Манастир Житомислић 26. јуна је прославио празник Светих мученика житомислићких. Овај датум уписан је у календар Српске православне цркве у спомен на мученичко страдање монашког братства манастира Житомислић 1941. године. Тада су усташе убиле осморицу монаха и ученика из Житомислића и бацили их у јаму. Кости мученика ексхумиране су 1991. године и сахрањене у заједничкој гробници у манастирској порти, да би већ 1992. од стране хрватских војних снага, ова гробница била минирана, а манастир поново порушен до темеља. Житомислићки мученици канонизовани су 2005. године, а 2022. године одлуком Светог архијерејског сабора дан њиховог страдања 26. јуни одређен је за датум њиховог празновања.
Архијерејску литургију поводом овог празника служио је Епископ далматински, г. Никодим, уз саслужење великог броја свештеника. Честитајући празник, Епископ Никодим се осврнуо на прочитано Јеванђеље у коме Христос каже ко хоће да иде за Њим, нека узме крст свој и остави све, а то су учинили и Св. мученици житомислићки, пострадавши за име Господње. Један од њих који није био из тадашње државе и коме су понудили да га пусте, остао је са својом браћом и с њима мученички пострадао. То је управо она највећа љубав коју неко може да покаже, да оде за својом браћом и да страда са њима. Тиме је постао истински свједок васкрсења Христова.
Владика Никодим додао је и то да су Мученици житомислићки за нас свјетила и свједоци васкрсења Христова, онога што нама треба да буде и циљ и центар наше вјере.
„Ми се данас сјећамо њиховог мучеништва, њихове жртве и надамо се и молимо Богу да они буду и наши заступници пред пријестолом Свевишњега“, казао је владика Никодим.
Потом се присјетио страдања самог манастира у два посљедња рата и својих првих посјета манастиру Житомислићу, који је тада још увијек био разрушен. Казао је да се манастир подигао као Феникс из пепела, да је да је украс овог краја, и да је један од најљепших манастира у Босни и Херцеговини. Изразио је радост јер нас Мученици житомислићки окупљају да прослављамо Господа и да покажемо да смо истински ученици Његови.
Игуман манастира Житомислић, архимандрит Данило, захвалио се Преосвештеном владици Никодиму што увијек издвоји своје драгоцјено вријеме да би прославио све значајне догађаје за манастир. Тај 26. јун 1941. године био је страшан, рекао је игуман Данило, али та страхота се претворила у радост празника и то је снага Св. мученика. Игуман је поздравио и оца Памфила из манастира Тројице – Сергијева лавра из Русије, који је дошао на овај велики празник као представник Руске цркве. Св. мученици житомислићки уврштени су у диптих Светих Руске православне цркве, а отац Памфил задужен је за писање њихових житија. Игуман Данило се захвалио Руској цркви која се тако лијепо и одговорно односи према страдању и то не само свога народа. У Русији је много мученика, додао је, тако да они имају осјећање и велико поштовање за мучеништво. Потом се игуман захвалио свим гостима, оцима, монасима и монахињама представицима власти, гостима из Црне Горе, родбини једног од Житомислићких мученика и свем народу.
Након литургијског славља, у Музеју „Житомислић“ отворена је изложба под називом „Посјета Патријарха Варнаве Херцеговини и Босни“ коју је приредио мр Дарио Дринић. Ради се о фотографијама откупљеним на аукцији у Загребу које се по први пут штампају и јавно излажу у Босни и Херцеговини, а на којима је забиљежена посјета Патријарха Варнаве који је у јесен 1933. године посјетио градове Херцеговине и Босне. Отварајући изложбу, г. Дринић се осврнуо на биографију Патријарха Варнаве, рођеног у Пљевљима 1880. године, који је са 30 година постао епископ, са 40 митрополит скопски, а са 50 патријарх и на том мјесту остао је свега седам година, до своје смрти. Дринић је навео да сматра да значај дјела Патријарха Варнаве није довољно препознат у нашем народу. Навео је и да су данашње цркве и манастири којим се Београд дичи све подигнуте у вријеме Патријарха Варнаве, те да је наша Црква право уједињење доживјела управо у његово вријеме.
Међу многобројним присутним током тадашње посјете, били су и Митрополит дабробосански Петар Зимоњић, бан Дринске бановине Веља Поповић, сенатор Атанасије Шола, комадант армије генерал Белић и многи други. У делегацији која је допутовала са Патријархом били су Епископ охридско-битољски Николај Велимировић, Епископ бачки Иринеј Ћирић, Епископ моравички Викентије Вујић, архимандрит Сава Трлајић, београдски прота г. Миливој Петровић, протођакон Угљеша Јелић и ђакон Бранко Петровић.
Дринић је додао да је Патријарх Варнава градио снажне односе са другим конфесијама, те да је ова посјета оставила дубок траг на животу Херцеговине и Босне.
Изложба фотографија у Музеју „Житомислић“ биће отворена до 26. јула.
Архимандрит Данило (Павловић) за Радио ,,Светигору“: Од првог доласка у ову Светињу рањен сам светошћу и љепотом Житомислића који свједочи да је Васкрсење јаче од сваког страдања
Архимандрит Данило казао је за наш Радио 22. јуна 2022. године да су Житомислићки мученици братство манастира Житомислић који су пострадали у Другог свјетском рату.
“Са успоставом НДХ братство манастира Житомислић и сви остали били су позвани да се јаве у мјесни уред. Тада је на челу манастира био игуман Константин Вучуровић, коме је када је страдао било тек 26 година, јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић. Код њих се тада нашао у гостима и протођакон из Мостара Владимир Чејовић, који је дошао из Црне Горе бјежећи од тамошњих ратних дешавања.
„Тога дана када су их позвали да се јаве на попис они су то учинили. Сви из манастира су прешли Неретву и јавили се у мјесни уред. Међутим, тамо су их одмах свезали и мучили и одвели на Видоњу јаму изнад Билетић поља гдје су их бацили у јаму и затрпали камењем и сви су скончали у тој јами“, прича игуман Данило.
Владимир Чејовић тада је понуђен да оде одатле јер није дио братства, али он није желио да их напусти, рекавши да ће до краја остати са братством манастира Житомислић, те је и он са њима пострадао.
Братство манастира је било веома младо и није било ни по чему, осим по своме вјерском опређељењу, пријетња НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије су те године тек били рукоположени, а Обрен Окиљевић је имао свега 18 година.
„Они тако млади нису били никаква пријетња, а ни по свом ставу нису се никоме замјерили него су живјели у миру са својим комшијама. Међутим, завршили су тако како је завршила већина нашег народа из долине Неретве и свугдје гдје су Срби живјели на територији НДХ“, рекао је игуман Данило.
Братство манастира бачено је у јаму Видоња те 1941, а Митрополит Владислав је покушавао шездесетих година да их достојно сахрани. Међутим, комунистичке власти то никада нису дозволиле. Тек 1991. године су извађени из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве у манастиру Житомислић, но ни тада нису имали мира.
„1992. године је разорен манастир и тада су нови мучитељи бацили експлозив у њихову гробницу тако да су они два пута страдали. Ми данас имамо само дио сачуваних њихових костију које чувамо у цркви испред олтара. 2005. године проглашени су за мученике јер су два пута страдали и од тада до данас их поштујемо, пјевамо их на свакој литургији и молимо им се као својим небеским заштитницима“, рекао је игуман Данило.
Игуман Данило је подсјетио на то да су манастир Житомислић и његово братство увијек дијелили судбину свог народа.
“Још од турског времена постоје записи који кажу да монашко братство јако тешко издржава турски зулум, али су увијек путописци били изненађени тиме како манастир изгледа у свим тим тешким временима јер су се калуђери који су ту живјели увијек трудили да чувају његово достојанство. Манастир је био и школа за описмењавање српске дјеце. Житомислић је увијек био светионик нашег народа и преживљавао судбину народа. Ни ово њихово мученичко страдање није било крај иако је тада изгледало веома страшно јер је манастир потпуно запустио и био опљачкан у току Другог свјетског рата и овога рата. Ипак он се увијек некако обнавља и увијек је светионик своме народу и добар свједок народима који живе у нашем сусједству да свједочимо истинску православну вјеру, вјеру повјерења, вјеру хришћанску и јеванђељску“, казао је житомислићки игуман Данило (Павловић).
У вjeри Прaвoслaвнoj пoстрaдaстe,
У jaму тaмну бeзблaгoдaтни Вaс бaцишe,
Силoм Бoжje блaгoдaти Свjeтлoнoсци сe прojaвистe.
И oпeт мoшти вaшe прeлaмaшe кaд бeлу цркву нaд Нeрeтвoм рушишe.
Из нeбeскe слaвe Цaрствa Житни мaнaстир oбнoвистe:
Дa живeћи кoд свeтињe Житoмислићa
O Хљeбу Живoтa Вjeчнoгa мислимo,
И Нoвoм Цaрству Христoвe Љубaви сa Вaмa пjeвaмo,
Кoнстaнтинe, Maкaриje и Дoситeje,
Влaдимирe, Mлaдeнe, Брaнкo, Maркo и Oбрeнe,
Прeпoдoбни Mучeници Житoмислићки,
Moлитe Христa Спaсa: дa спaсe рoд нaш Прaвoслaвни!
Tрoпaр Свeтим мучeницимa житoмислићким који се, у слaву Свeтих свeштeнoмучeникa житoмислићких.
