Besjeda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija na ustoličenju Njegovog preosveštenstva Episkopa budimljansko-nikšićkog g. Metodija
Blaženjejši Arhiepiskope ohridski Jovane, Visokopreosvećena gospodo mitropoliti, Preosvećena braćo episkopi, sabrani iz svih krajeva sveta i iz drugih nezavisnih, suverenih država na ovim prostorima i iz čitavog sveta, braćo sveštenici, časni monasi i drage sestre monahinje, ali pre svega i iznad svega, a to obuhvata i sve pomenute, obraćam se vama, braćo i sestre, pravoslavni hrišćani! Došli smo u ovu svetinju nemanjićku, u ovu zemlju u kojoj su duboki koreni plemena Vasojevića, u zemlju iz koje je, iz tih korena, izraslo stablo sa bogatom krošnjom i sa još bogatijim plodovima. Stablo koje je definisano najuzvišenijim duhovnim dometima, ali i narodnim, ako hoćete, kako se to danas kaže, nacionalnim dometima sveukupnog pravoslavnog naroda koji pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali i srpskom pravoslavnom narodu. To, međutim, znači, kad kažemo pravoslavnom, da je, u samoj svojoj suštini, reč o hrišćanskom, o jevanđeljskom, što znači da jeste koren koji daje plodove! Koji su definisani i svesni samih sebe, koji poznaju ko su i šta su, koji znaju odakle su, koji znaju koji im je cilj. Ali baš zato što sve to znaju, bivaju upravo, kao narod jevanđeljski, i kao narod hrišćanski, pravoslavni, sposobni da mogu, u istoj meri, na isti način kao što prepoznaju sebe i vole sebe, da prepoznju i vole i poštuju drugoga, u svim njegovim dimenzijama. Bilo da se radi o komšijama, bilo da se radi o sugrađanima, bilo da se radi o žiteljima jedne te iste države, bez obzira kom narodu pripadaju, da li su Bošnjaci, da li su Crnogorci, da li su Hrvati, da li su bilo koji drugi narod, i, naravno, da li su Srbi. Sve to skupa, baš zato što potiče iz ovog vasojevićkog korena, a to jeste koren oplemenjen Hristom, mogu da, poznavajući sebe i svoje, ne budu potpuno zatvoreni u sebe, nego sa Hristom otvoreni za drugoga i drugačije, čak i onda kada se na drugi način moli Bog.
Jer Bog je taj koji procenjuje da li smo, čuli u Svetom jevanđelju reči samoga Hrista koji veli: ,,Sin čovečiji nije došao da sudi, nego da se svet kroz Njega spase.” To je koren ovih prostora i Vasojevića, to je i plod koji je nikao i koji krasi ove prostore, ali i našu Crkvu, a kroz nju i čitavu vaseljenu, plod koji je ponikao na ovim prostorima. Braćo i sestre, nebo nas je danas obasjalo, izobilno, suncem i suncem pravde i mira, Gospodom našim Hristom, jer smo služili Svetu liturgiju u Njegovo ime za spasenje sveta. Ali nas je Gospod obasjao i suncem tvarnim, stvorenim, da pokaže da se danas sa nama sabira na ovom mestu svetom, ali isto tako i raduju, i nebo, kao što se raduju i svi oni što su na nebu i kao što se radujemo svi mi koji smo na zemlji. Jer u Crkvi Hristovoj nema granica, ne postoji ništa individualno i pojedinačno. Sve je saborno, sve se u Hristu sabira. I sve je pozvano i onda kada je, izvan, da tako kažem, granica Crkve, da se u Hristu Bogu sabere i prepozna kao jedinstveno. Da svi, danas obasjani nebeskim i zemaljskim suncem, osećamo kosmičku harmoniju koja struji na nebu, ali je ucrtana i u ova brda koja nas opkoljavaju, štite, ali istovremeno i upućuju na nebo. U ovu zemlju i ovu svetinju, tu je upisana misao Božija. To jest, blagodat Božija je svugde i u svakom delu tvorevinu, i u nama ljudima i u zemlji i na nebu. Danas smo služili Svetu liturgiju i imali veliku radost da, evo, braćo i sestre, budemo svedoci i učesnici ustoličenja novog duhovnog oca, pastira Budimljansko-nikšićke eparhije, gospodina Metodija.
Vladiko, dragi Metodije, voljom Duha Svetoga, blagodaću Duha Svetoga i saborskih otaca naše pomesne Crkve, izabran si za episkopa Budimljansko-nikšićke eparhije. Sin si ljudi čiji je koren ovde, na ovim prostorima, ali si rođen u Sarajevu, u mestu gde se ukrštaju narodi i vere, ali u mestu u kojem, iako postoji drugačiji i različiti, prisutan je Bog. A onda si rastao u ovom podneblju, duhovno stasavao u skute blaženopočivšeg velikog pastira Mitropolije crnogorsko-primorske, velikog pravoslavnog jerarha, Mitropolita Amfilohija, u Cetinjskom manastiru. A onda, iz te svetinje, školovao si se i u drugim pomesnim Crkvama, a isto tako posećivao i zapadne zemlje. Sve to zajedno, mi znamo, je dodatak na ono što u našoj duši postoji kao seme, kao pokretač, kao orijentir života, a to je vera u živoga Hrista, Sina Božijeg koji je došao u ovaj svet i koji je glava Crkve, tela Hristovog. Vi dobro znate, kao što, braćo i sestre, i svi mi znamo, da Crkva Hristova nije od ovoga sveta, ali jeste u ovome svetu, zato što ovaj svet bez Crkve ne postoji, bolje reći, nema smisla. Oni kojima Crkva smeta jer im smeta sistem vrednosti koji Crkva svedoči, hteli bi ili da Crkvu proglase onim što ona nije ili da je prikažu drugačijom nego što jeste, a ponekad bi i Crkvu da uvuku u svoje zemaljsko blato. Crkva nije od ovoga sveta. U ovom svetu je da preobražava svet i da ga pretvara u Crkvu! Mi, braćo i sestre, kao hrišćani, jesmo građani gradova i sela, ali smo isto tako i žitelji Carstva nebeskog, gornjega Jerusalima, kroz Crkvu. Mi jesmo u istoriji, ali smo, isto tako, učesnici i meta-istorije, večnosti, opet kroz Crkvu i Svetu liturgiju! Imamo, kao ljudi, svoj početak, a imamo, dabome i svoj kraj. Ali u Hristu, ono što ima početak postaje bespočetno, jer Gospod naš nema početak. I ono što je u Njemu i sa Njim postaje beskrajno i večno, jer je i On večan.
Crkva dakle, braćo i sestre, nije u ovom svetu da bi rešavala socijalne probleme ili psihološke probleme pojedinaca i grupa. Nije tu da bi rešavala političke probleme, da bi učestvovala u raspravama, u nesporazumima, u nametanju u tome ko je u pravu, a pogotovo nije tu da bi zauzimala ovu ili onu stranu, jer Crkva je celina. Crkva je saborna. Sve ono što se ne razume međusobno, sve ono što zamera jedno drugome, sve ono što se suprotstavlja u odnosu na drugo, sve ono što se može nazvati polovima, stranama i strankama, pa ako hoćete i državama, u Crkvi Hristovoj, u Bogu, u Hristu u jedinome, pozvano je, ali ima i šansu, da se susretne i da bude jedno, ostajući različito. Baš kao što su Sveta Trojica jedan Bog, a trojica: Otac, Sin i Sveti Duh, tri ličnosti, ali jedno. Pa i mi ljudi, jedna priroda čovečanska i ljudska, jedna i jedinstvena, a toliko ličnosti, toliko porodica i toliko naroda, sve to Gospod poziva u jedno i jedinstveno. I ne samo da poziva, nego sve to ima šansu u Njemu da nađe jedinstvo. Naročito, pomenuo sam sinoć i reći ću opet, postoje oni koji ne razumeju šta je Crkva. Misle da je to politička stranka, pa kažu: ,,Pa ćemo oruđem i metodama koje mi koristimo njih potčiniti sebi.” Da, može biti, za trenutak, da tako jeste. Ali Duh diše gde hoće. Crkvu konstituiše Duh Sveti i kad se najmanje nadaš, imaš šansu da prepoznaš svoju grešku, ali i bivaš poražen, ako si mislio da Crkvu možeš staviti pod svoje noge, jer njoj ni vrata vraga odoleti ne mogu. Dakle, pre svega, oni koji misle da su Crkva kao i oni, u najmanju ruku su se prevarili i prevareni su. Ali i oni uvek imaju šansu da u Hristu, koji je došao da spase ovaj svet, koji nije došao da sudi, pronađu sebe, a to je opet stvar njihova i njihovog odnosa sa Bogom.
U svakom slučaju, nema Crkva ambicije, jer ako ima izdaje sebe! Ako ima, onda nije Hristova! Da bude takva u stvaranju granica ovoga sveta. Jedino što je neprolazno je u tome da smo ljudski rod i da smo ličnosti. Sve ostalo je relativno. I neću podsećati šta postoji, a da neće imati kraj, a koliko toga je bilo moćnog i silnog, a da mu se danas ne zna ni trag? Aleksandar Makedonski, kada je umirao, a nema većeg vladara i zemalja koje su bile od njegovih, pa je rekao: ,,Ostavite mi jednu ruku da viri iz groba, da vide svi da sve što sam imao sam uzeo i da ništa ne ostavljam za sobom.” Dakle, Crkva u ovome svetu, zbog toga što je, kako kaže nauka, čovek bazično i, pre svega, biće religijsko. Biće koje ima najsuštastveniju, najsuštinskiju i najdublju potrebu za Bogom! A to znači biće koje je svesno da ima svoj početak, da je stvoreno, ali neće da ima svoj kraj! I zna da ne može prevazići granicu kraja sobom, jer je stvoreno biće. Upravo iz tog razloga Crkva postoji: da bi svedočila, ali i da bi bila prostor mogućnosti prevazilaženja smrti i, već sada i ovde, učestvovanja u večnom životu i večnosti. Crkva, dakle, postoji zato što je to prostor smisla. Ne da nije važno sve ovo što smo prethodno pomenuli – to je sastavni deo naših života i to je važno, baš sve što sam pomenuo. Međutim, ako sve to nema Hrista, postaje besmisleno, ali u Crkvi dobija svoj smisao, svoju ulogu može da odigra na najbolji mogući način, na korist onih koje zastupa, a samim tim i na dobro čitavog sveta.
Dragi Vladiko, vi danas postajete episkop ove eparhije i mnogi će od Vas očekivati ono zbog čega Crkva nije u ovome svetu. I mnogi će očekivati to što ne možete da im pružite, ili čak što smatrate da ne treba da im pružite. Vi ćete, mi verujemo, kao episkop iz sabora naše Crkve, pre svega znati da je Hristos početak i kraj Vaš. Vi ćete uvek Njega pitati šta je to što trebate u datom trenutku da učinite da bi Hristos bio posvedočen. Da bi bio nada i prostor u kome svako može pronaći utehu. Vi ćete znati da, ma koliko bili pozvani da date odgovor ljudima, pre svega i posle svega daćete odgovor živome Bogu. Iako taj odgovor bude u saglasju sa onim što je Bog zamislio za Vas i o Vama, onda će taj odgovor biti najspasonosniji i za sve one koji od Vas, sve što se može zamisliti, očekuju i traže da ispunite ovo ili ono. I onda, kada budu tražili nešto što nije u duhu Jevanđelja, Vi ćete znati, kao što znaju svetitelji Božiji i sam Gospod, da i tada oni čeznu za Hristom, za večnošću i za ljubavlju! Imaćete, zasigurno, mnogo puta razloga da opravdano budete nezadovoljni, da opravdano kritikujete, da opravdano se suprotstavljate onima koji Vas, eventualno, napadaju i prozivaju. Ali znaćete da sve to trebe istrpeti, da se treba spustiti na krst Hristov, a to znači raspeti, ako treba, i svoje osećanje da ste u pravu. Ako to što ćete biti u pravu stvara razdore, produbljuje sukobe i udaljuje ljude međusobno, dakle, ako je to što ste u pravo, a budete morali da ga se odreknete i raspete na krst Hristov, doprinosi razumevanju, uspostavljanju mira, uspostavljanju zajednice između različitih pojedinaca i grupa, ako to bude, dakle, doprinosilo međusobnom razumevanju, Vi ćete, zasigurno, biti ne samo utešeni, nego i istinski obradovani činjenicom da ste mogli da žrtvujete svoje pravo za ljubav i zajednicu i radost i punoću unutar Crkve naše, ali i šire od toga, među svim ljudima kojima svedočite Hrista raspetoga i vaskrsloga.
Ja Vam od svega srca, zajedno sa arhijerejima naše Crkve, našeg sabora, ali i čitavog pravoslavnog sveta, čitave Pravoslavne crkve, molitveno želim da Vas Gospod ukrepi upravo u smirenju, u spremnosti da služite, a da ne sudite, da služite spasenju, da služite zajednici sa Hristom, a to znači izgrađivanju zajednice među ljudima. Da svedočite mir, ne samo mir koji je potreban na unutrašnjem planu svakome od nas, bez koga, kako je sinoć Mitropolit Joanikije rekao, nije moguće postići bilo koji drugi mir, nego da blagovestite miru svih ljudi. U njihovim porodicama, među srodnicima, po gradovima i selima, miru u ovoj blagoslovenoj zemlji, Crnoj Gori, slavnoj i velikoj, koja je, iako kako pesma kaže ,,mala”, toliko duboka, široka i visoka da u sebe može smestiti čitavog Hrista, a to znači sve što je Božije i sve što je ljudsko. Koja u sebe može da smesti i smešta toliko toga različitog: i reke, i brda i planine, nedostižne vrhove, ali i sinje more i ravnicu plodnu, a pre svega, u isto vreme kršnog i neobuzdanog, praštajte na slovu, ali i divljeg i pitomog, i širokog i dubokog, spremnog i na boj i na suze čoveka hrišćanskog i svakog drugog čoveka, pa i muslimanskog čoveka i onoga koji sebe stavlja iznad granice i prostora svake vere. U ovoj brdovitoj, ravnoj, morskoj, večno širovitoj zemlji, bilo je, ima i biće mesta za sve. Znam da imate ljubav. Neka Vam Bog da strpljenje i snagu da zaista služite, a ne sudite. Svedočite, Crkvom Hristovom, raspetog i vaskrslog Hrista. Neka Vas Gospod blagoslovi!
Transkript Danilo Balaban
