У недјељу Пету по Пасхи – Недјељу жене Самарјанке, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици којом је предстојао протојереј Игор Балабан, Архијерејски намјесник зетски и секретар Управног епархијског одброра Митрополије црногорско-приморске.
Проти Игору саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Никола Пејовић, јереј Илија Арзејкин, клирик Руске православне цркве, као и ђакон Ведран Грмуша.
Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега вјерује подарити воду живу од које неће ожедњети, Црква пред нас поставља у виду јеванђелске перикопе причу о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај бунара Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор, који је ископао Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32 м и један је од најдубљих бунара у цијелој Палестини који и до данас постоји. Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осјетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудеја и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Јеванђељу представља слабост потпуног и истинског човјека, представља слабост свакога од нас. Према ријечима преподобног оца Јустина Ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искориштава и употребљава као средство спасења за Самарјанку: говори јој о води живој, од које никада неће ожедњети.
Свети Кирил Александријски подсјећа да водом живом Спаситељ овдје назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожедњети.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима обратио се началствујући протојереј Игор Балабан који је у уводном слову бесједе истакао савршенији вид вјере и односа са Господом, који није робовски ни најамнички, већ онај који је у Духу и истини:
,,Господ каже, спасење долази од јудејаца, долази од те старозавјетне вјере, али долази вријеме када ће се и то превазићи, и нећемо се само молити у Јерусалиму, него ћемо се молити у Духу и истини на сваком мјесту. Тако се и ми окупљамо да се молимо у Духу и истини. Не због правила, зато што тако се ваља, или ваља се да будемо на овоме обреду, ваља се да нас мало покропи светом водицом поп, ваља се да примимо попа у кућу када је слава, ваља се да не чинимо ово или оно или опет, ово или оно да обавезно морамо да радимо. То су стари начини вјеровања, обредни, обредно религијски, који траже да нешто угодимо Богу, да би њима Бог нешто дао. Али Бог који се нама открио особито у личности Исуса Христа Господа нашега, тај Бог тражи, као што чусмо у Јеванђељу, да се клањамо у Духу и истини“.
У даљем обраћању прота Игор је нагласио да Господ будући да назива људски род синовима и кћерима заправо призива род људски, хришћански на један приснији однос који није у страху и ропском послушању:
,,У својем срцу увијек треба треба да његујемо молитву и поклањање, не да би он нама заузврат нешто дао, не зато што се бојимо зато што смо робови и слуге, него управо да чинимо оно како нам приличи по ономе како нас је Он назвао, а назива нас синовима и кћерима. Ми као синови и кћери Оца небескога у Духу и истини да поштујемо Господа, не у страху и у ропском послушању. Онако како нам је Он заповиједио, онако како је заповиједио Самарјанки, онако како је заповиједио својим ученицима, а они нам пренијели до дан данас. Да се окупљамо у Духу и истини, истини која је синоним и за правду и за љубав. Јер нема истинске љубави без истине, нема истине без правде, нема правде без љубави. Све је то повезано. Зато ми иштемо, искључиво Божанску истину, Божанску правду и Божанску љубав“.
,,Овоземаљска љубав пролази, па и она највећа, њу смрт узима и отима из наших срца и од наших погледа и са наших усана. Отима највећу љубав, отима све оно што сматраамо истинитим, узвишеним, праведним у овоме свијету. Све нам то смрт узима. Али нам не узима наду у вјечни живот. Наду у то да ће Господ да спроведе истинску правду. Наду у то да ће Господ да нас вјечно воли и то је Царство Божије у ствари. Живјети вјечно у љубави Христовој, у љубави Божијој и у љубави једни међу другима у Царству Његовоме. Нека би дао Господ да се удостојимо тога царства, да се удостојимо и да примимо, да будемо способни да примимо ту Божанску љубав, да би нас Он збиља примио као своје вјерне синове и кћери у Царству своме, гдје Он царује истином, правдом и љубављу у вјекове вјекова. Амин!“ – поручио је на крају свог пастирског слова, протојереј Игор Балабан.
Текст, фото: Борис Мусић
