На данашњи дан, прије тачно 25 година, 9. априла 1999. године, на Велики петак, почела је несумњиво најчувенија битка у савременој српској историји – битка на Кошарама.
Напад је покренут у три правца: према врху Расе Кошарес, ка караули Кошаре и према врху Маје Главе. Битка је трајала 67 дана, све до потписивања Кумановског споразума и повлачења наше војске са Косова и Метохије, односно 10. јуна 1999. године.
Памтимо и не заборавимо да су током битке на Кошарама припадници војске СР Југославије 67 дана бранили државну границу и спречавали копнену инвазију терористичке ОВК из Албаније на територију Србије и сви до једног су знали да ,,нема назад, иза је била Србија”, и били спремни да положе свој живот за добро ближњих својих и Свету српску земљу Метохију и Косово.
Из емисије ,,Косметска кандила“ издвојили смо, овим поводом дјелове свједочења учесника битке на Кошарама Александра Минића припадник Другог батаљона херојске 125. моторизоване јединице, члан Удружења ратних ветерана Приштинског корпуса ВЈ из Црне Горе – Кошаре и Томислава Рачића познатијег као водник Пламен.
Александар Минић о паклу Кошара: Бог у мом животу игра главну улогу
Александар Минић је рођен у Подгорици али је као дјечак од пет године остао је без мајке. Њега и брата (3) подизали су дједа и бака по оцу у селу Јагода општина Клина на двадесетак километара од Пећи. “Коријени су ми са Косова и по мајчиној и по очевој линији. Родитељи су ми рођени на Косову. Мали је број Срба био у том селу али у то вријеме није било разлика међу нама осим помало у говору”- каже Александар говорећи о периоду од 1986.-87. па негдје до 92. -93. када су Албанци почелиу да се дистанцирају од Срба и када је настала подјела на Србе и Албанце, тако да су чак и у школу ишли у одвојеним смјенама.
“Ми смо покушавали да успоставимо контакт са својим дојучерашњим друговима Албанцима, да све буде као прије, али они нису жељели ништа од тога. Тешко нам је то падало јер су то били људи са којима смо дијелили добро и зло и радости и туге”- сјећа се херој Минић.
“У Пећи мог дјетињства 80 % говорило је српским језиком. Ту је наша највећа Светиња. Пећ мог дјетињства, која је сва одисала српством и вјером, претворила се у Пећ коју више не препознајем“- каже Александар који је рањен 5. маја док је покушавао да спаси рањеног друга, да би се након десетак дана лијечења поново вратио на Кошаре и свједочи да се дешавало и да по неколико дана буду без хране и воде.
Тек што је постао пунољетан Александар се јавио добровољно за војску и у Војном одсјеку у Даниловграду тражио да га пошаљу управо у Пећ. 15. марта 1998. године Александар се јавља се у касарну у Пећи.
Александра Минића, као редовног војника Војске СРЈ, март 1999. године и бомбардовање наше земље затиче у Руговској клисури гдје је бранио манастир Пећка Патријаршија од албанских терориста. Након напада на караулу Кошаре 9. априла он, са својом јединицом, већ сјутрадан, 10. априла стиже у рејон одбране карауле Кошаре, затекавши већ при доласку мртве граничаре и знајући шта га чека. 120 граничара је дочекало први талас албанских терориста, редовне албанске војске, НАТО плаћеника, плаћеника из осталих европских земаља који су процјенама од 2000 до 2500 напали Караулу Кошаре на Велики петак 9. априла 1999. године.
Александар поручује да када се данас говори о славној бици на караули Кошаре, на Паштрику и другим стратиштима за нас је то нека апстрактна прича. Ипак ова прича, ова битка и херојско страдање су итекако реални, и однијели су, прије само 23 године, 108 младих живота. Скоро 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца, стигли су у Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера Апача. Све се спремало за 9. април, а караула Кошаре је изабрана, због “повољног“ терена за нападача. Свједоци, који су пролили своју крв, на већ крвљу натопљену косовску земљу, говоре нам како је битка почела, колики је бол и рану на њиховим душама оставио губитак сваког саборца, од којих су им неки умирали и на рукама, шта је, за српску војску, спријечила караула Кошаре, дијелећи са нама сјећања, која ће их сигурно пратити цијелог живота.
На жалост о бици на Кошарама се данас мало говори. О неким великим годишњицама или можда ни тада.
Томислав Рачић – Водник Пламен о бици на Кошарама
Водник Пламен: “Разграничење је било на Кошарама, на Паштрику, иако данас неки сматрају да имају право да дају нашу Свету земљу терористима Шиптарима зарад уласка у Европску унију“
–Живи сте свједок пакла Кошара који сте прошли заједно са тим младићима од момента када се рат ,,кувао“ 1998. до 23. априла 1999. када је караула Кошаре пала.
Рат на Космету је, у ствари почео још марта 1998. године али је један од највећих напада почео 30. септембра када је патрола Војске Југославије упала у засједу шиптарских терориста Агима Рамаданија који је касније и погинуо на Кошарама Тада је погинуло пет војника карауле. 23. марта објављено је ратно стање у СРЈ док је бомбардовање наше земље почело дан касније, 24. марта. Прва крстарећа ракета пала је управо на Црну Гору у 19:45 часова.
Деветог априла 1999. године нападнута је караула Кошаре, коју је тада бранило свега 117 војника и 6 подофицира, од стране око 2000 терориста. Већ сјутрадан10. априла, без скоро икаквог појачања, караула Кошаре као објекат је пала, али је сам рејон одбране задржан. Војска се повукла неких 600-700 метара у дубину територије на резервне положаје из разлога што није било ни допуне муниције нити средстава везе. Самим тим, по свакој тактичкој и другој борбеној употреби, морало је да услиједи повлачење Војске Југославије односно првих борбених редова на другу одбрамбену линију, која је задржана до краја рата односно до самог повлачења читаве ВЈ са Космета. У бици на Кошарама погинуло је 108 војника. Да не би било забуне, прва два дана је караулу Кошаре бранило 117 војника и 6 подофицира, док је до краја рата на цијелом том рејону било распоређено око 2000 војника. Од тих 2000 војника је погинуло 108, да не схватите да је од оних првих 117 војника погинуло 108. Говорим о рејону одбране Кошара, сада не говоримо о Паштрику и осталим мјестима гдје се бранила Србија, односно тадашња СРЈ.
–Из Вашег вода, хвала Богу, нико није погинуо?
Хвала Богу, нико од војника које сам ја водио, који су били са мном у било којој акцији до краја рата, није погинуо.
–Молимо Вас да са нама подијелите своја сјећања на те ратне дане у рејону одбране Кошара. Тада сте заробили и терористу ткз. ОВК?
Било је то 14. априла када сам са двојицом војника кренуо према оближњем потоку да наточимо воду. Иако сам хтио да идем сам, они су жељели, а и Бог је тако хтио, да и они крену са мном. Војници су први угледали терористу, питање је да ли бих га ја, да сам сам кренуо уопште и видио јер сам био кренут леђима према њему док сам точио воду. Поток је некако требало прекорачити, самим тим окренути леђа непријатељској страни, да би се наточила чиста вода. Моји војници су га примијетили. Када сам се окренуо видио сам да држи пушку према земљи јер смо ми већ окренули пушке према њему. У почетку нисмо знали ко је. Дјеловао ми је као један од наших војника по грађи и висини, зато сам му рекао да крене према нама да га ту не би скинуо неки снајпер јер је са непријатељске стране било доста снајпериста. Он је кретао па стајао, па сам ја опет поновио ту исту наредбу да крене према нама. Тек кад се приближио на неких педесетак метара од нас, примијетили смо да је његова униформа тотално другачија од наше и да је у ствари, у питању терориста. Разоружали смо га, претресли и одвели у нашу чету, односно гранични батаљон. Касније смо га испитали, шта, како, гдје одакле, одакле је дошао, колико их је било, гдје су кренули први напади, гдје су имали обуку? Иначе, био је ,,шака јада“ од човјека, мршав, висок и страшно уплашен. Да ли је он бјежао од својих- не знам, али знам да је сам дошао до наших положаја. Није говорио течно српски. Био је из Вучитрна а живио у Швајцарској. Рекао је: ,,Моји су се убили“, вјероватно мислећи да каже да су његови погинули од минобацачких мина и граната и ко зна чега већ. Ја сам-рекао је- кренуо па гдје стигнем. Одговорили смо му да је стигао у праве руке. Према њему смо поступали онако како налажу правила ратовања да се поступа према ратном заробљенику. Добио је и цигарету, воду… Након испитивања предат је органима безбједности Војне полиције у Ђаковици. Шта се након тога дешавало с њим ја не знам али сам касније чуо да је замијењен у размјени између заробљеника Српске војске, којих је било врло мало. Лично нисам чуо да је иједан наш војник заробљен у нашем рејону али је у том цијелом рату сигурно негдје било и наших заробљеника, тако да је размијењен. Шта се даље с њим дешавало, то не знам.
–Јесу ли Албанци храбри војници? Они Кошаре славе као своју велику побједу, иако не знамо какву побједу јер нису мрднули даље од Кошара за вријеме цијелог рата
Они славе ту побједу као да су узели не знам шта. Они јесу 9. априла напали караулу Кошаре и 10. парила успјели да је заузму али само као објекат, што и није било од неког посебног значаја јер смо ми караулу били напустили још 23. марта, кад је објављено ратно стање у СРЈ. Од тада ми објекат карауле, мелтене, више нисмо ни бранили. Они јесу ушли у празан објекат и ето то сматрају неком својом побједом, славећи и дан данас тај 9. април у свом меморијалном центру подно Кошара, који су направили на неких 200-300 метара од саме карауле Кошаре. На том свом гробљу они сваке године обиљежавају неку наводну побједу над српком војском. Нико у ствари не зна шта је у свему томе њихова побједа јер они нису остварили свој циљ који је био превладавање правцем Кошара преко Батуше, Јуника, Ђаковице, Пећи с лијеве стране, са десне Ђаковице, пресјецање комуникације између припадника Војске, полиције, уопштено комуникације наших снага безбједности на том правцу.
–Шта је, за српску војску, спријечила караула Кошаре?
Управо то. Даљи продор њихових снага, односно терориста према селу Батуша гдје је некада био њихов центар за обуку и легло терориста које је наша војска и полиција разбила. Њима је циљ био да превладају тим путем од Кошара до Батуше, Јуника, од границе према Пећи лијево и десно према Ђаковици и да пресијеку комуникацију Војске Југославије између Пећи и Ђаковице.
–Иако је сигурно тешко, ипак би Вас замолили да са нама подијелите нека своја сјећања, која ће Вас сигурно пратити цијелог живота?
Има много тога, не бих све да набрајам. Прије свега желим да кажем да је Војска као војска била јако одговорна, да је морал војника био висок што је било и остало неприкосновено. Остала ми је у сјећању прва погибија наших војника са Кошара. Морам да нагласим да 9. и 10. априла ниједан наш војник, који је био на бројном стању карауле, није погинуо. Погинула су два војника из Ђаковице који су дошли доље према караули, возач команданта граничног батаљона и један послужилац борбеног возила које је нагазило на противтенковску мину. Првог дана напада није нам погинуо ниједан војник, упркос толике артиљеријеске припреме која је била на том рејону.
Прва већа погибија била је 11. априла када су нам погинула четири војника и један водник. То је за мене било да не кажем ватрено крштење, али је опет било први пут да видим наше погинуле људе што ми је био један од најтежих тренутака у цијелом рату. Поменуо бих и долазак мога оца и брата на моју борбену линију. Прво је дошао отац а након пар дана и рођени брат да ратују са мном и остали смо тако заједно до краја рата. Једно од тежих сјећања било је и када нас је 10. на 11. мај НАТО авијација поклопила касетним бомбама гдје је погинуо осам војника и један старији водник Војне полиције, док је 41 војник био рањен. Тада нам је чета буклвално избачена из строја. То ми је био један од најтежих тренутака у рату.
–Како сте успјели да сачувате војнике из свог вода?
И личном обуком и обученошћу самих војника, као и њиховим моралом. Никад ниједан војник није био поколебан, разочаран или незадовољан. Успјели смо да преживимо и мојом личном обуком коју сам стекао у Војној школи и самим својим искуством у ратовању на Космету. Имали смо среће и Бог нас је сачувао.
–Нисте више у Војсци. Зашто?
Године 2008. напустио сам Војску након 10 година службе. Дојадило ми је више све то. Био сам нон-стоп по теренима. Од 10 година војске 9 и по година био сам по теренима, стално по неким шумама. Након повлачења војске са Космета, моја 125. моторизована бригада је дислоцирана у Крушевац али смо наставили да држимо терен копнене зоне безбједности код Куршумлије, односно Луковске бање. 2000. године добио сам прекоманду у Прешево, опет тамо гдје је најгоре, гдје су се и тада водиле борбе. Ријетко ко зна да су се 2000.године водиле борбе у Прешевској долини, Бујановцу, са ткз. Ослободилачком војском Прешева, Бујановца и Медвеђе званом ОВПМБ. Мало људи зна о тим борбама и буквално се ништа не прича о томе али је истина да се вођене борбе и те 2000. године и да је и тада наша војска доље гинула.
До 2008. године остао сам на том терену. И наком рата на Космету држали су ме на теренима са шиптарским терористима, нон-стоп терен и само терен. Нисам имао нормалан живот. Војска је укинута, ми подофицири смо почели да обављамо војничке дужности од прве до последње, превршило је сваку мјеру било ми је свега тога доста и одлучио сам да одем. Што би рекли стари: Од кога је доста је, за кога је доста је“
-Ви не носите орден из рата али је Ваш највећи орден и заслуга то што сте сачували животе војника свог вода
Управо тако. Мени лично то је највећа награда као и мојим војницима са којима сам и дан-данас у контакту. Често се виђамо на окупљањима и 125 Моторизоване бригаде, и 53. Граничног батаљона са граничарима са којима сам био у тренутку напада на Кошаре. Ја сам био распоређен у 125. моторизованој Бригади и са тим војницима сам остао до краја рата. И данас поштујемо једни друге и хвала Богу да је тако.
–Нисте више у Војсци а кад би поново избио рат на Косову, шта би урадили?
99 посто бих урадио исто без обзира што је стање у Србији овакво какво јесте. Ништа није боље ни у Црној Гори. Гарантујем 99 посто да би и сва моја војска која је тада била на Кошарама и сада опет кренула тамо јер ми не бранимо власт већ народ и отаџбину. Не бранимо државу јер држава је једно а отаџбина нешто сасвим друго.
–О бици на Кошарама се, нажалост, данас мало говори. О неким великим годишњицама или можда ни тада. Зашто се скрива истина о вашем страдању и паклу који сте преживјели. Кажете да се о борбама у Прешеву касније 2000. године скоро ништа и не зна
Не знам разлог зашто се то крило. 2016. сам имао емисију ,,Живот прича“ на ТВ Прва код Татјане Војтеховски. Прије тога је само 2000. године на РТС-у била једна емисија на ову тему. Овом мојом емисијом 2016. године први пут се поново почело говорити у јавности о Кошарама. Након тога је почела и прича о Паштрику о којем се, такође, данас мало зна. Да не говоримо о другим мјестима јер ратовало се на цијелом Космету, не само на Кошарама. Био је ту и Паштрик и Ђаковица, Призрен, Пећ, Радоњићко језеро, на цијелом Космету су вођене борбе још 1998. и после 99. године. О томе се мало зна. Није разлог само то што држава то пређуткује, већ и то што ријетко ко од војника жели да говори о томе, не желећи да се присјећа тих болних догађаја, погибије другара, ратних дана…био је то пакао. О борбама у Прешевској долини, Бујановцу и Медвеђи се буквално ништа и не зна. Лично нисам учествовао у овим борбама. Био сам на обуци са војницима у Врању кад су вођене тако да ја о томе не могу да причам, било би незахвално као што не могу да причам ни о Паштику и о Радоњићком језеру јер нисам био тамо. Могу да причам само о биткама које су вођене у мом рејону одбране. У Кошарама.
–Како ви као један од хероја са Кошара гледате на актуелна дешавања везана за Косово и Метохију када се помиње подјела, разграничење, црвене линије?
Не знам шта да дажем. Као ратни ветерани ми покушавамо да се организујемо да и данас станемо у одбрану Отаџбине међутим не иде нам од руке јер сама власт и држава на све начине минира наше покушаје да се ујединимо и јасно кажемо да је разграничење било на Кошарама, на Паштрику а не како данас неки сматрају имају право да дају нашу Свету земљу терористима, Шиптарима зарад уласка у Европску унију. Не знам шта да кажем. Немоћни смо, као ветерани, да нешто урадимо јер нисмо јединствени. У Србији постоји 700 удружења ратних ветерана што је чиста глупост. Тако свако вуче на свокју страну а у ствари држава је то намјерно урадила да ветерани не би могли да се уједнине и опет стану у одбрану Отаџбине.
-Како сада живе ваши саборци, хероји са Кошара?
Никако! Многи од њих су психички лабилни, не мислим само на моје војнике, који су бранили Кошаре него на све који су бранили Космет. Имају пострауматски стресни синдром, како то неки називају пострауматски поремеђај или вијетнамски синдром што је, по мени, глупост. Живе у немаштини без икакве медицинске помоћи. Мало- мало па се објави у медијима да је неки од хероја са Кошара умро, да се убио, да живи овако или онако, па неки од њих има петоро дјеце али нема никаква примања, шта рећи даље…довољно је навести ових пар примјера да се зна како се поступа према ветеранима. Држава није урадила ништа нити да заштити нити да обезбиједи ветеране. Нема ни закона о ратним ветеранима. Постоји неки закон још из комунистичког доба, из деведесетих година, по коме ратни ветерани немају никакве бенифиције, које би им помогле да живе нормално. Кад је требало да се гине тада смо требали, сад кад им не требамо нико нас и не види.
Велико хвала са све што сте урадили за одбрану наше Отаџбине.
Слободанка Грдинић
