У Недјељу двадесет шесту по Педесетници, 3. децембра 2023. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија којом је предстојао старјешна Саборног храма, протојереј Никола Пејовић.
Проти Николи саслуживало је свештенство Храма, протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, као и ђакон Ведран Грмуша.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља свима сабранима обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић који се у уводном слову осврнуо на Рождество Господа Исуса Христа и сами значај и смисао празника у читавој људској историји и животу сваког човјека понаособ:
,,Оно за шта се спремамо постом и молитвом није обичан догађај, него долазак Бога у овај свијет. Чекамо да прославимо не обично рођење него рођење којим ће почети искупљење рода људскога. Рођење којим ће се родити мост који ће спојити небо и земљу. Рођење које ће подићи Адама из мртвих и отворити врата адова да изађу сви који буду хтјели. Рођење које ће подијелити људску историју на два дијела, на период до тог догађаја и ево двије хиљаде двадесет три године од тога догађаја. Дакле, сам догађај показује да треба да напрегнемо све своје унутрашње и спољашње снаге које имамо да би и ми не само тјелесним очима већ и духовним очима свог срца и душе видјели и дочекали овај догађај”.
,,Смисао овог живота јесте у томе да покушамо да у краткоме овоме времену се сусретнемо са Христом. Човјек је биће вјере и нема ниједнога човјека на земаљској кугли који не вјерује, не би ни осванули ујутру, да не вјерујемо увече да ћемо сјутра видјети дан. Међутим, разлика је у томе у шта вјерујемо, у кога вјерујемо и како вјерујемо?” – закључио је прота Никола.
Он је у даљем обраћањз подсјетио да је вјера заправо жива вјера у живога Бога, која је и вјера сусрета, кушања и најрприснијег односа Бога и човјека:
,,Наша вјера је жива вјера у живога Бога, а то значи да је наша вјера – вјера сусрета, кушања, вјера најприснијег односа човјека са Богом, а онда кроз њега и у њему човјека са човјеком. Наша вјера није просто религија која је однос и веза човјека са нечим узвишеним и нечим што је тамо далеко и да нам тај неко далек наређује шта ми треба да радимо. Наша вјера је вјера у којој се Бог открио, а то претпоставља не само Бога који се открио него и човјека који је то откровење примио”.
Прота Никола је подсјетио да се примјер и мјера за свакога човјека управо огледа у личности Господа Исуса Хруста будући да се у личности Христовог сваком човјеку открива савршени Бог и савршени човјек:
,,У личности Богочовјека Христа, открива нам се савршени Бог и савршени човјек. Бог постаје човјек да би ми могли постати богови по благодати, учесници тог божанског живота. Зато нема узвишенијег и радоснијег догађаја од рођења Христовог и то је оно што нас покреће на пост, молитву, подвиг, уздржање. То је оно што у нама треба да буди сву љубав према Богу и према подвигу”.
У другом дијелу пастирског слова, прота Никола је акцентовао да је оно што је најважније у посту и самом односу према Богу и ближњима заправо суштина, а не спољашност и површност формалности:
,,Када постимо није важна формалност, хоћемо ли постити на уљу, води, риби, то је мање важно и последње што човјек треба да размишља кад је пост у питању. Апостол Павле нам каже: ,,Будите дјеца свјетлости, не узимајте учешћа у дјелима таме, немојте да улазите у оно о чему је срамно и говорити, а камоли то радити!” Ето препоруке како да постимо, а онда се јеванђелска прича надовезује на то, Господ исцјељује жену која осамнаест година носи муку и исцјељује је у суботу, а субота је по старозавјетном закону била дан одмора и старјешина синагоге проговара Христу што је у тај дан исцијелио ову жену. А закон не смије да буде препрека да видимо Бога. Зато Господ назива ове људе лицемјерима, јер често смо ми људи лицемјери, првенствено једни према другима, а највећа је трагедија је када то лицемјерство примијенимо у име вјере и у име Бога. Онда нити ми видимо Бога, а спречавамо друге да виде Бога и да се сусретну са Богом”.
Он је напослијетку напоменуо да је важно да у вријеме поста преиспитамо себе, срце, савјест, да сагледамо себе и свој живот пред животом и живим Богом:
,,Преиспитајмо своје срце, савјест своју, да видимо шта је то шта се у нашем срцу крије, да ли у нама има зависти, пакости, да ли има неке склоности према овој или оној страсти, да ли има у нама склоности ка томе да не видимо брвно у оку своме а видимо трун у оку брата свога?!
Да ли ми видимо грешке свакога другога човјека, а своје не видимо!? Да ли ми грешке других људи употребљавамо да ни себе показали вишима? Да ли ми туђу несрећу користимо за своју срећу?”
,,На то смо призвани, нарочито ако смо кренули у пост, ако смо кренули да постом и молитвом се припремамо за овај догађај сусрета са Господом, јер, сусрет са Њим мора да буде искрен. Не можемо се срести са Господом ако смо лицемјери, зато је важан и пост и храном и тијелом, али је потребан онај унутарњи пост, вјежбање у уздржању, у молитви, у покајању, јер покајање је пут истинског спасења”. – поручио је протојереј Никола Пејовић.
Борис Мусић
