Molitva je najmoćniji pokretač duhovnog života. Ona predstavlja one podzemne vode koje napajaju sav naš duhovni život. Štaviše, može se reći da je sam duhovni život pre svega stepen naše molitve. Mi duhovno živimo u onoj meri koliko se molimo i koliko umemo da se molimo. Kod Svetih Otaca molitva je nazvana rečju „umetnost“. Umetnost označava najviši stepen umeća, najvišu nauku, koja od čoveka zahteva neprekidan stvaralački napor, odnosno neprekidnu živu molitvu. Molitva bolje od bilo čega drugog rešava sve zadatke koje pred nas postavlja život. U molitvi čovek nalazi rešenje svih svojih problema – kako duhovnih, tako i problema svakodnevnog života. Molitva nevidljivo štiti čoveka od svih njegovih neprijatelja – vidljivih i nevidljivih. Ukoliko pažljivo analiziramo svoj život, videćemo da nas je Gospod, kada su okolnosti izgledale bezizlazno i kada niko nije mogao da nam pomogne, te je naše jedino oružje bila molitva, više puta izbavljao od nevolje, od žalosti. Ali, samo ćemo na onom svetu, u večnosti saznati u potpunosti od kakvih nas je još strašnih opasnosti, zla i nesreće čuvalo naše molitveno delanje.
Molitva je udeo čoveka koji ne može da oduzme nikakva spoljašnja sila. Molitva je uvek sa nama – ne samo u ovom zemaljskom, prolaznom životu, već i u životu zagrobnom, večnom. U suštini, sama večnost kao neprestano kretanje ljudske duše ka Bogu jeste vrsta molitve, ali ne slovesne, već drugačije. Molitva menja ljudsko srce; otkriva i budi sile srca koje obično spavaju i koje su i nama samima nepoznate. Molitva duhovno obnavlja naše srce, čini ga osetljivim i prozorljivim.
U knjizi Priča Solomonovih je rečeno: Bezbožnik želi obranu oda zla… ali se pravednici izbavljaju znanjem (Prič. Sol. 12, 12; 11, 9). Prozorljivost je naročita duhovna intuicija; razlikovanje dobra i zla, maskiranog i skrivenog pod maskom dobra. Molitva odvaja dušu od zemlje. Van molitve je čovek prikovan za zemlju kao mitski Prometej za stenu.
Molitva daje čovekovom umu izvesnu duhovnu sposobnost: to je čovekovo umeće da oseća istinu. Kao što čovek oseća ukus hrane, razlikuje slatko od gorkog, zdravu hranu od pokvarene, tako i molitva daje umu naročitu sposobnost da oceća istinu i laž. Sveti Oci govore o tome da je molitva iznad svih dobrih dela. Sva dobra dela koja čovek čini ograničavaju se na određena lica kojima činimo dobro; ponekad ovo naše „dobro“ uopšte ni ne donosi drugima pravo dobro i sreću. A sila molitve se prostire na čitav kosmos. Molitva ljudi i molitva Crkve je ogromna sila koja stvara harmoniju i očišćuje, koja, može se reći, održava postojanje celog Kosmosa. Kod apostola Pavla postoje sledeće tajanstvene reči: Jer već dejstvuje tajna bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava (2. Sol. 2, 7). Ko je taj koji zadržava, koji ne da da na Zemlju dođe oličenje zla? Sveti Oci govore da je ova sila koja zadržava duh pobožnosti i pre svega – duh molitve. Kada presuši duh molitve vidljivi svet će dospeti u stanje truleži i raspadanja, jer više neće biti sile koja ga obnavlja. Zbog toga su molitvenici, koji su iz sveta odlazili u manastire i pustinje, i mnogi obični, u ovom svetu neprimećeni ljudi koje niko nije znao, koji su putem mnogog i napornog duhovnog podviga, naporom svih svojih snaga neprestane molitve – najveći dobročinitelji čitavog roda ljudskog.
Molitva je blago koje je uvek sa nama. Niko ga ne može ni ukrasti ni oduzeti. Molitva je dragoceno blago koje je uvek i svuda sa nama, ma kuda da krenemo, ma čime da se bavimo. Ma šta da se desi sa nama – čak i ako izgubimo sve što imamo – našu molitvu nam ne mogu oduzeti ni ljudi, ni demoni, ništa osim našeg sopstvenog nemara. Čak i ako celo naše telo razjeda bolest, molitva će ostati sa nama kao duša naše duše. Molitva je iznad bilo kakvih bogoslovskih rasuđivanja, zato što nam ona samo pokazuju put. Bogoslovske istine nam pokazuju samo senku Boga, opisuju nam duhovni svet kao spoljašnji objekat. A molitva nas uključuje u ovaj nevidljivi duhovni svet, čini nas njegovim delićem. Molitva je lepša od svega. Samo u molitvi možemo da doćemo u dodir sa višim svetom i da očima srca vidimo nebesku i Božansku lepotu. Molitva je neiscrpna. Onima koji se trude da sa njom sliju svoje srce ona uvek otkriva nešto što je bilo nepoznato, kao da je tvorimo po prvi put. Molitva se temelji na nadi, ali je ona i ispunjenje nade. U molitvi mi realno dolazimo u dodir sa onim čemu se nadamo, odnosno molitva kao da nam daruje budućnost, koja se još nije ostvarila kao nešto već ostvareno i ispunjeno. Zato molitva ide ispred vremena. Molitva je sjaj vere, toplota nade, život same ljubavi. Molitva spoljašnje čini unutrašnjim. Duhovne knjige možemo da izgubimo, mogu nam ih ukrasti ili spaliti. Bolest može da nam oduzme vid, prijatelji da nas ostave, voljeni čovek da nas prevari, rođaci da nas obmanu i postanu tuđi, svet da nas protera, nebo da nas opeče vatrom, zemlja da se otvori pred našim nogama, noć da nas uguši strašnim košmarima, dan da se pretvori u tamu iskušenja i da postane mračna noć. Jedino nas molitva nikada neće prevariti. Samo ona je naš udeo koji se ne može oduzeti.
Molitva ne zna za daljinu. Ona prolazi kroz mora i planine, uznosi se ka nebesima, proniče u dubinu zemlje, silazi u ad. Mi se molimo za umrle kao za žive i samo molitva nam daje realan osećaj da su umrli živi i povezani sa nama hiljadama duhovnih niti. Molitva je lik naše duše. Molitva je svetlost naše duše. Molitva je vaskrsenje naše duše pre sveopšteg vaskrsenja. Molitva je bitka ljudskog duha protiv sila paklenih i u ovoj surovoj borbi stalni čovekov Pomoćnik je Sam Gospod. Molitva je boj i molitva je pobeda. Molitva je oružje i molitva je barjak. Molitva je blago nepresušno i nepotrošivo. I ma koliko da koristimo ovo blago, ono će se samo umnožavati. Molitva je duhovni hleb kojim se hranimo i kojim hranimo druge. Ovaj blagosloveni hleb se nikada neće potrošiti.
Arhimandrit Rafail Karelin
„Sa Hristom ka visotama oboženja“
