ΟΜΙΛΙΑ ΣΕΒ. ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΑΙΜΙΛΙΑΝΟΥ ΣΤΟΥΣ ΣΠΟΥΔΑΣΤΕΣ ΤΗΣ ΙΕΡΑΤΙΚΗΣ ΣΧΟΛΗΣ ΠΡΙΖΡΕΝΗΣ 2/15-10-1976
SLOVO PRIZRENSKIM BOGOSLOVIMA[1]
Draga deco moja, veoma lepo ste otpevali mnogoljetstvo Starcu. I ja mu od srca želim mnogo godina, iako u momentu dok ste vi pevali mnogaja ljeta, ja nisam pevao, jer sam, čini mi se,bio ljut zbog onoga što vam je prethodno govorio. Naravno, on je kao otac govorio ono što je u sebi osećao, ali ja osećam nešto drugo[2].
Pre svega da kažem ono o čemu razmišljam. Tri dana sam u autobusu zajedno sa četrdesetak mladića. To je pravo proleće! Radost! Praznik! Da ste videli kako su oni pevali, kako su se radovali, kako su isijavali samoga Hrista! Da kažem još nešto: oni su bili tako poslušni i mirni–možda ne znaju, ali ja ću im reći: izvrsni su da budu i kaluđeri!
Došli smo zatim danas ovde i vas četrdeset spojilo se sa ostalima. E! Kao da se nebo otvorilo! Bili ste puni radosti i Blagodati! Radosti koja dolazi od vašeg srca i Blagodati koja dolazi od Boga.
Kada pred sobom vidim takvu omladinu, čini mi se da će budućnost Srbije biti dosta drugačija u odnosu na danas.
Umesto da vam dajem savete sada, radije bih vam čestitao i aplaudirao.
Deco moja, vaše prisustvo u ovoj sveštenoj sali je dokaz jednog čuda i koliko Bog voli Telo Hristovo – Crkvu u Srbiji. Zbog vaših očiju i osmeha osećam se srećnim zato što sam danas sa vama.
Rekoh da sam srećan iželim da vam kažem da znate da smo vi i mi u priličnom srodstvu. Mi potičemo iz jednog manastira sa Meteora, čiji je drugi ktitor, koji ga je uzdigao na nivo carskog manastira, bio Srbin. Odatle smo prešli u Simonopetru – drugi, neboparni manastir, koji spaja zemlju sa nebom, i čija je veličanstvenost povezana opet sa drugim ktitorom, koji je takođe bio Srbin. Prema tome, i u našim venama duhovno teče srpska krv.
Koliko sam se samo obradovao, obilazeći ovih dana razne manastire, kada sam gotovo svuda zapažao koliku vezu oni imaju sa Svetom Gorom i posebno sa Simonopetrom. Veoma jako vas osećam svojima, kao i sebe vašim.
Tamo, u Svetoj Gori, kao što znate, nisu samo Jelini, već ima monaha iz svih naroda. Ne znam da li znate da je najomiljeniji manastir u Svetoj Gori srpski manastir Hilandar. Naše veze su stalne i kada vidim Hilandarce, često kažem: ”Ako su Srbi takvi, onda Srbija nikada neće prestati da bude Telo Hristovo”. Sada vidim da Srbi jesu takvi, i da mogu da budu još bolji.
Zbog toga sam u sebi osetio praznično raspoloženje, kao što vam rekoh, i uveren sam da ste vi oni koji će u ruke svoje uzimati duše ljudske i u njima obrazovati Lik Hristov. Jedan vaš car (=SvetiDespot Stefan Visoki) imao je želju da sagradi crkvu lepšu od crkve koju je sagradio njegov otac. Verujem da i vi imate istu i još veću želju, da svaki od vas u srcima i dušama ljudskim sagradi crkvu lepšu od one koju gradi njegov sabrat.
Kada vas vidim ovde pred sobom imam osećaj da u rukama držim dušu srpsku. Posmatram je, osećam je, ljubim je i radujem joj se. Ta duša stvorena je za slavu, i to za onu slavu koju joj pripremaju ljudi slični vama.
Vi ovde, koji ste sada deca, koliko sutra ulazićete u gradove i sela, u domove i srca, otvarajući sve što je zatvoreno, da bi ušao i na tron uzišao Bog. Znam sa kavim ćete se sve poteškoćama sretati. Vaš sveti rektor govorio je o izvesnoj poruci(=evangelizaciji). Vidim vas kao čoveka koji je uzeo poruku u ruke i pošao da je prenese na odredište svoga poslanstva. Kola su se na putu prevrnula, on je razbio glavu, prolio krv svoju, ali ne obazirući se na sebe, kaže: ”Moram da stignem na cilj svoga poslanstva! Moram da prenesem poruku!”.
Izgleda da ćete u svakom času ličiti na ljude razbijene glave. Iskušenja vam neće nedostati. Poteškoća neće nestati, ali vi ćete poverenu poruku preneti. Ako bude potrebno da crkve zidate u srcima svojim ili svoje sutrašnje pastve; ako bude potrebno da ih zidate sa suzama i krvlju, kao što je zidana jedna od najlepših crkava koju smo juče videli, nikako nemojte odustajati. Ako je potrebno sa suzama zidati kamen, koliko više to važi za ljudska srca. Zemlja traži vodu da bi postala lepljivo blato. Duša traži krv da bi se prilepila Bogu.
Kada osećam da pred sobom imam takve ljude, jasno vam je otkud tolika radost u meni.
Dolazim, kao što vidite, iz jednog potpuno drugačijeg sveta.
Sveta Gora je mesto molitvenog tihovanja i mira. Tamo živiš kao da nema nikakve pretnje. Naravno, postoji svet, postoji lukavi, postoji greh, ali manastirski život je takav, da čoveka ograđuje i usmerava ga jedino Bogu.
Dolazim sa mesta, gde je svaki kamen znamen prisustva nekog svetitelja.
Dolazim sa mesta, koji je pohodila Presveta Bogorodica i izabrala ga sebi za vrt.
Dolazim iz Svete Gore u kojoj Sveti Duh neprestano rađa Svete.
Tamo vidite ljude čiji pogled nema ničega zemaljskog u sebi.
Zamislite čoveka pred potočićem sa jednom nogom na jednoj strani, a sa drugom u vazduhu, spreman da preskoči na onu stranu. I gle, on skače i već je u vazduhu. Monasi su upravo takvi. Oni su napravili salto sa zemlje, spremni da uđu u Carstvo Nebesko, koje njihovo srce potpuno doživljava. Oni žive danju Boga radi, i noću bdiju Boga radi. Poste da bi iskazali svoju čežnju i da ih ovaj život ne zanima. Spavaju na tvrdom da bi pokazali da ne žele ništa što ukazuje na privezanost za zemlju. Monasi su ljudi koji žele da neprestano budu sa Bogom, da bi mogli neprestano pred Njim da iznose boli Crkve, čežnje srdaca ljudskih; da Mu govore i neprestano ištu od Njega da On blagosilja Crkvu Svoju. Monasi neprestano gledaju Boga i razgovaraju sa Njim; da On bude između njih koji se bore i koji se nalaze između naroda i Boga.
Shvatate, dakle, deco moja koliko su uz vas monasi, koji su upravo tim delom svojim vaša podrška i drugovi.
Kada, koliko sutra,stupite u život, treba da živite za narod, kao što otac živi za svoje dete, dok monasi žive da bi svoj pogled upirali Hristu i u rukama Ga držali ovde u ovom svetu neprestano, da biste i vi mogli da crpete snagu i vršili delo svoje.
Neka bi dao Bog da se udostojite da u vašem delu, za koje se pripremate, budete uspešni. To vaše delo već sada unapred vidim duševnim očima i radujem mu se. Vidim vas kako ispunjavate Crkvu Srpsku, kao anđele u narodu, kao ikone Božije, kao samog Hrista Koji se svakodnevno ovaploćuje. Vi ćete držati Hrista u rukamai davati Ga drugima.
Želim vam da vas Bog udostoji da zaista uvek budete takav most. Radost Hristova da ispunjava duše vaše, da se prelivai da je bude dovoljno i za one koji je još nisu poznali.
Gospod Bog da bude sa vama.
[1]Besjeda izgovorena u trpezariji Prizrenske Bogoslovije 15./2. oktobra 1976. godine, uz simultani prevod tada jeromonaha Amfilohija, potonjeg mitropolita crnogorsko-primorskog, a svjetlost dana je ugledala zahvaljujući igumaniji manastira Ormilija mati Nikodimi, koja je taj snimak u carski Prizren donijela 15. maja 2016. godine, prilikom osvećenja obnovljene Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija. Besjeda Starca Emilijana prvobitno je objavljena u časopisu „Svetigora“ br. 256, god XXV, Duhovi, jul 2016, str. 20-21; blagodareći g. Dejanu Ristiću, profesoru Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija u Prizrenu, koji je i uradio korekturu prevoda a prepis besjede bogoslovci Prizrenske bogoslovije.
[2]Riječ je o episkopu raško-prizrenskom Pavlu, potonjem srpskom Patrijarhu, koji je bio malo strožiji prema bogoslovcima, pa nije dozvolio da se posluže vinom iz Svete Gore, kojim je otac Emilijan htio da ih počasti.
Molitvama Svetih otaca i učitelja naših, Svetog Starca Emilijana Simonopetrijskog i svetopočivšeg Starca Mitropolita crnogorsko-primorskog i vaseljenskog Amfilohija, i svih svetih iz jeladskog i srpskog roda, Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj i spasi nas grešne. Amin.
Priredio: mr Aleksandar Vujović, profesor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog i urednik Katihetskog programa Radio Svetigore)
