Model ponašanja koji podrazumeva trpljenje kao podnošenje određenih spoljašnjih okolnosti koje se tiču pojedinca nije isto vrednovan u svim društvima tokom istorije. U patrijarhalnim društvima sa izraženim hijerarhijskim poretkom, trpljenje se podrazumevalo i doživljavalo kao neophodan uslov za opstanak zajednice. Sekularizacija društva koja se odvija od 17. veka do danas, kao jedan od svojih osnovnih činilaca ističe prava pojedinca u odnosu na zajednicu u kojoj živi. Pozivajući se na ugroženost nekih članova društva (npr. žena i dece, raznih manjina) pojedinci i udruženja ukazivali su na zloupotrebe do kojih je dolazilo u patrijarhalnom društvu gde su jasno pozicionirane uloge onih koji zapovedaju i slušaju. Moralna pravila proistekla iz religije označena su kao prepreka za samoostvarenje pojedinca, kao brana slobodi koja ne treba da zna za moralna ograničenja. Psihoanaliza je označila religiju sa moralnim okvirom kao izvor mnogih psihičkih problema, a filosofska misao se potrudila da preko mnogih svojih predstavnika na prvo mesto postavi pitanje razuma, a ne morala. Nemajući snage da se na širem planu odupru ovim tokovima, tradicionalne hrišćanske zajednice širom Evrope i Amerike su se povukle u svojevrstan geto sa svojim manje ili više jasnim stavovima o savremenim društvenim izazovima. Nominalni članovi verskih zajednica, bez aktivnijeg učešća i življenja etosa vere kojoj pripadaju po krštenju, najčešće su zbunjeni ili potpuno nezainteresovani za bilo kakvu pouku. Pojedini teolozi i klirici imaju različite stavove po pitanju vrline trpljenja, koji dalje utiču na njihovo razumevanje određenih savremenih problema. Iznošenje istih u javnost i poučavanje užeg ili šireg kruga poznanika i pratilaca na društvenim mrežama dodatno utiču na stvaranje utiska da verske zajednice nemaju jasan stav. Koliko je tema trpljenja aktuelna može se videti na dva veoma značajna područja društvenog života. Jedno je porodica, a drugo radno okruženje.
Porodica je pod sve većim pritiscima kako vreme protiče. Ekonomski faktori koji utiču na sve veću potrebu za zaposlenošću oboje supružnika, izmešane uloge muškarca i žene, prava dece, potrošačka zavisnost od sve većeg broja nametnutih potreba, manjak slobodnog vremena, zavisnost od digitalnih tehnologija, doveli su do sve manjeg broja sklopljenih i sve većeg broja razvedenih brakova. Mnoge višegodišnje veze mladih raspadaju se odmah po stupanju u brak. U obrazloženjima ili ispovestima koje se mogu čuti kao razlog za razvod najčešće se navodi nerazumevanje od strane bračnog druga, kao i pozicija sebe kao žrtve kojoj se nameće trpljenje kao životni stil. Nemajući snage za trpljenje mnogi se odlučuju za razvod, pritom, osuđujući drugu stranu, a sebe postavljajući u ulogu apsolutne žrtve. Neobično je što najčešće postoji potpuna ubeđenost obe strane u sopstvenu ispravnost i povređenost.
Radno okruženje je, takođe, poligon za osećaj povređenosti i nemogućnost daljeg trpljenja. Pritisak nadređenih, nekorektnost kolega, potcenjenost sopstvenih doprinosa, pojedince gone ka osećaju nezadovoljstva. Kao u začaranom krugu, ili pod bumerangom, potisnute emocije vremenom dovode do ozbiljnih psihičkih i somatskih oboljenja, ali i do iznenadnih erupcija besa i međuljudskih konflikata koji mogu imati i tragične posledice. Loši međuljudski odnosi, uslovljeni nejasnim određenjem prema trpljenju, utiču i na kvalitet poslovanja svake radne jedinice. Kvalitetni pojedinci često napuštaju kolektive i započinju privatne poslove usled nemogućnosti da dalje trpe ili projave sve svoje kvalitete.
Sa ovakvim i mnogim drugim problemima, ljudi dolaze i kod duhovnika na ispovest i po savet kako da nauče da žive nepovređujući druge, ali i nedozvoljavajući da budu povređeni. Do ove pozicije se ne dolazi lako. Ipak, tajna je u unutrašnjem nastrojenju čoveka. Težeći ka autentičnom duhu hrišćanstva, čovek treba da se ugleda na Hrista „koji nije došao da mu služe, već da služi i dade svoj život u otkup za mnoge“ (Mt 20, 28). Vekovima su svetitelji podražavali ovaj primer Hrista Podvigopoložnika. Sveti Makarije Veliki uporište za vrlinu trpljenja pronalazi u svetopisamskim primerima ličnosti Josifa i Davida, pa zaključuje:
„Ove primere iz Pisma smo naveli kako bismo pokazali da se dejstvo Božije blagodati u čoveku otkriva posle dugotrajne borbe i da se dar Svetoga Duha prima tek posle iskustva velikog trpljenja i velikodušnosti, posle iskušenja i ispitivanja, pošto je samovlasno proizvoljenje provereno raznovrsnim nevoljama“ (Dobrotoljublje 2. tom).
Sveti Nektarije Eginski je u novije vreme pokazao neverovatno trpljenje, inspirisano željom da nikoga ne povredi. Gospod ga je udostojio čudesnog dara isceliteljskih moći svetih moštiju koje mnogima daju pomoć u raznim nevoljama. Prema rečima ave Zosima palestinskog, ako brata pretrpimo u trenutku njegove slabosti, čak i kada nije u pravu, Gospod će mu vremenom ukazati na našu dobronamernost, pa će i on steći poverenje i blagonaklonost prema nama (Dobrotoljublje 3. tom).
Iz Starečnika i Žitija Svetih saznajemo da su mnogi svetitelji menjali mesta svojih podviga, usled pritisaka spoljašnjih okolnosti koje su im se činile nepovoljnima za podvig i duhovno usavršavanje. Neki su se otvoreno suprotstavljali neznabožačkim, ali i crkvenim vlastima za koje se kasnije ispostavljalo da nisu bile u pravu (npr. dogmatski sporovi od 4. do 9. veka). Ovo otvara mogućnost da se ukaže da trpljenje u pojedinim situacijama može postati loše rešenje. U kontekstu porodice to je vidljivo kada usled određenog poroka jedne strane druga strana može fizički ili psihički da strada sve do potpunog uništenja, ukoliko zajednica sa nepokajanom osobom nastavi da traje. Ubistva i samoubistva nisu retkost u ovakvim situacijama. Sigurno da to nije po volji Božijoj. Slično je i sa radnim okruženjem. Trpeći trajno omalovažavanje i torturu, pojedinac može biti slomljen do te mere da rešenje potraži u ubistvu ili samoubistvu. To nam svedoči o potrebi da se u određenim situacijama donesu mudre odluke. Način na koji se one donose je trezvenost koja podrazumeva čiste misli ispunjene molitvom, po rečima starca Emilijana Simonopetrijskog. Pomoć duhovnika u ovakvim situacijama je dobrodošla.
Saveti iz oblasti psihologije i psihoterapije ukazuju da je u nekim situacijama važno pretrpeti, pa preporučuju tzv. model prihvatanja (acceptance).U drugim situacijama, savetuju promenu zajednice ili radnog okruženja kako bi se sačuvalo psihičko zdravlje. U sve složenijim društvenim okolnostima, Pravoslavna Crkva je pozvana na pastirsku brigu o svim svojim članovima, kliru i vernom narodu. Ovo podrazumeva zajednička savetovanja i razmatranja raznih problema, upoznavanje sa stavovima iz drugih oblasti koje se bave istim temama, ali iznad svega lično svedočenje jevanđelskog i svetootačkog opita koji nas poziva na promenu sebe samih, kako bismo mogli i druge menjati svedočeći im Hrista. Da ne činimo drugima ono što ne želimo da oni čine nama. I kako to zapisa Gabrijel Garsija Markes: „Drugog treba gledati sa visine jedino kada hoćemo da mu pomognemo da ustane.“
Protojerej Aleksandar R. Jevtić
Izvor: Pravoslavni misionar (novembar-decembar 2023)
