“ПРАВНА ТРАДИЦИЈА – ДЕЛО И РАД СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ КАО ПРАВНИКА / О ТРАДИЦИЈИ И ОБИЧАЈАМА”[1]
Свети Василије Велики, некадашњи учитељ права, је живео и деловао у IV веку. Био је изузетно свестрана личност. Непобитна је чињеница да Василије није био само врхунски и оштроумни хелениста већ и еминентни правник са високим научним стилом. Ради свега тога добио је епитет: “Велики”. Почевши од 4-ог, “златног” века Цркве, а потом и у целој светској историји, остао је познат као “Велики”.
Достигнуће Светог Василија, не плени само методичко-ерминевтичком ерудицијом, већ и тиме што он отвара нове хоризонте у области црквено-канонске икономије, искусним избором онога што је најзначајније и анализом дотадашњег црквеног наслеђа из дубине Предања.
Свети Василије потиче из области Понта из богате породице. Његов отац је био учитељ реторике и цењени адвокат. Студирао је у Василиди градова уз чувеног ретора Ливанија. Отишао је 350. године у Атину због студија. Ту је изучавао граматику, дидактику, реторику и философију.
Савремена истраживања су показала да је Василије Велики у Кесарији постао учитељ реторике као правник. Уочљиво је Василијево зближавање са правом и због његове особине мудрог учитеља права долази поштовање које му указује VI Васељенски Сабор (691г.).
Василије је интервенисао у разним гранама права: у кривичном праву, у црквено/кривичном праву, у грађанском, у породичном праву и у канонском праву, али и у надлежностима уставног права. Признат му је огроман допринос од стране научника и истраживача правних наука.
Василије није био само оштроумни тумач канона већ и врхунски тумач тадашњег кривичног права у областима: убиство са предумишљајем и убиство из нехата, затим из породичног права – проблеми бигамије, тригамије, полигамије, престанка или развода брака, брачних забрана, као и многих сложених правних питања и других грана права.
У 691. години сазван је VI Васељенски Сабор за време владавине Јустинијана II Ринотмита. Он својим 2-им каноном верификује 92 канона Василија Великог.
Тумачи грађанског и кривичног права, на жалост, нису довољно посветили пажње проучавању и истраживању права и канонског предања Цркве, што су свакако требали да учине, јер би се ту сигурно могла пронаћи многобројна решења која би била применљива и у савременом праву. Садржај формулисаних канона, без сумње, може да буде предмет било којих савремених истраживачких радова, зато што решења која они садрже могу да буду од помоћи савременом грађанском и кривичном праву, као и у општим правним принципима.
То показују следећи примери у којима Василије није био само оштроумни тумач канона Васељенских Сабора већ и врхунски тумач тадашњег кривичног права, када је требао да изрази свој став према убиству са предумишљајем и убиству из нехата, Василије је својим 8-им каноном одговорио:
а) Убиство из нехата је кад неко баци камен на дрво или на звер и случајно усмрти онога који се тад на том месту нашао. Такође, нехотичан је и злочин кад неко жели да укори неког и удари га лагано малим штапом, или кајишем и догоди се да се усмрти особа која се удара.
б) Злочине са предумишљајем чине они који желе да отму нечија добра и покраду. То се исто тако односи на жене и мушкарце који справљају одређена опојна пића и другима их дају у циљу успостављања контроле над њима, а код њих наступи помрачење ума. Василије Велики, овде концизира данашњу теорију о евентуалном предумишљају која се изједначава са директним предумишљајем. Целу слику комплетира његов 7-и канон говорећи о прекиду трудноће. Сличне злочине са предумишљајем чине особе које у циљу прекида гравидитета дају или користе отровне, смртоносне биљке.
Василије Велики у свом 2-ом канону прелази на побројавање оних понашања која и данас спадају у кривична дела. Он у овом канону говори не само о “прекиду трудноће” и о таквом начину деструкције, јер се често догађало да гравидна жена заједно са ембрионом изгуби живот. То се третирало: “као убиство њихово” – стицај убиства са предумишљајем и нехатног убиства.
Бигамију и тригамију разматра Василије у 4-ом канону, истичући предност моногамије. Проституцијом он сматра полигамију, бигамију и тригамију.
Кривичним делима зеленаштва бави се у 14-ом канону. Он ту говори о неправедној добити на штету сиромашних и о разлогу брисања кажњивости, «размисли и ослободи се болести среброљубља».
У 11-ом канону, Василије се бави осетљивим питањем укорењеним у теорији и нераспознавањем њега у пракси. Овде се ради о одговору на питање када је реч о смртоносним телесним оштећењима, а када о усмрћивању човека са намером. Он каже: “ако појединац другом појединцу нанесе ударац и ако оштећени не може да устане тренутно и ако после тог устане и почне да хода уз помоћ штапа, имајући у исто време последице своје болести, не сматра се тад убијањем: ако након тог премине, појединац који је нанео ударац не сматра се убицом. Ако не устане након наношења повреде, али ипак преживи, починилац дела се сматра злочинцем, али из нехата јер је имао намеру да казни другу особу”.
О присили се говори у 22-ом канону. Отмичарима се опрашта ако врате њиховим вереницима жене које су већ верене, да би ако то они желе са њима ступиле у брак, или ако неке жене врате родитељима, старатељима или рођацима. Заједништво је основано уколико они желе да их дају њиховим отмичарима. У случају присилног брака обмањивач и отмичар се сматра прељубником.
Василије у 23-ом канону говори о забрани ступања у брак женске особе са братом покојног супруга.
Он наводи, затим у 25-ом канону да ако неко жели да особу женског пола која није верена са другим лицем обешчасти и након обљубе прихвати исту за своју супругу, поступак се покреће јер је извршена обљуба, али ако се остане у браку са том особом ослобађа се кривице.
Он у 33-ем канону говори о напуштању рођеног детета. Уколико се жена, која је на путовању, неочекивано породи и новорођенче одбаци и оно премине, сматра се убицом. И данас се на исти начин то правно посматра, ако жена самовољно напусти своје дете.
У 38-ом канону, Василије говори о добровољном подвођењу, које назива проституцијом, али се касније мењају одобравања брака учесника у проституцији. Област савременог права прихвата настало одобрење које дају родитељи, по члану 1373. из грчког Грађанског права.
У 42-ом канону Василије је веома строг. У њему се прекорачење граница нужне одбране не опрашта.
Не признаје се трећи брак у 50-ом канону, јер за њега до тада не постоји црквени канон или закон. Ипак, брак би требао и поред ове чињенице бити одобрен.
У 56-ом канону говори о стварном покајању које се, са аспекта казненог кодекса и данас прихвата као олакшавајући елемент за одмеравање казне.
У 61-ом канону се одређује да онај, који је крађу извршио и самовољно је признао и покајао се, кажњава се по црквеном праву удаљавањем од светог причешћа у трајању од једне године. Онај ко је од стране власти ухапшен или од стране других откривен, кажњава се удаљавањем од причешћа на две године. На овом месту уочавамо да Василије на крађу блаже гледа него на друге прекршаје.
У 64-ом канону говори о кривоклетству и примени велике казне.
У 67-ом канону починиоца инцеста сматра за злочинца и инцест карактерише као велики злочин.
Будућу судбину ових казни разматра у 74-ом канону и излаже их Архијереју – судији у датом случају и предвиђа шта се догађа уколико се са великом спремношћу починиоци преступа покају. У суштини, овде се ради о данашњем одмеравању казне.
У 74-ом канону говори о случајевима када супруг наџиви покојну супругу и након тога ступи у брак са сестром покојне супруге, односно, оствари брачну заједницу са две сестре. Утврђена црквена казна је удаљавање од светог причешћа у периоду од седам година. Савремена грчка правна наука по члану 1358 (Грчког Грађанског Кодекса), такође се бави овим питањем
Сви ови примери показују да је Василије интервенисао у разним гранама права: грађанском-породичном, кривичном, црквено-кривичном и канонском праву али и надлежностима уставног права. Од стране научника-истраживача права признат је огроман допринос Василија Великог и они потврђују да је и у правној науци “Велики”.
Од посебног значаја за одбрану теме овог рада су они радови и ставови св. Василија из области начелних и теоријских разматрања о обичају као извору права.
Писана и неписана традиција
Василије Велики веома подробно говори, ο облицима испољавања традиције и њиховој повезаности у 91-ом канону. Τом приликом, он прави поделу између писане и неписане традиције: “Од догмата и беседа, које чувамо у Цркви, неке имамо из записаних учења, а неке потичу из апостолског “парадосис-а”(предања) које нам је предато. Оба имају исту силу – у делима побожности” (О Светом Духу, 66-и канон).
Овај велики Кападокијац, тим речима жели да покаже да у Цркви постоји католичански доживљај свега постојећег, богато искуство вере, тј. богочовечанско искуство које се речима и не може исказати. «Није ни све што је чинио и говорио Христос записано, нити би могле стати у читав свет књиге које би то садржавале» (Јеванђеље по Јовану 21, 25).
Стога је сасвим препоручљиво и оправдано позивање на предање. Постоји читав комплекс “неписаних обичаја”, искуства светотајинског и литургијског живота. Црква усваја и прихвата оно што је заједничко искуство свих поколења. Сваки нараштај, има право да наново, лично и одговорно усваја и бира то предање и заједничко искуство. У томе је суштина онога што у Цркви познајемо као предање (receptio). Према Василију Великом, Свето Писмо није могуће схватити изван овог “неписаног предања”.
“Неписане” црквене тајне, према Светом Василију, долазе из “скривеног” и “тихог” предања: “из ћутљивог и мистичког предања, из непубликованог и неизрецивог овог учења”. Ово “мистично” и “тихо” необјављено предање, није нека езотерична доктрина, резервисана само за посебну елиту изабраних; “Елита” – то је Црква. Предање, на које се свети Василије позива, јесте црквеноправна литургијска пракса Цркве.
У 91-ом канону, Василије представља део његовог дела “О Светом Духу” које је посвећено епископу Амфилохију Иконијском и које је написано као одговор на оптужбу из полуаријанских и духоборачких кругова, тако да уводи тројичну доксологију у црквеном праву, које до тада у писаном виду нема.
Василије Велики, осврћући се на ову оптужбу, користи прилику да истакне да је наведена доксологија један од типова тројичне доксологије коју је он користио, и да она није његово откриће, него да представља део живе и “неписане” традиције Цркве. Доксологија коју је он користио гласи: “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу” и он за њу каже да је то свето предање Цркве.
Св. Василије, у овом делу О Светом Духу, брани правилност вере у Духа Светога, која је опет истоветна са Божанским Откривењем записаним у Светом Писму, говори о литургијско-богословском предању и поретку у Цркви.
За Василија Кападокијског предање је постојана и неизмењива реалност и истина, стално присутна у животу и бићу Цркве кроз векове. Ипак, у Цркви постоји живо усвајање и разумевање, динамични развој богословског исповедања исте апостолске вере, па чак и допуна у тумачењу. Зато овај напад на Василија није представљао усамљен чин, већ је то био напад на Цркву изнутра од стране јеретика који нису могли да схвате могућност и потребу прихватања живог и “неписаног” предања.
Епископи Атарвије Неокесаријски и Евстатије Севастијски су клеветали Василија[. Ова клевета је доказ секташког расположења.
По Василију Великом, темељни карактер поменуте доксологије везан је за литургијско искуство Цркве. Наведени епископи су сматрали да Василије Велики није имао директна искуства везана за тумачење Тројичне Доксологије и зато негирају заступање њено заступање.
Они који заступају јеретички став, немају истинску свест о животу и природи црквеног битија и величини традиције која се ослања на изворност Цркве.
Такође, они не разумеју дејство Светог Духа у Цркви, целокупну црквену традицију, као ни признавање делатности Апостола за темељ касније црквеноправне традиције.
Неки истразиваци данас признају да се црквено право руководи критичким и традиционално-историјским духом почевси од Василија Великог.
Говорећи о укупној традицији, Василије Велики, говори и о обичајној традицији пасхалног периода да се у дане од Васкрса до Педесетнице моли “стојећи усправно”.
Он објашњава у наставку догматски разлог који је довео до увођења ове традиције. У истом, 91-ом канону обухваћена је и традиција верника да за време молитве буду окренути према истоку, а забрана клечања недељом, тумачи се тиме што је Христос у недељу васкрсао и тиме што ће први дан будућег века бити недеља и тада ће се судити целокупном свету Другим Христовим доласком.
Први долазак и Васкрсење Христово, није било само да би се ослободила људска природа од грехова предака већ да би сав свет и читава васиона, у новом веку заблистао као вечна и бесмртна заједница Бога са човеком.
Василије Велики објашњава обичај верника у положају за молитву када су окренути ка Истоку као есхатолошку свест верника: тражимо рај који је Бог припремио онима који Га љубе као што и пише у црквеној химнографији: “Поклањам се истоку” и “на истоку се клањам Господу”.
Јустин мученик и философ заступа исти став по овом питању. Он истиче да је ова традиција постојала још у његово доба и да је она представљала наслеђе. Тумачење Василија Великог које се односи на верске традиције, објашњава се дубоком свешћу о повезаности између обичаја и вере и црквеног поретка, односно, повезаности између неписане и писане традиције.
Његове речи су од кључног значаја за разумевање предања и обичаја, од догмата и беседа, које у Цркви чувамо. Неке традиције имамо из записаних сведочанства, а неке потичу из апостолског предања “парадосис-а”.
ГОСТОВАЊЕ АКАДЕМИКА, ПРОФЕСОРА ДР ПАНАГОПОУЛОСА НА УНИВЕРЗИТЕТУ МЕДИТЕРАН ПОДГОРИЦА
У четвртак, 9. марта 2023. године у организацији Правног факултета Универзитета “Медитеран” Подгорица, одржано је предавање Академика проф. ДДДр Хабил. Алексиоса Панагопоулоса, троструког доктора наука на тему “Правна традиција – дјело и рад Светог Василија Великог као правника / о традицији и обичајима”.
Предавање је отворила проф. др Милена Каварић, продеканка Правног факултета, која је својим уводним ријечима упознала присутне са животом и радом цијењеног госта. Ректор Универзитета “Медитеран” Подгорица, проф. др Саво Марковић је након тога у неколико ријечи објаснио и приватно познанство са професором Панагопоулосом, које сеже од једног давног, сусрета и заједничког учешћа на догађају у Манастиру Михољска Превлака, а које траје до данас.
Професор Панагопоулос се у свом излагању осврнуо на рад и достигнућа Василија Великог и упознао студенте са његовим често занемареним достигнућима у улози правника. Упознавајући присутне са канонима Василија Великог, скренуо је пажњу на широк опус његовог правничког стажа, од кривичног, преко породичног до насљедног, и утицаја које је оно имало у то доба.
Предавању професора Панагопоулоса присуствовао је декан и студенти Правног факултета, чланови академске заједнице Универзитета “Медитеран” Подгорица и друга заинтересована јавност.
Александар Вујовић
