У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије
Почајевска икона Пресвете Дјеве Марије налази се у Успенско-почајевској лаври, Тернопољске области, у западној Украјини. Назив иконе је као и Гора на којој се данас налази Лавра, добила име по месташцу Почајев. Како је гора била позната по пештерама прилагођеним монашком животу, у једној од њих, настанила су се два монаха, (1340) посветивши се молитви и уздржању.
Један од тих подвижника је са Иваном Босим једне вечери изашао ноћу на врх горе, ради обављања уобичајеног молитвеног правила. Тада, стојећи на молитви удостојио се следећег виђења – у огњеном стубу Пресвета Богородица је стајала и молила се. Управо, на том месту где је стајала, чврсти камен постао је мекан као восак а на њему је остао отисак десне Стопе Њене – која је све до данас, најстарија светиња Почајевске лавре. Под овом Стопом, избио је извор воде живе, који никада не престаје – без обзира што безбројни поклоници непрестано воду односе, ради исцељења ближњих.
Ово јављање Мајке Божије на Почајевској гори и настанак отиска Њене Стопе у камену догодио се 1340. г.
На том месту данас се уздиже Успењски сабор, виши од саме горе Почајев, обухватајући пештере, Стопу и сами извор; храм је изграђен 1780. г. у барокном стилу и од тада је непрестано похођен мноштвом верника који у Почајевску лавру пристижу из свих крајева васељене. Кроз историју, Почајевски манастир је прошао кроз многе опасности: окупиран је био Лутеранима, нападан од стране Турака, доспевао у руке Унијата, али захваљујући посредништву Мајке Божије, све опасности је превазилазио.
Главни датум прослављења Почајевске иконе је дан када се прославља њен пренос у Почајевски манастир, а то је 5. августа по новом, односно, 23. јула по старом календару; постоји још један дан у години када се ова чудотворна икона слави а то је 21. септембар по новом, односно, 8. септембар по старом календару;
Чуда
Године 1595. г. константинопољски митрополит Неофит је путујући по Русији, из захвалности за указано му гостопримство, благословио велепосеницу Ану Гојску иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља.
У почетку ова светиња није била позната многима, али су се убрзо од ње почела дешавати многобројна чуда.
Ноћу је од иконе исијавала неизрецива светлост, управо као онај огњени стуб у коме се 300 г. раније испосницима, Пречиста Мајка Божија јавила.
Сама Ана Гојска је као израз посебног поштовања према икони – имајући виђење Богомајке која јој се јавила у великој светлости – држала пред иконом неугасиво кандило.
Када се Анин рођени брат, Филип, будући слеп од рођења, сузним молитвама приближио икони и прогледао – у страху да такву светињу држи у дому своме, Ана ју је 1597. г. по савету духовних и мирских лица и у присуству великог броја верног народа, торжествено пренела уз свеће и молебно пјеније у Почајевски манастир, на чување монасима.
Међутим, по смрти велепоседнице Ане Гојске, сво имање као и саму Почајевску гору, наследио је њен рођак, Андреј из Козина, а будући лутеран, мрзео је манастир, монахе – узнемиравао, угњетавао и ометао. На крају, одузео им је земљу и шуму те запалио монашке келије и забранио народу да долазе на Почајевску гору, на поклоњење чудотворној икони и Стопи Пресвете Богородице. Као да му то није било довољно, са мноштвом наоружаних истомишљеника, напао је манастир 1623. г. и опљачкао црквена добра и ризницу – одневши и чудотворну икону са собом.
Као врхунац богохулства наредио је својој жени, да обуче црквене одежде и са чашом у рукама пирује, са пијаницама и хулитељима. За такво богохулство жена му је била кажњена – запосео ју је зли дух и мучио страшно, све док њен обесни муж није вратио икону у Почајевски манастир.
По враћању иконе у манастир изобилно су се од ње почела пројављивати чуда, те се вест о чудотворној икони Пресвете Богородице Почајевске, почела ширити по свим крајевима земље руске.
Међу многим чудима од Почајевске иконе, посебно је знаменито чудесно избављење манастира од Турака, 1675. г. – који су приспели близу манастирских зидина. Полажући своју наду у помоћ Богомајке, монаси су се сву ноћ молили и певали Акатист пред чудотворном иконом а када су возгласили ,,Изабраној победоносној Војвоткињи”, Пресвета Дјева се јавила у светлој одежди окружена анђелима са исуканим мачевима – па је Турке ухватио страх, те се дадоше у бекство.
Пред образом ове иконе верни се моле за остајање у чистоти православног вероисповедања, за избављење од крађа, очување здравља и за помоћ у различитим потребама.
До сада, исцељења од ове иконе примали су не само православни и унијати, него и хришћани католичког и лутеранског исповедања, па чак и Јевреји који су примали хришћанску веру.
Изображење
Овај тип иконографског приказа припада типу Богородице Умиљеније или Елеуса – Милосрдна грч. које се вековима везивало за Светог апостола Луку, који се сматрао аутором оваквих приказа.
С обзиром да немамо података ко је насликао ову икону, осим да је донета из Константинопоља Ани Гојској, можемо закључити да је велика вероватноћа да је настала руком Апостола Луке или неких његових ученика.
Главна карактеристика овог приказа је веза и однос лица Спаситеља и Приснодјеве. Присан однос међусобне нежности и бриге Мајке и Детета – који симболизује однос између Креатора и Његових створења, израженог оваквом безусловном љубављу, Творца, за људе за које је Син Његов разапет ради опроштења грехова.
Овај приказ представља унију Неба и земље, изражену кроз прожимање ореола и међусобним додиривањем два лица; симболишући Христа и Цркву Његову, у којој је Мајка Божија најсавршенији изданак међу људима.
Једино што знамо јесте да се налазила у поседу будућег константинопољског Патријарха, тада Митрополита Неофита који ју је у знак захвалности, предао велепоседници Ани Гојској.
По повратку иконе у манастир, светиња се чува у кивоту од злата који има облик звезде. На поклоњење вернима спушта се пажљиво са трећег нивоа – где се налази – изнад царских двери, иконостаса Успенског сабора.
Копије ове иконе распрострањене су широм света. Изображене су са десном Стопом Пресвете Дјеве Марије на којој је Пресвета приказана у одежди јарко црвене боје, црвене као крв Сина и Бога Њеног, коју ће пролити за живот света као и крви мученика Његових, који су пошли Стопама Његовим. Сасвим неприметно по ободима златним везом извезен је поруб одежде Њезине, а на раменима и Глави Њеној, по једна звезда, симбол Девственост Њене. И то је све украшење Њено.
Он, иако Творац, овде као Младенац седи у наручју Мајке Своје, са положеним босим ногама у рукама које Га убрусом обавијају. Одевен је у горњу одежду, боје злата као Цар и Првосвештеник. Стихаром је одевен у ризу спасење и одећу весеља, који се простире од рамена до ногу, у белој блиставој боји, којом су се Анђели јављали људима
Испред њих, јасно се оцртава камен са отиском у коме има довољно простора да и Он остави отисак Свој, тамо где је тло додирнула пречиста Стопа Њезина.
Тропар, глас 5
Пред светом Твојом иконом, Владичице, они који се моле задобијају исцељење, примају познање вере истините и заштиту од напада агарјанских. Тако и ми, к Теби припадајући, остављање грехова испроси, благочестиве помисли срца наших просвети и к Сину Твојему молитву узнеси за спасење душа наших.
Величање
Величамо Те, Најсветија Дјево, и поштујемо свету икону Твоју, којом кроз древна врмена на Почајевској гори Си прослављена.
Молитва
О, Свемилосрдна Госпођо, Царице и Дјево, изабрана од свих генерација, и богоугодна у свим генерацијама на небу и на земљи! Погледај милосрдно на људе који стоје испред свете иконе Твоје, и моле Ти се непрестано, и путем посредништва и заступништвом Твојим пред Сином Твојим и Богом нашим, пред којим се нико неће отићи безе наде и бити постиђен у надању свом, него ће примити све ствари од Тебе, по срцу и премама потребама, за спасење душе и за здравље тела. Погледај љубазно, O Свеобасјана Богородице, по чијем имену, је названа, у древним временима у којима Те поштујемо, које си изабарала, изобилно точећи исцељења путем Твоје чудотворне иконе као из неисцрпног извора, у отиску Твога стопала, које нам је откривено, и које је остало сачувано од свакога напада непријатеља, као што си у старини Твојим појављивањем нас сачувала неповређене од страшне инвазије Агарјана, нека је слављено Свето име Оца, и Сина, и Светога Духа у Светој Тројици, коме појемо и славимо у векове векова. Амин.
Литература
Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа – Овоземањски живот и чудотворне иконе Пресвете Богородице, ВИЗ, Београд, 2002, стр:188, 189;
ООО Духовно Преображење: К Богородици приљежно припадајмо – Молитве Мајци Божијој пред њеним чудотворним иконама, Москва, 2015. г. стр. 78;
www.pravoslavie.ru Почајевска икона Мајке Божије, аутор: Надежда Дмитриева, од 7. августа 2015. г.
www.deva-maria.ru/:ikona-bozhiei-materi-bogomateri-bogorodica-pochaevskaya
Елза Бибић
превод с руског: О.Б.
