Бесједећи данас након прочитаног Јеванђеља о богаташу и убогом Лазару, размишљајући о прочитаном да је између оних који су у наручју Авраамовом у рају и оних који се муче у паклу постављена дубока провалија коју је немогуће проћи и онима из раја у пакао и онима из пакла у рај, отац Зоран је тумачећи наведено између осталог изговорио следеће:
„Ова слика о којој сте успјели чути кроз читање Јеванђеља, слика раја и пакла, није слика услова које је Бог поставио, него слика услова које смо ми стекли.
Немогућност једнога да пређе на другу страну је немогућност његове навике, немогуће ју је промијенити. Зато јеванђелист каже, односно Христос у Јеванђељу каже да морамо слушати Закон и Пророке, јер џаба било ко да нам дође из онога вијека, наше навике остају.
Можда ћемо се тренутно обрадовати што смо видјели некога из другога свијета, али тај други неће моћи промијенити наше навике без нас самих. Ми морамо да се потрудимо за то.
Трудољубље као такво мијења наше навике и успоставља дуготрајно сјећање. Ако не мијењамо наше навике, наше сјећање бива на блиц, кратко и брзо ишчезава.
Стога нека би нам Бог дао да се непрекидно трудимо, јер је труд оно што Бог гледа, а не учинак труда. Претпостављам да нико од нас неће до краја извући учинак нашег труда, али у томе је љепота, дубина и сагледавање милости Божије што Он не обраћа пажњу на учинак, већ на процес.“
