Visokoprečasni, prečasni i časni oci, Vaša ekselencijo, uvaženi predstavnici opštine Foča, draga braćo i sestre – Hristos Vaskrse!
Čitavih mesec dana ove najsnažnije reči na svetu kao insimvol ukazuju na novi život, koji se otkrio kroz Vaskrsenje Bogočoveka Hrista. Mi sada doživljavamo predukus večnosti zbog kojeg je sam Bog sišao na zemlju, ovaplotio se, uzeo na sebe ljudske grehe, bio raspet na Krstu, Vaskrsao iz mrtvih i otvorio vrata Carstva Božijega svakome čoveku. U periodu pashalne radosti daje nam se primer prave ljubavi projavljene u ličnosti Svetog Vasilija Ostroškog i Tvrdoškog Čudotvorca.
Gospod Svedržitelj u Trojici slavljeni, koji je jedini ,,Sveti“ (Lev. 11,44; 1.Petr. 1,16) po svome promislu ovaploćuje se Duhom Svetim u vremenu i prostoru kao ,,divan u Svetima Svojim“ (Ps. 68,36). Tako Bog daruje preko svojih ugodnika blagoslove netruležnosti narodu Božijem i svoj vaseljeni. Crkva se seća ili vrši spomen ovim bogougodnim ličnostima na Svetoj Evharistiji. Po drevnom predanju Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve Hristove, hrišćani su pozvani da nastavljaju delo apostolskog prosvećivanja svedočenjem Vaskrsloga Hrista Bogočoveka. Jedan od takvih svedoka Vaskrsloga Hrista je istinski prosvetitelj i učitelj Čudotvorac Ostroški – Sveti Vasilije.
Prosveta, kakvu je doživljava Crkva, je oblast i tema koja se odnosi na sveodgovornost i sveobavezu čovekovog postojanja. Njeno značenje i identifikacija sa školstvom, našim obrazovanjem kroz sisteme i institucije samo je jedan oblasni deo ali nikako i opšte prihvatljiv pojam. Prosvetu je najjednostavnije shvatiti i doživeti kao duhovnu stranu našeg postojanja. Stoga, duhovnost i njena uloga u prosveti i prosvete u duhovnosti smatrala bi se identifikacijom koja sama po sebi podrazumeva svedočenje duhovno- pedagoške celovitosti, a ne slučajne podudarnosti. Na to nas podseća naša istorijska nit jer kada znamo činjenicu da se ono što se dogodilo u pedagoškom smislu od ranog srednjovekovnog perioda pa do novije istorije u srpskom narodu, celokupna duhovnost, kultura, umetnost, etika i druge srodne oblasti mogu identifikovati sa prosvetom koja je bitisala i razvijala se isključivo u okvirima Crkve. U tkz. novijim vremenima prosveta se institucionalizovala i počela da traži ,,originalne“ puteve okrenute budućim vremenima. Od tada jasno može da se uoči doktrinarnost svetovne prosvete koja se ograđivala a i danas se ograđuje od vekovne crkveno-tradicionalne prosvete. Crkvena prosveta je zadržala svoj vekovni pravac i u novijim vremenima. Istina, i crkvena prosveta je pretrpela izvesne promene usled novih momenata i prilika u kojima živimo. Pored svega toga crkvena prosveta je ostala hristocentrična i odgovorna u najznačajnijim aspektima svog kontinuiteta. Nosioci takve prosvete duboko su urezani u našu svest i molitveno ih se sećamo. Prosveta koja u osnovi nije hristocentrična i koja traži ,,originalne“ puteve okrenute budućim vremenima očekuje promašaj cilja ili rečeno rečnikom pravoslavnog asketskog predanja osuđena je na greh, grešku.
Poznati ruski duhovnik dvadesetog veka, arhimandrit Jovan Krestjankin u jednoj od svojih beseda kaže: ,,Greh rađa duhovno slepilo, a duhovno slepilo je čoveka ukorenilo u grehu. Ljudsko srce se stvrdne, postane grubo i u njemu nema mesta za drugoga tj. bližnjega. Gordost, duhovno slepilo, borba protiv istine čine čoveka delatnikom besplodnih dela tame. Tako da glas srca slabi, postaje hladan, racionalan i teži da zgazi hrišćansku ljubav. Time dobijamo čoveka koji je potpuno oslepeo, čoveka koji ne želi Boga u svome životu. Po slobodnom izboru takvog čoveka, Bog odstupa. Zaista užasan i u naše vreme prisutan primer zaslepljenja koje strasti proizvode u čovekovoj duši. Kao rezultat duhovnog slepila čovekove duše je mržnja prema bližnjem, zavist, strah od gubitka svetske slave ili moći.
Današnji Svetitelj, Sveti Vasilije Ostroški i Tvrdoški, patron Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Foči, svojim životom nas poučava da put ka Bogu započinje smirenjem. Navikli smo na ovu reč ali joj najčešće dajemo značenje jednog psihološkog stanja zaboravljajući dublju smisao koju su dali Sveti Oci Crkve a to je vizija čoveka kakav jeste u stvari, vizija svoje grešnosti, svog duhovnog slepila. Svako od nas ko spozna sopstveno slepilo, uveriće se u svoju slabost, prestaće da se oslanja na sebe i svoju pravednost, tražiće pomoć i izlečenje od Boga i njegovih svetih ugodnika obraćanjem samo Njemu sa molitvom za prosvetljenje i spasenjei poput cara Davida zavapiće: ,,otvori oči moje, da bih video sva čudesa zakona tvojega“ (Ps. 118,18). Amin.
(Praznična besjeda g. Rada Bulajića, asistenta na Katedri za biblistiku Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta „Sveti Vasilije Ostroški“ u Foči, Univerziteta u Istočnom Sarajevu, koju je održao na slavi fakulteta u okviru svečane praznične akademije u petak 12. maja 2023. godine.)
