku na onoga koji se postavlja. Možemo reći da je izbor Matije umesto Jude bilo jedno od prvih, ako ne i prvo rukopoloženje. Znamo iz Novozavetnih spisa da su apostoli išli i rukopolagali svoje naslednike u crkvama koje su osnivali. Bitno je naglasiti da su episkopi postavljani od strane cele crkve.
Na samom početku bih objasnio termine koje vidimo u naslovu, odakle potiču, na šta upućuju i kako se oni mogu kod nas prevesti. Hirotonija i hirotesija su pojmovi koji nam dolaze iz grčkog jezika i kod nas su danas u upotrebi oba pojma. Mada, možda bi bolje bilo koristiti pojmove koji su bliži našem jeziku, a to su rukopolaganje ili rukopostavljenje. Ovi pojmovi su nam ipak bliži i jasno je već na samom početku na šta se odnose. Pojmovi hirotonija i hirotesija u sebi imaju jednu zajedničku reč jer su oba termina složenice. Taj zajednički element im je χειρ- ruka. Dakle, oboje se vrši rukom. Hirotonija je obuhvatniji pojam jer je on u sebi obuhvatao celu svetu tajnu rukopoloženja. Dakle, obuhvata sva tri gorepomenuta momenta. O hirotoniji imamo svedočanstva i u Didahiju ali i kod apostola Luke u Delima apostolskim. Sam termin hirotonija nije označavao samo izbor nekoga ko će biti rukopoložen već je obuhvatao i sam trenutak postavljenja. Kao jedno od prvih svedočanstava gde se pominje rukopoloženje možemo navesti prva dva pravila Apostolskog sabora, ona govore da episkopa postavljaju dva ili tri episkopa, a drugo da jedan episkop postavlja sveštenika i đakona.“ Bez episkopa se crkva ne može nazvati crkvom, niti hrišćanin hrišćaninom“, „episkop je toliko potrebit crkvi kao čoveku disanje“. Dakle iz ovoga vidimo da hirotonija predstavlja ceo čin sa polaganjem ruku na kandidata. Ono što je potrebno održati, koliko je to moguće jeste ovo sveobuhvatno tumačenje termina hirotonija. Kao što sam već napomenuo, zajednička reč za termine hirtonija i hirotesija jeste ruka, to bi dalje značilo da su centralni događaji oba čina polaganje ruku na onoga koji se postavlja na odeđenu službu. Gledano iz šire perspektive, hirotonija obuhvata i hirotesiju ali i hirotesija obuhvata hirotoniju. Možemo reći da je to bilo do nekog vremena ali ubrzo se situacija promenila i hirotesija je bila isključivo vezana za svešteničku službu ali je bila korišćena i za postavljanje nižih crkvenih činova i to je bila karakteristika Istoka. Didahi nam govori da je hirotesija bila i sastavni deo čtečeva, dakle pored episkopa, prezvitera i đakona. Iz svega do sada rečenog, možemo zaključiti da su se u sveštenički čin ubrajali i čtečevi. U prilog ovoj tvrdnji navodim deo postavljenja čteca: Čedo, prvi stepen sveštenstva stepen je čteca…
Stanje u Zapadnoj crkvi, kada je u pitanju stepenovanje u sveštenstvu je takvo da se rukopoloženje odnosilo samo na tri stepena, a to su bili episkopi, prezviteri i đakoni. Dakle, vidimo razliku između Istoka i Zapada. Na Zapadu, čtečevi nikada nisu bili ubrajani u klir. Ono što bih naglasio jeste da je u Vizantiji pod pojmovima hirotonija i hirotesija podrazumevano kako postavljanje čtečeva tako i postavljanje episkopa. Da li je takvo stanje i danas i ako nije, kakvo je stanje, rećićemo u nastavku. Hirotonija se koristi kada su u pitanju postavljenja episkopa, dok se za ostala postavljenja koristi termin hirotesija. Dakle danas kod nas postoji određena razlika između rukopoloženja i rukopostavljenja. Hirotonijom se prenose blagodatni darovi i prilikom rukopoloženja se dobija dar Duha Svetoga, dok hirotesija predstavlja čin kojim se postavlja na određenu službu ali bez darova koje pripadaju đakonu, prezviteru ili episkopu. Zato se i izvodi zaključak da se čtečevi i ipođakoni ne ubrajaju u klir kao ostali.
Razlikovanje između hirotonije i hirotesije je novijeg datuma, kao što i možemo videti, jer ovakvog razlikovanja u nekom ranijem periodu nije bilo. U prilog ovome idu nam tumačenja kanona od strane nekih kanoničara kao što su Zonara ili Valsamon, oni ne prave razliku između ova dva termina. Nigde nemamo razlikovanje i svaki pokušaj razlikovanja bi bio na silu. Ne možemo reći šta je ispravnije, razlikovanje ili poistovećenje, moje mišljenje je da nije dobro današnju praksu, savremenu, koja potencira na razlikovanju učitavati u prošlost jer se time dobija veštački stvorena podela. Shvatanje hirotesije kao „bezblagodatne“ je besmisleno i kosi se sa pravoslavnom dogmatikom, naročito sa eklisiologijom. Dakle, iz svega rečenog možemo zaključiti samo jedno, a to je da izvesna razlika postoji ali isključivo u stepenima ali ne i u tome da je jedno rukopoloženje koje je blagodatno, a da je nešto drugo hirotesija koja je „bezblagodatna“.
Ono što bi bilo besmisleno reći jeste da su služba čteca, pojca ili ipođakona, nebitne jerda je tako, one ne bi ni postojale, ali čim postoje znači da su imale svoju važnost. Kada pogledamo sam trenutak postavljenja čteca, možemo čuti molitvu koja govori da je „stepen čteca, prvi stepen sveštenstva“S obzirom da je liturgika nauka koja ne može postojati niti funkcionisati sama za sebe bez kohezije sa naukama kao što su istorija, pravo ili neka druga nauka moramo se pozvati i na neke kanone koji govore o funkciji čteca ili kakav je bio njegov socijalni status.U prilog ovome donosim nekoliko kanona po sopstvenom izboru.
Nekoliko pravila sabora koji govore i čtečevima i pojcima
Apostolski sabor:
42.pravilo – „ Klirik koji je kockar ili pijanica, ako se ne ostavi toga, neka bude izvrgnut“ ( razumljivo ukoliko ga povežemo sa narednim pravilom)
43. pravilo – „Ipođakon, pojac, čtec ili svetovnjak ako isto ili slično čini i toga se ne ostavi, neka bude odlučen.“
Tumačenje ova dva kanona nije neophodno jer su oba kanona jasna. Moj cilj nije da tumačim kanone već da pokažem da su određena pravila obuhvatala i čtečeve i pojce, samim tim im je davano na značaju.
69. pravilo pokazuje isto značaj čtečeva ili pojaca i moje mišljenje je da ih ovde ubraja u klir. A pravilo kaže „ Ako neki episkop ili prezviter ili đakon ili čtec ili pojac u dane svete Četrdesetnice tj. Velikog posta Pashe ne posti, i tokom čitave godine sredom i petkom, neka bude izvrgnut osim ukoliko ga ne sprečava telesna bolest. Nemoćnome je oprošteno da umereno jede ulja i vina. Ako svetovnjak ne posti neka bude odlučen.“
3. pravilo Prvog vaseljenskog sabora – „ Veliki sabor od sada zapoveda da ni episkop, ni prezviter, ni đakon niti bilo ko iz klira nema u svome domu druge žene osim majke. Sestre ili tetke. Samo ova tri lica slobodna su od podozrenja.“
Ovo pravilo naveo sam ne radi ovog dela u kome se govori o drugim ženama i ako jeste primarno to bio cilj. Pravilo sam naveo da bih pokazao da je i u periodu Prvog vaseljenskog sabora bilo za pretpostaviti da se u klir nisu ubrajali samo episkop, prezviter i đakon, već i ostali. Dao bih sebi slobodu da zaključim da su se ubrajali ipođakoni i čtečevi jer ko bi bio drugi ubrajan u klir osim njih.
15. pravilo pomesnog sabora u Laodikiji. Ono glasi – „ Bez malih riza nikome nije dopušteno da uzlazi na amvon“
Tumač kaže da „ko nema na glavi sveštenički postrig i nije primio blagoslov svog pastira“ ne može čitati. Ali, ne može čitati ni ako nema malu rizu, ova riza se na grčkom zove felonion. Ovo nas jasno navodi na to da ko nije postavljen nema štada traži na amvonu.
Dakle, iz svega rečenog možemo izvesti zaključak da razlika treba da postoji i da to što postoji nije ništa sporno. Postojanje razlike vidimo i u samim načinima postavljenja. Čtec nema zakletvu, ispovedno pismo đakona čita onaj koji ga je ispovedao, dok sveštenik čita zakletvu, a episkop „najozbiljnije“ od svih, čita ispovedanje vere ali i zakletvu i odgovara na pitanja koja ga ispituje patrijarh sa arhijerejima. . Dakle, svi su, od čteca pa do episkopa u svešteničkom činu samo je razlika u stepenu. Razlika je i u mestu postavljenja, ko postavlja koga ali i šta je čija funkcija na samim bogosluženjima. Način postavljanja od strane apostola je isti kakav i mi danas imamo, odnosno, polaganjem ruku, „ Ove postaviše pred apostole i oni pomolivši se Bogu, položiše ruke na njih“Polaganje ruke je pratila i molitva za određeni stepen sveštenstva.
Ukratko bih se osvrnuo na to kako se, kada i gde vrše postavljenja za episkopa, prezvitera, đakona i čteca. Krenuću od najnižeg čina, a to je čtec.
On se postavlja pred početak liturgije, a nakon što se episkop obuče u odežde. Episkop stoji na soleji hrama, ipođakoni privode onoga koji se rukoproizvodi da napravi tri velika oklona(metanije) ispred Hristove ikone, pa potom ispred Bogorodičine, potom se okreće ka episkopu koji sedi i klanja se tri puta. Potom priklanja glavu, episkopa znamenuje tri puta krstoobrazno. Nakon ovoga, episkop polaže svoju ruku na glavu onoga kog postavlja i čita molitvu „Ti si svu tvar obasjao svetlošću čuda Tvojih, Gospode; Ti unapred znaš namere svakoga čoveka, i pre no što je on postao; Ti ukrepljuješ i one koji žele da služe tebi; Ti sam i slugu Tvoga (Ime), koji je izabrao da kao svećonosac ide pred svetim tvojim Tajnama, ukrasi prečistim i neporočnim odeždama Tvojim, da prosvećen, susretne tebe i u budućem veku primi netruležni venac života, veseleći se, zajedno sa izabranicima Tvojim, u večnom Blaženstvu“. Episkopu se nakon ovoga dodaju makaze i on postrizava ovoga. Sveti Simeon Solunki navodi da ovo postriženje kose označava osvećenje jer su vlasi cvet celog tela i ovo bi bili prvi plodovi ovoga koji se postavlja. Potom se čtec oblači u kratki felon, današnja praksa je da to bude stihar. Stihar prema pomenutom, Sv. Simeonu predstavlja početak sveštenstva. Čtec ne oblači stihar dok ne celiva odeždu i ruku episkopa. Nakon oblačenja stihara, čtec opet savija glavu, episkop polaže ruku na njega i čita opet molitvu „Gospode Bože Svedržitelju izaberi ovoga slugu Tvojega, i osveštaj ga, i daj mu da sa svakom mudrošću i razumevanjem tvori sve ono čemu se uči čitajući božanske reči Tvoje, i sačuvaj ga u neporočnom životu“ Ova molitva je glavna i u njoj se moli za prihvatanje onoga koji postaje čtec i za Božiju pomoć u očuvanju od poročnog života. Ono što je bitno naglasiti jeste to da se ovom molitvom završavalo postavljanje čteca ili pojca. Sve kasnije što je dodato jeste proizvod ruske prakse.Dakle, vidimo da se razlikuje u dobroj meri nekadašnja praksa postavljanja čteca od one kakvu mi danas poznajemo i imamo prilike da vidimo. Ono što prvo upada u oči jeste da fali čitanje apostola koji danas čita onaj koji se rukoproizvodi. Ali, ovaj „nedostatak“ je dopunjen kasnije od strane ruskih liturgičara. Dalje, u istim tim dopunama ovom čina imamo trenutak gde ipođakoni skidaju sa čteca mali felon, dodaju stihar arhijereju koji blagosilja i oblače mu pa potom sledi davanje pouke i finalna molitva pri kojoj čtec drži upaljenu sveću okrenut ka istoku gde se kaže „ Evo postade sluga Božiji (ime), čtec najsvetije crkve ( ime crkve) u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Ono što je uočljivo u ovoj kratkoj formuli jeste da se čtec postavlja za konkretnu crkvu, što je i sličnost sa rukopoloženjima u više stepene.
Đakon se rukopolaže posle osvećenja darova, tačnije, posle reči „ Da budu milosti velikago Boga i Spasa Našeg Isusa Hrista sa svima Vama“. Rekao sam gore da je mesto postavljenja različito zato što svako ima neku funkciju. Đakon nije taj koji savršava tajnu već je on taj koji pripomaže. Njega na pomenutom delu Liturgije privode đakoni ka episkopu koji sedi u oltaru. Kada uđe u oltar na Carske dveri, klekne ispred episkopa, on ga blagoslavi krstoobrazno tri puta potom ide ophod oko Prestola. Oko prestola onoga koji se rukopolaže vode đakoni, tri puta. Nakon toga, on u znaku krsta položi ruke na čelo, klekne na jedno koleno, što je razlika od svešteničkog rukopoloženja, episkop postavlja kraj omofora na njegovu glavu i čita molitvu “ Božanska blagodat koja svagda nemoći isceljuje i nedostatke dopunjuje, rukoproizvodi ( ime ) blagočestivog ipoakona u đakona. Pomolimo se, dakle, za njega, da dođe na njega blagodat Svesvetog Duha“. Nakon ovih reči molitve koje izgovara episkopa dok su mu ruke položene na njegovu glavu, najstariji đakon čita veliku jekteniju ali sa dodatkom prozbe za onoga koji se rukopolaže. Za vreme jektenije, episkop čita dve molitve, a to su : „ Gospode Bože naš…“ i „ Bože Spasitelju naš..:“Nakon ovih molitava, đakon ustaje, izlazi ispred dveri i episkop ga oblači uzvikujući „Aksios“ i „ Dostojan“ nad svakim komadom odežde. Đakonu se na kraju daje i ripida. Kada obuče sve odežde koje nosi đakon, staje na soleju i počinje jekteniju „ Pomenuvši sve svete… „ Ripida se pominje i u Limonaru Jovana Moshe koji navodi da ju je episkop dao đakonu sa kojim je imao neki problem. Kada dođe vreme pričešća, on se prvi pričešćuje od svih đakona.
Sveštenik se rukopolaže nakon Velikog vhoda, jer je to mesto pred osvećenje darova kada on treba da vrši svoju službu. Njega privode đakoni do dveri, nakon toga oko trpeze ga vode prezviteri. Postupak rukopoloženja je isti kao i za đakona samo što su molitve koje episkop čita drugačije. Nakon pročitanih molitava prezviter izlazi kao i đakon, na dveri i episkop ga oblači i izgovara „ Aksios“ i „ Dostojno“ nad svakim komadom odežde. Ono što nema đakon jeste davanje Agneca „na čuvanje“ onome koji se rukopoložio. Zapravo, nakon osvećenja darova novorukopoloženi sveštenik prilazi episkopu koji mu daje agnec na diskosu ( ali ne onom koji je već na prestolu nego drugom ) i čita molitvu „ Primi zalog ovaj i sačuvaj ga celim i nepovređenim do poslednjega tvoga daha, jer ćeš o njemu biti pitan o drugom istrašnom Dolasku velikoga Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista„ Nakon primanja zaloga, odlazi iza prestola, okrenut licem ka episkopu i u sebi čita 50. Ps. Agnec je kod njega sve dok đakoni ne uzviknu „ Pazimo!“ On potom prinosi agnec do episkopa. Na kraju liturgije, on čita zaamvonu molitvu.
Episkop se rukopolaže ne Malom vhodu, tačnije, nakon pevanja Trisvete pesme, od strane dva ili više episkopa. Hirotonija episkopa je posebno svečan način postavljenja. Ona zapravo počinje dan pre zvanične hirotonije i taj čin se naziva „narečenje“. Narečenje se obavlja u hramu i to je trenutak kada izabrani arhimadrit biva narečen, ukazan za episkopa. Narečenje vrši patrijarh ili ko je najstariji posle njega. Onaj koji predstoji narečenjem na sebi ima epitrahilj, omofor, mandiju, žezal i krst. Svi arhijereji koji su sabrani u hramu, nakon vozglasa Blagosloven Bog naš… pevaju ili čitaju Care nebeski i Trisveto a nakon toga se pevaju tropar i kondak Pedesetnice. Posle svega ovoga najstariji protođakon, donosi vest arhimadritu da ga je Sabor izabrao da bude episkop određene eparhije. Potom sledi suguba jektenija gde se moli za novoizabranog arhimadrita. Nakon mnogoljestvija upućenom novoizabranom arhimadritu svi arhijereji na čelu sa patrijarhom sedaju za sto postavljen na sredini hrama dok najstariji među njima blagosilja krstom i osvećenom vodom. Možemo reći da ovo sedenje za trpezom predstavlja sabranje Apostola u Jerusalimu na dan Pedesetnice.
Episkopa hirotoniš episkopi sutradan na Svetoj Liturgiji, na kojoj čita ispovedanje vere i obećava da će držati kanone Apostola, Vaseljenskih sabora i Svetih otaca. Nakon čitanja ovoga, narečenog odvode u oltar i počinje Liturgija. Kao što sam rekao, hirotonija se dešava između Trisvete pesme i čitanja apostola. Klekne na oba kolena, krstoobrazno postavi ruke na presto, a arhijereji mu polože otvoreno jevanđelje sa slovima okrenutim ka glavi. Hirotonija je ista kao i rukopoloženje prezvitera i đakona u smislu da se čita prva molitva naglas i onda potom se dve čitaju tajno dok svi arhijereji drže svoje desnice na glavi onoga koji se postavlja. Nakon ovoga, on ustaje i na njega se oblače odežde episkopskog dostojanstva i nakon oblačenja on blagosilja narod dikirijama i trikirijama On zauzima mesto najstarijeg episkopa kao što se đakon prvi pričešćuje i od tada pa nadalje blagosilja dikirijama i trikirijama, daje Telo Gospodnje sveštenicima prilikom pričešća… Na kraju liturgije, svi episkopi izlaze na amvon, patrijarh daje pouku novoizabranom episkopu, daje mu žezal i na kraju on blagosilja narod na sve četiri strane. Na novoizabranom je i to da podeli naforu narodu na kraju.
Napravio bih malu digresiju i samo rekao koja je razlika između crkvenoslužitelja i sveštenoslužitelja. Pod sveštenoslužiteljima podrazumevamo episkopa, prezvitera i đakona. Dok su ckrvenoslužitelji ipođakon, čtec, crkvenjak. Zadatak crkvenoslužitelja jeste da pomažu sveštenoslužiteljima. Oni su takođe prisutni na bogusluženjima i imali su određenu funkciju. Takođe bih istakao i to da je razlika, pored ove praktične i suštinska i ona se ogleda u tome što sveštenoslužitelji bivaju rukopoloženi u oltaru, dakle, na mestu na kom nije dozvoljeno stajanje nekome ko nije u činu, dok crkvenoslužitelje može postaviti, po blagoslovu episkopa i arhimadrit ili neko drugi, na soleji, odnosno na sredini hrama i to pre početka liturgije. Čtec je na kraju ove lestvice, njegov zadatak je čitanje psalama, pevanje za pevnicom i čitanje apostola. Osobine koje je potreno da poseduju oni koji se postavljaju u određene stepene su različiti i tu ne možemo reći da postoji neki normativni karakter. Pored onih opšteprihvaćenih u koja se ubrajaju da je kandidat kršten, da je redovan na bogosluženjima da je iz hrišćanske porodice, imamo i uslove kao što su da bude revnostan, da poznaje bogoslovlje, da jasno čita i razumljivo ukoliko je čtec i tako dalje.
Odnos molitava hirotonije i hirotesije sa objašnjenjem
Svaki od ovih stepena je u zasebnom ali i u zavisnom položaju jer jedno bez drugog ne mogu da funkcionišu niti da postoje. To vidimo iz samog načina rukopolaganja jer da bi neko bio prezviter najpre mora da bude u đakonskom činu, a da bi došao do đakonskog čina mora da bude postavljen za čteca i ipođakona. Ne postoji mogućnost da se „preskače“ stepen. Niko ne može biti postavljen u viši stepen dok ne prođe niže stepene pa makar oni bili i na jednoj Liturgiji u smislu da onaj koji se rukopolaže za đakona može na istoj liturgiji biti postavljen za čteca i ipođakona i onda u trenutku kada se i rukopolaže đakon biva postavljen za taj stepen. Ali na jednoj liturgiji ne može biti isti kandidat rukopoložen za đakona pa odmah za prezvitera. Razlika između tri viša stepena je ta što imaju dve molitve dok se za postavljenje čteca/pojca ili ipođakona čita samo jedna molitva.Kada govorimo o čtecu, prva molitva koja se nalazi u činovniku jeste molitva za svećenosca pa onda tek nakon te molitve ide molitva za čteca i na kraju pouka, zapravo šta je njegov zadatak i cilj. Određenu zavisnost među stepenima višeg i nižeg klira imamo i u tome što nije u potpunosti čtec nezavistan od đakona jer je svaki đakon najpre čtec, potom ipođakon pa đakon, jer ne može se preskočiti čtec ni u kom slučaju. Ovo je jedna zanimljivost iako kada su u pitanju molitve, ova zavisnost ne postoji. To nigde nema eksplicitno naglašeno.
Kada govorimo o ipođakonu, u prvoj molitvi koja se nalazi u arhijerejskom činovniku imamo deo koji kaže „ da stoji kraj dveri svetoga hrama Tvoga“, ovaj deo prve molitve nas vraća na momenat da služba ipođakona jeste u oltaru, dok se za čteca ili pojca to nigde ne pominje. Dakle, jasno je da je prvi stepen koji ulazi u oltar i svoju službu vrši u oltaru, ipođakon. Mesto na kojem čita čtec je soleja ili sa koga se vrši pojanje kao što je to danas poznato u liturgiji Sv. apostola Marka.
Đakon je sledeći stepen sveštenstva, a svedočanstva o njima imamo u Delima apostolskim . Prva molitva jeste zapravo gromoglasno objavljivanje da je Božanska blagodat ta koja deluje kroz njega, koja ga rukovodi i koja sve njegove nedostatke ispravlja i dopunjuje, ali jako važan deo je i „pomolimo se sada za njega“ dakle, cela Crkva, cela zajednica sabrana oko jednog episkopa da se pomoli za nisposlanje blagodati na onoga koji se rukopolaže. Ono što sam primetio jeste sličan završetak molitve za đakona i ipođakona koji glasi za ipođakona „ savršenim pokaži slugu Tvojega u vreme dolaska Tvojega, kako bi dobio nagradu onih koji Tebi ugodiše“, dok za đakona imamo sličan završetak koji glasi „ da i on, slobodan od svakoga greha, u strašni dan suda Tvoga nepornočno stane pred Tebe i dobije istinitu nagradu obećanja Tvoga“. Dakle evo paralele koja povezuje poslednji niži i prvi viši čin. Razlika je takođe i to što u arhijerejskom činovniku koji danas imamo u upotrebi imamo jasnu razliku koja pokazuje da za episkopa, prezvitera i đakona imamo po dve molitve dok za ostale činove imamo po jednu.
Prezviter ili sveštenik je stepen koji nam je poznat i o njemu svedočanstva imamo još u Starom zavetu i kasnije on vrši službu u Hramu, sinagogi ali i dan danas. Kada je u pitanju rukopoloženje sveštenika jasno je jedno, a to je upravo ono što sam već pomenuo, a to je da ne možemo preskakati stepene prilikom rukopoloženja, što vidimo u prvoj molitvi koju ujedno imamo i u đakonskom rukopoloženju „ rukoproizvodi ( ime ) blagočestivog đakona u prezvitera“ jasno je da nikako ne možemo postaviti prezvitera koji nije bio đakon dok postavljanje čteca ili pojca nije uslovljeno jedno drugim. Čtec ne mora biti pojac i obrnuto. Dakle, situacija što se tiče molitava za prezvitera je ista kao za đakona. Imamo dve molitve plus deo koji nema prilikom rukopoloženja đakona, a to je davanje zaloga.
Episkop je najviši stepen sveštenstva jer on predstavlja ikonu Hristovu na liturgiji. On je po pravoslavnom predanju predstojatelj evharistije. Kada govorimo o postavljenju ( hirotoniji ) episkopa nju nemamo po poretku predstavljenu u arhijerejskom činovniku, ali i za episkopa imamo takođe dve molitve. Hirotonija svakako počinje kao i ostala rukopoloženja rečima „Božanska blagodat…“
Prva molitva „ Bože i Oče Gospoda nešeg Isusa Hrist…“ nam stoji u Apostolskom predanju Svetog Ipolita Rimskog, ali je u originalu sačuvana na grčkom jeziku u kojoj se molimo za izlivanje „vladalačkog duha“ koje je izlio i na Apostole. Druga molitva „Srceznalče sviju, Oče …“ je takođe molba da se onome koji se postavlja da dobro pastirstvovanje , ali se molimo i za danonoćno služenje, otpuštanje grehova. Ono što je prvenstvo episkopa i rezervisano je samo za njega jeste upravo prinošenje darova koje je do 4. veka bilo isljučivo pravo episkopa.
Bilo kako bilo, službe jesu različite, molitve su nezavisne za različite stepene, darovi su takođe različiti ali je cilj isti, a to je sjedinjenje sa Hristom. Ono što je bitno, a polazišna tačka je pravoslavne eklisiologije jeste služenje Evharistije kojom predstoji lokalni episkop okružen prezviterima i đakonima ali i narodom Božijim jer nema liturgije dok narod ne kaže „Amin“.
Zaključak
Iz svega do sada rečenog vidimo kakav je odnos molitava ali i odnos samih službi viših i nižih članova klira. Objektivno sagledaajući stepeni sveštenstva jesu ali i nisu samostalni, odnosno, zavise jedni od drugih. Molitve, naravno, ne mogu biti iste jer nije ni ista odgovornost sveštenoslužitelja i crkvenoslužitelja što i vidimo u praksi danas. Neće svako odgovarati za učinjeno kada Hristos bude Drugi put došao jer je veća odgovornost na prezviteru nego na čtecu što svakako ne znači da ovi niži mogu da rade šta im je volja. Osobine i kriterijumi treba da budu opštevažeći za sve stepene sveštenstva.
(Autor je svršeni bogoslov, i master teolog, i čtec Njegovog Preosveštenstva Episkopa šumadijskog g. Jovana, rizničar pri eparhiji Šumadijskoj u Kragujevcu, iz svešteničke porodice, rodom iz Gornjeg Milanovca, kome na tekstu.
Za Radio Svetigoru priredio mr Aleksandar M. Vujović,
urednik Katihetskog programa Radio Svetigore
