Besjeda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 27. septembra 2024. godine na osvećenju krsta za budući Saborni hram Sretenja Gospodnjeg u Bijeloj
Visokopreosvećeni brate Mitropolite crnogorsko-primorski, braćo arhijereji, braćo i sestre! Blagosloveni smo danas svi, kao što smo blagosloveni u sve dane života svog, ali posebnim blagoslovom danas. Ja se danas osećam presrećnim kao u danima rane mladosti, Vaše visokopreosveštenstvo, kada još ni Vi ni ja nismo mogli slutiti da ćemo biti čak monasi, a kamoli danas ovde u ljubavi Hristovoj sabrani da osvetimo krst na kojem treba da podignemo hram posvećen Gospodu, kada smo se radovali susretima jedan drugom, kada sam se radovao Vašem radosnom liku i licu, Vašoj ljubavi koja je i tada, kao i sada, isijavala čežnju, glad i žeđ za punoćom, za lepotom, za savršenstvom, za mirom, za istinom, za izmirenjem sa svima, a sve to, i mnogo više od toga, nalazi se u Onom koji je Alfa i Omega, Početak i Kraj. Nalazi se u Sinu Božjem koga smo tada naslućivali, a evo, slava Bogu, i danas žedni i gladni Njega, On nam se u punoći otkriva. Kao što sam se radovao tada, danas se još više radujem što ovde, pred licem Vašeg i našeg naroda, Bog je dao da se sretnemo u Bijeloj.
Naša radost je višestruka, radost je suguba, radost je ne manja zbog toga što, braćo i sestre, ovde, na obalama plavog Jadrana u Bijeloj, u Boki, opet po promislu Božjem dolazimo i imamo priliku da se radujemo vašim osmesima i vašom radošću, da se radujemo vašom postojanošću, da se radujemo zbog toga što ste ono što je odredio jedanput za svagda Sveti Sava i njegov otac Sveti Simeon Mirotočivi. Radujemo se što smo ovde u Bijeloj gde već hiljadu godina žive pravoslavni Srbi i time čine da i mi možemo za sebe reći da smo mediteranski narod i što je ovaj kraj – kraj Zetske episkopije koju je osnovao niko drugi do Sveti Sava. Radost je, dakle, velika, a uteha i inspiracija utoliko još veća. To je ono što nam daje snagu i duva vetar u leđa da možemo ne samo hvatati se u koštac sa izazovima koje nosi ovaj moderni svet i moderno smutno vreme, nego da možemo između scila i haribdi svih mogućih iskušenja uvek dolaziti na suvu granu, dolaziti do kopna, do čvrstog tla. Bog nam daje da uvek ne samo ima izlaza i rešenja, nego da uvek uzrastamo u Njemu i prepoznajemo jedni druge kao one koji su jedno telo i jedan organizam, jer to čini jedna vera i pripadnost jednom te istom Telu Hristovom.
Jedno smo među sobom, ali jedno i sa svim pravoslavnim narodima. To jedinstvo je nerazorivo, jer je to jedinstvo sa Hristom i Njegov je dar. Sile ada ne mogu odoleti tom jedinstvu, jer jedan je Hristos, jedan je Spasitelj, jedan je Pobeditelj koji trujumfuje nad zlom, nad đavolom, nad grehom. To svedoči i Bijela vekovima. Zato je ona davala mnoge velike sinove koji su krasili ne samo naš narod i kojima su se divili mnogi, nego koji su krasili našu Crkvu i činili našu Crkvu da bude stožer istine, pravde i ljubavi. Neću pominjati mnoge, bolje ih poznajete, ali setiću se samo Simeona Zlokovića i mnogih Zlokovića pre njega. Jednom od njih Sveti Petar Cetinjski, kada je pohodio Bijelu, darovao je krst koji krasi i danas hram u Bijeloj, ali je i ponos i dika svih koji žive u čitavoj Boki. Iz istog korena i stabla je i sveti Simeon Zloković. Rekoh sveti iako nije proglašen Saborom naše Crkve, ali svetitelj je sigurno po podvigu, po opredeljenosti za Hrista i za istinu. U Karlovačkom vladičanstvu, na prostorima Hrvatske, u najteža vremena posle Drugog svetskog rata, tamo gde su bezbrojni pravoslavni Srbi, pored drugih, stradali, svoju veru i svoje ime zasvedočili svojim životom i učinili da mnoga mesta, ne samo Jasenovac, budu časna trpeza, sveto mesto našeg naroda, dakle, u Vladičanstvu karlovačkom episkop Simeon Zloković je vidao rane duhovnim uljem, duhovnim vinom i duhovnim lekovima i svog naroda, ali i pripadnika drugih naroda. Da, zaista, Vaše visokopreosveštenstvo, on je bio na krstu, ali mirio je svakog čoveka pojedinačno sa Bogom. Najpre one koji su njemu Bogom povereni, pripadnike svog naroda i svoje Crkve, ali je isto tako širio mir, ljubav i razumevanje, ali ne samo puku toleranciju koja ne znači još uvek ništa, nego ljubav istinsku i razumevanje i u odnosu na druge ljude, na pripadnike hrvatskog naroda i Katoličke crkve. Zato je bio poštovan i među mnogim ljudima iz tog naroda i te crkve. Za nas je njegov lik uzor, podstrek, primer za ugled i sveti lik.
Evo, braćo i sestre, sabrali smo se da osvetimo krst za podizanje novog hrama i zaista je to promisao Božji i proviđenje Božje, kao što je i sve proviđenje Božje u našim životima i kao pojedinca i kao naroda. Za hram posvećen Sretenju Gospodnjem! Ima li lepšeg praznika i lepšeg događaja kojem se može podignuti i posvetiti hram, a ima li veće potrebe našem narodu i našim vernicima od potrebe susreta i susretanja, ne mimoilaženja, ne distanciranja jednih od drugih ili, ne daj Bože, suprotstavljanja jednih drugima. Ne! Diže se hram Sretenja Gospodnjeg! Kada je Presveta Bogorodica donela Sina svog, Boga Njenog i našeg, u hram na četrdeseti dan, starac Simeon je primio dete i rekao: Sad otpuštaš u miru slugu svoga Gospode. Dakle, u ovom hramu – koji će, ako Bog da, siguran sam brzo biti podignut i biti predivan – biće mesto u kome ćemo se susretati sa Bogom najpre, jer ako se sa Njim ne sretnemo svi naši susreti biše besmisleni i prazni. Štaviše, neretko će biti nemoguće da se susretnemo, jer susret nije samo da spolja vidimo, nego baš kao danas mi ovde iznutra srcem i ljubavlju jedni druge da prigrlimo. Tako ste vi danas prigrlili mene, onog koji je na mestu patrijaraha i arhiepiskopa pećkih, karlovačkih i beogradskih, kao što sam i ja, siguran sam da to osećate i verujete, i vas prigrlio. Dakle, ovde, u hram Sretenja Gospodnjeg dolazićemo da se zagrlimo sa Gospodim, jer smo sa Njim već zagrljeni, ali doći ćemo i da kažemo amin Njegovom zagrljaju i da nas On osposobi sa možemo iz Njegovog zagrljaja jedni druge zagrliti, jer pravoslavni Srbi su uvek bili narod zagrljaja, jer su Hristovi. Nikada nikog nisu isključivali i nema te manjine gde je pravoslavni Srbin većina da nema i ne uživa kao i većina. Oduvek je tako bilo. Ovde, dakle, zagrlivši se sa Gospodom, grlivši se međusobno, mi pravoslavni Srbi, osposobljeni blagodaću Božjom da primimo Božji zagrljaj, darivaćemo ga međusobno da bismo bili sposobni da ga darujemo svima ne gledajući na to ko je ko, kom narodu pripada, pa i kojoj veri pripada. Zato ovo mesto treba da bude saborište i mesto zagrljaja nas sa svim ljudima, jer ako želimo mir, radost i slogu između sebe, pa kako ćemo moći da imamo mir ako mir nema onaj koji je pored nas, kako god on sebe zvao i kako god se Bogu molio.
Neka bi Gospod dao da ovde, na ovo mestu, blagoslovom vašeg Mitropolita dolazite i primate zagrljaj Božji, Njega grlite, grlite jedni druge uvek imajući mesta u svom srcu da primite svakog, da vam srce bude prostor koji ima samo ulaz a nema izlaza, da ko je god došao da u njega nađe svoj dom, svoje stanište, toplotu i umiljenje da ostane tu, jer to će biti pokazatelj i dokaz da je susret sa Bogom susret i zagrljaj u kome svi mi zauvek ostajemo.
I još osvetismo ovaj krst kao početak zidanja hrama radujući se, to moram da kažem, i činjenici da ste ovaj predivni kraj, gde se susreću more i kamen, ukrasili velelepnim krstom da on bude znak, znamenje i podsećanje da je ovo duhovna zemlja Svetog Save i Svetog Simeona Mirotočivog, da je ovo zemlja ljubavi, širine, radosti i lepote. Zato, neka bi Gospod dao da se što pre nađemo na osvećenju hrama i da grleći se međusobno, pojući Trisvetu pesmu Jednom u Trojici Bogu, noseći krst svoj i vaskrsenje, uvek Njega, Pobeditelja i Spasitelja našeg, Gospoda Isusa Hrista slavili sa Ocem Njegovim i Duhom Svetim sada, i uvek, i u vekove vekova. Amin! Živeli! Neka Vas sve Gospod blagoslovi!
