Savremeno čovečanstvo je obolelo od teške bolesti, koja se uslovno može nazvati „hronični zamor duše“. Projave ove nesreće su raznovrsne, ali je u svima njima jedan zajednički simptom: čovek je nesrećan, umoran od života, živi po inerciji, čini mu se da luta po mrtvoj mesečevoj dolini, ne znajući kuda ni zašto. Koji je uzrok ove bolesti koja prelazi u epidemiju i preti da duhovnim AIDS-om uništi našu planetu?
Većina ljudi shvata da su nesretni, ali ne mogu da shvate zbog čega? Neki to povezuju sa sumornom usamljenošću i emocionalnom hladnoćom društva, drugi sa nepoštenošću i lažljivošću ljudi u okruženju, ne izuzimajući tu ni srodnike; treći na nerešene probleme, teško materijalno stanje i neprekidni strah pred budućim. Međutim, nisu nesretni samo siromašni, već i bogati; ne samo oni koji su bolešću prikovani za postelju, već i sasvim telesno zdravi, koji su proputovali čitav svet, zavukli se u sve uglove zemlje, popeli se na vrhove planina i spustili u dubine mora. Suze se liju i u neuglednim kolibama siromaha i u domovima bogataša. Čak je i neizvesno ko je nesrećniji: Oni koji su malaksali pod pritiskom siromaštva, ili oni koji su dobili sve što se za novac može kupiti, još u mladosti krenuli pogrešnim putem i presitili se svim porocima.
Savremeni ljudi su nesretni i zbunjeni, u šta se čak i vizuelno možemo uveriti. Ukoliko otvorite album sa starim fotografijama, tamo ćete videti spokojna, kao prosvetljena lica, na kojima stoji pečat plemenitosti i dostojanstva – ne gordosti, već upravo duševnog dostojanstva, čiji je sinonim čast. Ove fotografije, izbledele od vremena, kao da su prožete zracima zalazećeg sunca i zrače toplotom koja zagreva i umiruje dušu. Pogledajte zatim na savremene ljude i videćete drugačija lica: smrknuta, uznemirena, napregnuta, neprekidno zabrinuta i nesrećna, kao da ti ljudi nisu našli svoje mesto u hladnom i ravnodušnom, kao i oni sami, svetu.
Ogromna senka muke nadvila se nad čovečanstvom. Ljudi beže od surove realnosti i od samih sebe u virtualni svet kompijutera i televizora, traže zaborav u alkoholu i narkoticima; bacaju se u ciklus demonskih predstava i iluzija, dave se u bezdanu metafizičke tame i bezumlja; čini se kao da im je ad prijatniji nego zemlja, ali žive stoga jer se boje da umru. Neki se trude da uguše osećanje gluve melanholije i kao glumci, igraju neku predstavu sreće: takve likove, sa praznim očima i nameštenim osmesima, prilepljenim za lice, možemo videti na reklamama i stranicama modnih žurnala. Mogi traže zaborav u razvratu i izopačenostima: u toploti đubreta i sladosti gnoja. Oni se uporno valjaju u blatu, kao da u njemu žele da nađu zlatnu žilu.
Zašto su savremeni ljudi nesretni? Zato što je greh, na koji su se privikli i sa kojim su se srodili uzeo od njih ono što je najdragocenije i nezamenjivo: čistotu srca i celomudernost. U čistoti je velika radost i svetlost, a u grehu je tama i tuga. Čak misleni gresi i strasna maštanja u dušu unose metafizičku hladnoću i pustoš. Duševni premor ima svoje nematerijalne bakcile i viruse, koji žive i razmnožavaju se u moralnoj prljavštini kao što se muve i crvi razmnožavaju u gomili smeća i trulih otpadaka. Ovu prljavštinu ljudska duša svakodnevno konzumira.
Kako postati srećan? Kako steći istinsku, a ne iluzornu sreću? Kako sačuvati radost koja nije prevarna poput noćne seni i koja neće odleteti kao ptica? Da bi se to postiglo, treba se, kao sa najljućim neprijateljem, boriti sa grehom, začetim u srcu. Ljudsko je srce velika tajna. U srcu se sumira čitav život čoveka i svo iskustvo njegove duše. Ništa se u životu ne dešava što ne ostavlja posledice, sve ostavlja pečat, zapečaćen nevidljivim slovima, na sećanju srca. Car Solomon je pisao: „Više od svega čuvaj srce svoje, jer je u njemu izvor života“. Stoga treba neprekidno čistiti srce od greha, pokajanjem i molitvom, da mrtve vode, koje ističu iz ada, ne bi u njemu našle svoj vlastiti bazen.
Bog je oganj koji zagreva srce, a đavo je hladan kao leš. Srce koje je kroz greh predano demonu iz sebe zrači nekakvom mrtvačkom hladnoćom i tananim smradom truleži koji koji intuitivno osećaju ljudi iz okoline takvoga čoveka. Tragedija savremenih hrišćana je u tome što oni zaboravljaju na ono najglavnije u duhovnom životu: na čuvanje srca. Na neophodnost da ga ograđuju od mutnih potoka greha koji zemlju pretvaraju u duhovnu pustinju i vrelu močvaru strasti.
Savremeni hrišćani, pogruženi u brige o spoljašnjem, zaboravili su na brigu o sopstvenom srcu – centru života, akropolju duše, carskoj riznici u kojoj treba da se čuvaju netruležna bogatstva – darovi blagodati. A đavo ni na trenutak ne zaboravlja na čoveka: on neprekidno stremi da zavlada nad srcem, da ga obmane, porobi, da ga učini svojim prestolom. Ako razmotrimo pomisli koje se rađaju u srcu, u njemu nećemo videti lik Božji, već bezličje greha.
Prokletstvo našeg vremena je u tome što smo zaboravili da je blagodat Božja sveta i čista i da se ne može sjediniti sa grehom. Zato, bez obzira na posetu hramovima i svetim mestima, domaće molitve i čitanje duhovnih knjiga, naše srce ostaje prazno, kao probušena posuda kojom zahvataju vodu. Srce predano strastima i gresima ne može da stekne i zadrži blagodat. Takvo je srce nalik na zapušteni vrt bez ograde, ili na oronuli dom bez vrata i prozora, gde ulazi svako ko poželi. Strasno srce se protivi rečima molitve, odguruje ih od sebe i molitva gubi životnu silu, postaje površna i mrtva. Od takve molitve čovek ne dobija duhovnu utehu i stoga sa nestrpljenjem čeka njen kraj.
Istinska molitva je nemoguća bez blagodati, a blagodat – bez čistote srca. Gospod je rekao: „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti“. Zato čovek, ne brinući se o čistoti srca, ne boreći se sa gresima i strastima, ostaje duhovno slep, iako poseduje svetske talante i duševne kvalitete, bavi se dobrotvornim radom, proiznosi krasnorečive propovedi pa čak iako bi pisao naučne apologije u odbranu hrišćanstva. Nepismeni starac koji je sačuvao čistotu srca mudriji je od teologa koji nije pobedio svoje strasti.
Naše vreme se može nazvati bezblagodatno, ali ne u smislu da je Crkva osiromašila blagodaću, već zato što ljudsko srce, zatrovano grehom, gubi sposobnost da primi i zadrži blagodat. Drevni hrišćani su se od savremenih razlikovali pre svega u tome što su se nalazili u blagodati, živeli i disali blagodaću, javno osećali njena dejstva, kao da su osećali blagodat srcem i slušali njene neizrecive bezglasne reči. Za njih blagodat nije bila samo nada na buduća blaga u nebeskom carstvu, već i radost koja je ispunjavala njihov zemaljski život, bez obzira na nevolje i gonjenja.
Blagodaću su se hrišćani osećali kao najsretniji ljudi na svetu, a hrišćanske zajednice su bile poput ostrva svetlosti u tamnom moru neznabožačkog sveta. Čovek je osećao realno prisustvo blagodati, a njen gubitak doživljavao kao najveću nesreću, kao mrak i bol duše, kao odlučenje od Boga, izvora života. Zato su hrišćani čuvali blagodat kao što se plamen sveće čuva od vetra, svoje srce su čuvali od nečistih pomisli kao oči od peska i prašine.
U današnje vreme, kada je sticanje blagodati prestalo da bude cilj i sadržaj hrišćanskog života, njen se gubitak skoro i ne oseća. Savremeni hrišćani ne shvataju šta gube od grehova, ne uviđaju šta se dešava u njihovim srcima, kakve se nemani gnezde u njemu. Zbog toga, njihov život kao da je obojen u sivo, slično sumraku; njihove su duše nalik na nebo prekriveno gustim oblacima: na trenutak blesne između oblaka sunčev zrak i ponovo nestane.
Bez čistote pomisli duša ne može u sebi odraziti svetlost blagodati. Šta treba učiniti da bi smo stekli i sačuvali blagodat? Najpre treba očistiti dušu pokajanjem i ispovešću, kao što rđu koja se nahvatala na metali stružemo gvozdenom četkom. Treba uspostaviti kontrolu uma i volje nad pet organa čula, naročio nad vidom i sluhom. Treba stražiti, da greh ne bi prodro u dušu čitanjem strasnih knjiga, ispraznim razgovorima, gledanjem javnih dešavanja i razvratnih slika.
Treba se udaljavati od začetaka greha – sablazni, kao što pčele beže od dima, a takođe izbegavati ona lica i mesta koja nas podsećaju na prethodne grehopade. Tada će, pri umanjenju spoljašnjih grehovnih utisaka i unutrašnji impulsi greha početi da slabe, kao plitka reka u vreme suše. Treba znati i o sledećem lukavstvu demona: ponekad on na izvesno vreme počinje da otstupa od čoveka i on počinje da uobražava da su strasti izagnane, da je duhovna opasnost prošla i smatra sebe pobednikom.
Takvo lažno bestrašće je ustvari demonska zamka, da bi uspavao budnost čoveka i iznenadio ga kada ne očekuje. Najčešće u ovu zamku upadaju gordi ljudi i oni koji se uzdaju u same sebe, koji provode duhovni život bez poslušanja i saveta. Zato treba svagda biti oprezan i imati na umu da đavo ne napušta čoveka, kao senka, i boriće se sa njim do same smrti.
Hristos nas je pronašao na krstu kroz muke raspeća, a mi njega moramo da nađemo u svome srcu suzama pokajanja. Ovaj je susret sa Bogom sličan novom rođenju. Tada blagodat obasjava čoveka nesagledivom svetlošću, ispravlja dušu pognutu pod gresima, daje molitvi krila, u srcu otvara izvor žive vode, obnavlja dečju čisotu, vraća izgubljenu radost, kao proleće duše, i čovek doživljava svoje vaskrsenje iz mrtvih još za vreme života.
