Arhimandrit dr Evstatije Azdejković u spomen na novoprestavljenog protođakona Vladimira Jaramaz (1980-2023)
Danas na 20. godinu moje svešteničke službe, kada bi trebalo da sam najradosniji čovek na svetu, rastužila me je vest brate, da se nećemo sresti ove godine kada dođem u Crnu Goru. Danas si nas napustio i kao u jednom uzdahu koji traje večno, prisetio sam se svih naših susreta, koji su uvek bili iskreni i puni ljubavi bez licemerja. Kritike tvoje na moj račun i moje sumnje na tvoj račun, a sve to u društvu našeg Mitropolita Amfilohija – Đeda Crne Gore, Primorja, Skadra i čuvara Pećkoga trona, misionara vaseljene, koji je tebe vidim više voleo jer te je pre i prizvao sebi dok je nas ostavio ovde, daleko od sebe da se još trudimo u ovome životu. Ona fotografija gde ste zajedno privedeni jer niste slušali “kovid vlast” u “Karadagu” je dokaz ove moje teorije. Nije te uzeo kovid, ali danas na ovaj veliki dan te Đed sačekao gore negde, sa desne strane od Gospoda, desno od Njegovog Sina Isusa Hrista koji mu i sedi sa desne strane, a ti si tamo negde i šapućeš Đedu da šapne Gospodu, pa te Đed ne čuje jer Vladika Atanasije galami. A onda ti Đed čita sa usana i kaže: ”Gospode, to je naš Vlado Jaramaz, protođakon Hrama Tvog Vaskrsenja u Crnoj Gori i još pod Goricom, gradu koji se zove Podgorica, sad je stigao. Inače je sve vreme bio sa nama i radio za Tebe i tamo dole pod Goricom i u Nikšiću i pod Ostrogom i u Južnoj Americi”.
Nikada neću zaboraviti naše studenske dane koje smo proveli u ostroškoj svetinji pod blagoslovom našeg tada duhovnika oca Lazara Ostroškog, gde smo bili par godina u službi svetitelju Vasiliju i ocu Lazaru. Posle smo nekako, sa istom ljubavlju i poštovanjem, zajedno prešli pod duhovnu vlast Đeda Crnogorskog i nastavili u Svetoj službi služiti sa našim Đedom širom sveta, a ti sada i na Nebesima. Pamtiće te svi po radosti tvojoj koju ti i prezime ispoveda Jaramaz, “nestašan”, mada je loše prevedeno. Ja bih ga preveo “radostan” i tu bih se zadržao. Ti si uvek imao radost Vaskrslog Gospoda i kada si pod Ostroškom stenom služio kao student i kada si sa o. Momom Krivokapićem kosti njegovih predaka u Buenos Airesu, zajedno sa nama, omivao takođe si bio radostan (i bio kao sjedinjen sa njima) jer si verovao u Vaskrsenje, kako tih kostiju tako i svih nas.
Nisi bio kao drugi, verovatno te zbog toga i Gospod brže prepoznao i izabrao sebi. Tu ti zavidim. Ušao si čak i na tu čuvenu fotografiju sa Mitropolitom Amfilohijem u policijskoj stanici, koja govori više od onoga što se vidi (a to će malo njih da vidi), a znači da ste zajedno Gore privedeni pred Gospoda. Uhapšeni ste ljubavlju Vaskrslog Gospoda i privedeni pred Presto nebeski u naručje Avrama. Opravdajte i nas, jer će se vama sve oprostiti! Recite da smo zajedno sa vama radili, za istu stvar i za istu filosofiju, filosofiju pravoslavne vere, filosofiju uzvišenog života u Gospodu Isusu Hristu i Svetim tajnama Crkve pravoslavne. Šapni Đedu da se ovde u Hramu Preobraženja Hristovog u R. Dominikani pravoslavni iz Ukrajine i Rusije zajedni mole za spasenje svojih duša. Zajedno se pričešćuju. Šapni mu da se u Južnoj Americi pravoslavlje širi više no kovid i da još uvek niko nije našao vakcinu protiv toga, pa ako nas se setite, pozovite i nas gore da vam posvedočimo.
