Proslavljanje patrona bogoslovskog učilišta u Kragujevcu, Svetog Jovana Zlatoustog, započelo je prazničnim bdenijem na navečerje praznika, 25. novembra 2023. godine.
Molitveno proslavljanje ovog velikog svetitelja i ugodnika Božijeg predvodio je Preosvećeni Episkop šumadijski Gospodin Jovan.
Praznični dan, 26. novembar, započeo je Svetom arhijerejskom Liturgijom kojom je načalstvovao Njegovo Preosveštenstvo Episkop hvostanski Gospodin Aleksej.
Sasluživali su: Njegovo Preosveštenstvo Episkop šumadijski Gospodin Jovan, rektor Bogoslovije protojerej-stavrofor prof. dr Zoran Krstić, jerej Jovan Radić profesor prizrenske bogoslovije, jerej Stanko Laketić profesor karlovačke bogoslovije, protojerej-stavrofor Rajko Stefanović, protojerej-stavrofor Milić Marković, protojerej Dejan Marković, protojerej Dragan Milutinović, protojerej Aleksandar Borota, protojerej Srđan Tešić, protonamesnik Aleksandar Senić, jerej Đorđe Lazarević, jerej Vladan Kostadinović, protođakon Damjan Božić i đakon Aleksandar Đorđević.
Prema već ustaljenoj praksi, na Liturgiji su i ove godine u čin čteca rukoproizvedeni učenici završnog razreda bogoslovije koji su klirici šumadijske eparhije.
Nakon pročitanog Jevanđelja okupljenima se obratio Njegovo Preosveštenstvo Episkop hvostanski Gospodin Aleksej rekavši:
“Draga braćo i sestre, oci, đaci, budući sveštenici na njivi Gospodnjoj, posebna mi je radost i čast što sam danas po blagoslovu Svjatjejšeg Patrijarha Porfirija nalazim ovde, a na poziv Vladike Jovana, rektora Zorana i svih vas. I zaista je velika radost koju osećam u srcu. Ja vih malo da blagovestim, takav je blagoslov, a blagoslov treba ispoštovati. Evo Sveti Jovan Zlatousti nas je danas sabrao oko Svete Čaše. Čuli smo dva odeljka iz Svetog Jevanđelja i svako od njih udara pravo u srce i treba da se kosne našega srca. Prvo, Vaskršnje Jevanđelje govori o Milostivom Samarjaninu, odnosno o zakoniku, kušaču. Kao što vidite zakonik je znao sve zakone, znao je čak i koje su dve zapovesti najbolje, najveće. Jedna je da ljubi Gospoda svim srcem svojim, svim umom i svom mišlju svojom, a druga da ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. On je to odlično znao, ali na tome se i završilo. Kada mu je Hristos rekao da ljubi bližnjega svoga on se samo pitao: Ko je taj bližnji? To pitanje mislim da nije bilo pitanje samo onoga vremena, nego je to pitanje savremeno. Jednako se svi pitamo ko je naš bližnji i kako da volimo bližnjega svoga, kada nas po neko i vređa. Zato je Hristos ispričao priču o Milostivom Samarjaninu. Tu srećemo tri tipa ljudi: sveštenika, Levita i Milostivog Samarjanina. Tri tipa ljudi koji hode zemljom. Sveštenik služitelj Boga Višnjega, Levit služitelj u hramu, i jedan i drugi su dobro znali šta treba činiti kada su naišli na ranjenoga Samarjanina, koga su razbojnici ranili, unakazili, skoro ubili. No, sveštenik je samo pogledao i prošao, Levit se nagnuo pogledao i prošao, a samo je prezreni Samarjanin prišao, rane mu omio vinom i uljem, stavio ga na živinče i odneo u gostionicu. Dao za njega dva dinara i zamolio gostiooničara da mu pomogne do kraja da ozdravi. Eto to je priča o Milostivom Samarjaninu. Dakle on je pokazao ljubav prema bližnjem i na Hristovo pitanje: Ko je od ove trojice bližnji? Zakonik je priznao da je ovaj treći. Dakle, nas Gospod priziva da ga ljubimo. Ako Gospoda ne ljubimo, ne možemo da glumimo da volimo ni bližnjega svoga. A opet ako ne volimo bližnjega svoga kako možemo da volimo Gospoda. Gospod je u licu bližnjega u licu brata svoga, jer ako se ne naučimo da volimo bližnjega svoga i da se radujemo gledajući lice brata svoga, u kome je lik Hristov, kako možemo da se nadamo susretu sa Gospodom. Tu nešto fali, moram da vam priznam i ja imam taj problem i često se pitam: Da li ja volim Gospoda? I koliko ga volim? Jer čim sve drugo uvlači i razvlači od ljubavi Gospodnje, nešto tu nije u redu. Zato treba ozbiljno da se pitamo: Da li volimo bližnjega svoga i da li volimo Gospoda? Tu visi sav zakon i proroci, ako to ne činimo bojim se da je sve drugo zaludno. Evo Sveti Jovan Zlatousti, taj divni Antiohijac i Episkop carigradski, prozvan Zlatousti ne bez razloga, koga ovo učilište slavi, bio je upravo čovek koji je ispoštovao Jevanđelje o Milostivom Samarjaninu. On se potrudio da bude Milostivi Samarjanin. Znamo iz njegovog života da je mnogo mislio na sirotinju, imao je dve divne pomoćnice, đakonise Olimpijadu i Evpraksiju, čak im je pisao i pisma, koje su se brinule o sirotinji. Stekao je slobodu u Hristu, slobodu da stane pred cara i pred caricu. Nije se uplašio gneva carevog i gneva caričinog, znamo da je završio u progonstvu, ali znamo da je ljubio bližnjega svoga kao samoga sebe i ljubio je Gospoda. Jedino se tako stiče sloboda izražavanja, sloboda u Hristu, on je imao dar rasuđivanja za koji su se molili Sveti Oci, kao najveći dar, dar rasuđivanja. Znao je da rasudi u svakom trenutku šta mu valja činiti. I on je tako činio i do kraja je ostao pokretno Jevanđelje, jer je bio riznica Duha Svetoga. Ovo se obraćam posebno đacima, jer imaju na koga da se ugledaju, na svog zaštitnika, Svetog Jovana. I svi mi da se ugledamo, jer je on čovek od krvi i mesa, imao je i on svoje pogreške, ali je znao da se izbori, i da sve rane koje greh nanese da zaceli blagodaću Duha Svetoga. Eto neka bi molitvama Svetog Jovana Zlatoustog i nama rane koje svakoga dana nama čini greh, da ih Gospod isceli. Neka je srećan imendan našem dragom Vladici i dragom ocu Jovanu profesoru, da im bude Sveti Jovan zaštitnik u sve dane života njihovog.
Neka ste blagosloveni!“
Nakon Svete Liturgije usledila je trpeza ljubavi. Ovom prilikom, prisutnima se obratio rektor bogoslovije Zoran Krstić. Rektor se između ostalog zahvalio svima na ljubavi prema profesorima i učenicima ove bogoslovije i poželeo da se i svake naredne godine okupljamo u ne manjem broju i proslavljamo ovog velikog ugodnika Božijeg. Rektor je u ime bogoslovije uručio poklon dugogodišnjem profesoru Negoslavu Jovančeviću koji je ispraćen u zasluženu penziju.
Đorđe Milutinović, čtec
Izvor: Eparhija Šumadijska
