У Дворцу краља Николе приређено је књижевно вече поводом 130 година од оснивања Српске књижевне задруге (СКЗ). Барска публика имала је прилику да се упозна са њеним богатим стваралаштвом и историјатом захваљујући Српском културном друштву “Слово љубве” – организатору програма.
Причу дугу 130 година о најзначајнијим личностима из културе српског народа, поготово из књижевности, науке и умјетности испричао је укратко Драган Лакићевић, главни уредник СКЗ, истакавши да је свака прича о Српској књижевној задрузи прича о људима, именима и њиховим дјелима.
Наводећи ријечи пјесника Бранка В. Радичевића, нагласио је да је Српска књижевна задруга успјела да напише историју српског народа, посао државне академије наука, једне енциклопедијске установе. Лакићевић је подсјетио да су СКЗ основали научници, професори и књижевници чија су имена златним словима уписивана на таблама културе и у историјама знаменитих установа попут Матице српске, САНУ и СКЗ. Они су, по његовим ријечима, “одредили правце рада, циљеве, стандарде и узоре који су се потом, током свих деценија кроз борбу и страдање, држали да задруга буде достојна претходних издања и да на томе истрајава као што се труди и данас захваљујући својим часницима, члановима, ауторима, преводиоцима…”
Душко Бабић, управник Српске књижевне задруге, казао је да је својом појавом, радом и идејом коју је ширила кроз српски народ, СКЗ проносила оно најважније што је историја и традиција чувала вјековима. Бабић је назива духовним огњиштем око којег ће се сабирати сви који говоре српским језиком.
“Кад видим оно што је претходило настанку Српске књижевне задруге и оно што је 130 година радила за српски народ, чини се да није претјерано рећи да је она настала као резултат унутрашње, иманентне нужности српске културе и историје. Да није настала 1892. године и да није настала под тим именом, Српска књижевна задруга би настала неки други пут, под неким другим именом, али би била оно што је данас. Она је опстајала јер је увијек била спремна да се мијења”, закључује Бабић.
Проф. др Мило Ломпар – предсједник Српске књижевне задруге истикао је како је у служби цјеловитости српског народа основана у тренутку кад је успон српске државе представљао и успон њене интелигенције, универзитета, омладине, Српска књижевна задруга обликовала у својим издањима и у “Колу” ђела најзначајнијег српског пјесника Петра ИИ Петровића Његоша. Већ 1902. појавио се “Лажни цар Шћепан Мали” – републиканац и социјалиста.
“У СКЗ били су заједно ‘обреновићевци’ и ‘карађорђевци’, секуларисти и људи подани православној вјери, министри и опозиција, били су заједно професори, духовници, новинари, писци… Српска књижевна задруга је у свим тим садржајима имала централно мјесто и свог централног пјесника, Његоша. Услиједило је, 1912. године, издање ‘Мањих пјесама Његошевих’ и чувена ‘Ноћ скупља вијека’, а након њих ‘Луча микрокозма’ и ‘Горски вијенац’”, навео је Ломпар.
“СКЗ је”, по ријечима проф. др Ломпара, “дала израз једном настојању српске грађанске интелигенције да конституише културну свијест у духу европских народа око свог средишњег пјесника, Његоша, који је уједињавао и епску и ослободилачку и духовну и мистичку мисао читавих покољења од средњег вијека до грађанског доба”.
У другом дијелу програма, Душко Бабић и Драган Лакићевић казивали су неколико својих кратких прича и пјесама.
Извор: Баринфо
