ЖИТИЈЕ ЗА ДЕЦУ
СВЕТА БОСИЉКА ПАСЈАНСКА Драга дечице! Да ли знате шта је то босиљак?
То је један цвет, који наше баке гаје од давнина и њиме украшавају своје
баште и саксије. Цвет раскошних зелених нијанси и необично прекрасног и
префињеног мириса. Стручак босиљка је довољан да наше собе замиришу
милином, а када неколико стручака спојимо, добијамо предиван букет
божанственог мириса који свештеници користе приликом овећења
славских водица, кућа, или да кропе верни народ.
Такво једно красно и мирисно име имаше девојка Босиљка , којој душа
беше исто тако красна и мирисна, баш као и њено име.Њена душа са
мирисом босиљка ,беше везана за Христа Господа , за кога је на крају и
свој живот дала.
Наш предивни, многонапаћени српски народ, од давнина је много
страдао, на свим просторима где је живео, а нарочито на нашој светој
косовско-метохијској земљи , од косовског боја па до данас…
Много је прича, легенди и истинитих догађаја које су баке причале својим
унуцима, те се тако причају и данас. Много је и оних које је народ сачувао
од заборава кријући писане трагове, као и оних опипљивих и оком
виђених , које уједно и сачуваше веру Христову у српском народу.
Тава је прича и о Светој Босиљки Пасјанској младој Христовој невести ,која
нам поред Светог кнеза Лазара остави и свој завет и показа нам пут којим
требамо ићи.
Преплодна земља Косовског Поморавља, беше одувек привлачна за живот
како староседелаца , тако и нашег народа из разних крајева који се
досељаваше, да ту свије своје породично гнездо. Тако се крајем 18.века на
овом простору, у село Пасјане код Гњилана, из кумановског краја
доселила породица Рајчић.
У сиротињској породици Рајчић, половином деветнаестог века, живела је
девојка, која се међу браћом и сестром издвајала својом скромношћу,
кротошћу, смиреношћу, послушношћу, вредноћом и свим врлинама које
могу красити једно Христолико биће, девојка красног и мирисног имена ,
Босиљка из села Пасјана.Још као мала девојчица, са плетеницама, које
тамошње баке зову „коцељи“, трудила се и помагала мајци у свим кућним
пословима. Кад год би зазвекетале кофе за воду, Босиљка је трчала за
мајком, да не оде без ње на бунар. Волела је да окреће чекрк на старом
сеоском бунару, иако је својим ручицама једва могла да дохвати
гвоздени држач. Док су одрасли били на њиви, трчала је Босиљка уз
мамину бошчу да оцу и браћи однесе врућу погачу, која се још димила од
топлоте, „вешаљке“ сувог меса затопљеног у маст, кришке преврелог
старог сира које је са мајком још прошле јесени ређала у дрвену кацу, и
њеном малом руком убране шљиве из њихвиг воћњака.
Трчала би оцу и браћи у загрљај , а онда узимала бело “каначе“ и одлазила до оближњег кладенца да им донесе бистру студену воду. Певушила је успут својим
умилним дечјим гласом старе косовске песме које је учила од своје баке,
али и неке песмице-молитве, које је учила када су је видили у цркву.
Кад се раном зором ложила ватра на сред собе, мала Босиљка би прва
устајала са рогозине на којој је спавала. Њена плава плетеница вирила је
испод ћилима раскошних шара, који је њена мајка донела у мираз.На прво
шкрипање врата које је значило да неко уноси прућа за ложење огњишта,
Босиљка је скакала из топлог легла и трчала да помогне око ложења ватре.
Радовала се сваком мешењу и печењу хлеба, а нарочито је волела да ређа
хлеб у старе нагореле наћве.
Док је њена бака на разбоју ткала ћилиме, Босиљка је радосно и
знатижељно додавала „сувељку“, трчећи с једног на други крај разбоја.
Бака је учила како треба још да се од малих ногу учи кућним пословима и
полако припрема мираз када буде дошло време за удају.
Волела је Босиљка да из баште убере стручак свежег босиљка и мами и
баки задене за уво испод вежене мараме.
Трчала је радосно и у тор са овцама, јер су је звончићи са овчица
подсећали на звона са оближње цркве.
Ипак, највише од свега је волела да је родитељи воде у своју сеоску цркву
на „причес“ , као и на сабор у манастир Драганац.
Расла је Христољубива девојчица, молећи се свакодневно пред иконама
које су стајале на бело окреченом зиду старе земљане кућице, и израсла у
лепу седамнаестогодишњу девојку. Њено лепо лице беше красио бистар
поглед загледан у Христа Господа, а њено лепо девојачко тело ношња
Косовског Поморавља: бошча, реске, кошуља и прслучић са сребрном
срмом.
Тако је тог лета, на дан Светог Јована Крститеља , родитељи поведоше на
сабор у Гњилане.Њено Христочежљиво срце беше испуњено неизрецивом
радошћу, када се на Светој Литургији причестила Светим Христовим
тајнама. Милосно је гледала окупљени народ који је у најлепшим
ношњама дошао на сабор. Стидљиво је склањала погледе од младића који
су крајичком ока гледали у њено лепо лице, док је са девојкама из села
играла коло испред цркве. Пленила је Босиљка својом физичком али и
духовном лепотом, те тако беше изложена погледима и дивљења многих
на сабору.
Међу многобројним српским народом, нађоше се ту и неки од
некрштеног рода, Арнаути из села Депце, те се један од њих загледа у лепу
Босиљку и пожеле да је узме себи за жену.
Од тог тренутка, вребао је сваку прилику да је прати и припремао свој
злочиначки чин, отмицу лепе Босиљке.
Те јесени , Босиљка је са оцем и браћом недалеко изнад села припремала
дрва за зиму. Док су они изморени радом довршавали свој посао, пре
завршетка већ кратког јесењег дана, из заседе, загарављених лица,
Арнаути отимају Босиљку и воде је у своје село Депце.
Млада и лепа Босиљка ,пред дивљим и некрстим Арнаутима , држала се
храбро и одважно!
Желећи да је узме себи за жену, отмичар је на све могуће начине убеђивао
Босиљку да се одрекене вере хришћанске, православне а онда и уда за
њега.
Због њеног одбијања, Арнаутин је непоколебиву хришћанку стављао на
разна мучења. Понижавања, ударци, изгладњивање, трајали су данима.
Међутим, искрена и чиста вера у Васкрслог Господа, ни једног тренутка не
дозволи овој младој Христовој несвести да поклекне. Трпела је поносно
ударце и разна страдања, са молитвом на уснама и Христом у срцу! Што су
мучења била већа, већа беше и њена вера и нада у Васкрслога Христа!
Колико год њено израњавано лице беше избраздано и окрвављено,
толико више сијаше Христовом сјајем! Колико год њено тело и њени удови
беху скрнављени, толико јаче ходаше за Христом!
Видећи немоћ у свему овоме, доведоше једну старију жену која је била
потуркиња. Убеђивала је потуркиња младу Босиљку да пристане на удају,
да се одрекне Христа. Мудре, Богонадахнуте речи младе Христове невесте,
која је својом душом изабрала себи женика, чују се и данас, усмеравају,
показују правац и пут за задобијање Царства Небеског, и обавезују да се
на њу и угледамо!
„Ја своју веру имам. Не треба ми боља, јер је нема. А, што се удаје тиче, ја
сам већ заручена. Ја свог заручника имам!“ -говорила је смело и поносно
Босиљка.
Упорна је била ова старија жена у свом убеђивању, али из срца које је
горело за Христом, само су се низале речи: “Христос је мој изабраник. Ја,
само Њему припадам, ником другом. Ја се не одричем Бога мог и моје
свете вере, као ти, коју жалим!“
„Не заноси се, црна кукавице, спасавај душу!“, викала је потуркиња.
„Тако се душа не спасава, већ губи“!, одговарала је Босиљка.
„Кајаћеш се, и види на шта личиш, остала си кост и кожа, узми барем
храну“!, убеђивала је потурчена Српкиња.
Испуњена љубављу и силном вером према свом женику, Босиљка смерно
одговори: “Мене храни и поји Господ и Бог мој, Христос!“
Док су јој џелати насилно облачили њихову ношњу и још јаче мучили,
Босиљка се усрдно молила Богу и неустрашиво говорила: “Убијте ме,
убијте, не дам се! Ја сам Хришћанка, ја сам православка! Не дам моју веру,
моје српске хаљине! Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“
Видевши, да више не вреди да је убеђује, Арнаутин одлучи да је погуби.
Онако измучену и израњавану, везаше је за за коња и тако одвукоше на
пропланак изнад села поред реке Лапушнице. Пред саму смрт, Христова
заручница се помоли Богу речима: “Боже мој, сачувај ме до краја да не
попустим“!
Када злотвор проговори: “Смрт Српкињи!“, невеста Христова громогласно
одговори: “Није ово смрт за мене, већ живот! Ви сте у смрти, ваше погано
племе“!, и своју душу предаде Господу, те се настани у рајска насеља.
Након неколико дана, турске власти дозволише Босиљкиним родитељима
да сакупе њено расуто тело и сахране га поред старе сеоске цркве. У
народу је остало казивање, да су након обнове, њене кости уграђене у
зидове обновљене цркве Преображења Христовог.
Прича и предање о овој великој угодници Божијој, младој Босиљки
Пасјанској,још од тада се прича, негује и чува у овом крају. Народ је још од
тада сматрао Босиљку светом, казивајући њено житије кроз песме,приче и
узносећи јој молитве.
Много година после страдања Свете Босиљке , радећи на испитивачким
радовима живописа и иконописа у цркви Преображења Господњег у
Пасјану, наш савременик професор Саша Филиповић, пошто је приметио
нешто необично у једном од стубова у цркви , затражио је благослов од
Епископа рашко-призренског господина Теодосија да уз помоћ
ендоскопске камере уради пробна снимања.Пошто је добио благослов,
пажљиво је направио бушотину у зиду у коју је убацио малу ендоскопску
камеру.И тада, на око 30 цм дубине, око камере угледао је мошти Свете
Босиљке.О овом радосном открићу обавестио је Епископа.
И заиста, дана 23. октобра 2019. године, након Свете Литургије уз
присуство Епископа Теодосија, игумана мнастира Драганац архимандрита
Илариона, монаштва манастира Кончула, Грачанице, Кормињана и
Драганца, из стуба цркве, извађене су мошти, свете мученице Босиљке
Пасјанске. Уз молитвени обред Обретења, мошти су опрали Светом водом
и вином , а потом положили у нови кивот на целивање и благослов верног
народа Епископ Теодосије и отац Иларион. О овоме постоји сведочанство
у виду видео записа, које можете погледати на интернету под називом
„Обретње моштију свете Босиљке Пасјанске.“ Дакле, то је дан Обретења
њених светих моштију, које стоје да сведоче веру једне младе девојке , да
сведоче распетога и васкрслог Христа, а као дан спомена Свете и сваке
хвале достојне мученице Босиљке узима се 26. октобар.
Лета Господњег 2018. године свети архијерејски сабор, СПЦ, на свом
редовном заседању у мају, званично је канинизивао свету Босиљку и
сврстао у ред Срба светитеља. Након канонизовања иконопише се и
живопише Света Босиљка најчешће у народној ношњи Косовског
Поморавља.Једна сестра из манастира Кончула код Рашке је по њој
добила име, и тако, ова угодница Божија наставља да живи међу својим
народом, да сведочи, опомиње и учи!
И, ето, после толиких година, из свете косовске земље , поред црвених
божурова који изникоше из крви косовских јунака, ниче и један зелени
стручак, прелепог мириса, ниче босиљак који подсећа на Христову невесту,
Босиљку Пасјанску.А, ви дечице, када уберете стручак босиљка, када се
озарите лепотом његовог мириса, сетите се Босиљке Пасјанске ,сетите се
ове велике угоднице Божије, молите јој се, а она ће вам својим молитвама
пред Васкрслим Господом, сигурно помоћи.
На дан Обретења њених светих моштију,
Лета Господњег 2024.
Виолета Сандић
