Božićni razgovor sa katihetom Branislavom Ilićem za Radio-Besedu Eparhije bačke, emitovan o Božiću 25. decembra 2023. godine / 7. januara 2024. godine. Razgovor je vodila gospođa Nada Vižlina – Radeljić, novinar Radio-Besede.
*Hristos se rodi, poštovani slušaoci. Dobro došli u specijalnu božićnu emisiju Radio-Besede. Sa nama u studiju je katiheta Branislav Ilić sa kojim ćemo razgovarati o Božiću kao prazniku radosti i darivanja. Branislave, Hristos se rodi!
– Vaistinu se rodi Gospod! Zaista sam radostan što imamo priliku da okviru ovogodišnjeg božićnog proslavljanja praznika Roždestva Hristova, promišljamo na ovu veoma važnu i značajnu temu, koja izvire i bogoslužbenog poretka Crkve, jer sve stihire i celopuni poredak bogosluženja ukazuje da je Božić praznik radosti i darivanja, ali i praznik koji svakoga od nas kao pripadnika Crkve usmerava da celo naše biće bude usmereno na tu i takvu radost i da u pravom smislu reči u ovom danu radosti, oprisutnimo reči apostola Pavla koji nas poziva da se radujemo u Gospodu i da u toj radosti prebivamo jedni sa drugima, pridružujući se himni koju slušamo više puta u današnjem danu: „Slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja” (Lk 2, 14).
*Pozivajući se na reči ove himne, značajno je da na samom početku razgovora kažete nešto o prepozvanju Božića kao praznika mira?
– Hristovo Rođenje angeli su pozdravili pesmom: „Slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja” (Lk 2, 14). Ta angelska pesma postaje životni moto vere i pokreće nas na stvaralaštvo, na izlazak iz pasivnosti, jer su i slavoslovlje Bogu i širenje mira na zemlji duboko i suštinski stvaralačke ljudske aktivnosti. Mir je jedan od najčešćih pojmova koji srećemo u Svetom Pismu. Mirom sve započinje i mirom se sve završava. Gospod je mirom pozdravljao i mirom otpozdravljao. Sa blagoslovom mira se i rastao od Svojih učenika, rekavši im: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje. Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji! (Jn 14, 27-28)”. Apostol Pavle svaku svoju Poslanicu započinje i završava pozdravom mira hrišćanima pojedinih Crkava. Pozivom na mir započinjemo i služenje svete Liturgije. A mir je, sa slobodom možemo reći, stanje srca i duše.
„Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra voljaˮ (Lk 2, 14). Ova božićna poruka i angelska pesma, koju sam već naveo na početku svog kazivanja, sadrži u sebi tri velike istine i na ovim rečima se, kao na tri kamena temeljca, zasniva način, smisao i konačni cilj ljudskog života.
Prva istina jeste poziv čoveku da proslavlja Boga. Slaviti Boga može samo onaj ko je otkrio najdublji smisao života. Što je dublje znanje o Bogu kao Tvorcu, Promislitelju i Darodavcu svih dobara, to je veća čovekova radost života, to je veća i njegova spremnost da slavi Boga.
Druga istina jeste mir na zemlji. Mirotvorstvo je Božje svojstvo. Njime čovek postaje sin Božji, po reči Hristovoj: „Blaženi mirotvorci jer će se sinovima Božjim nazvatiˮ (Mt 5, 9). Samo oni ljudi koji se pomire sa Bogom i sa ljudima oko sebe mogu naći mir u svojoj duši. Jedino takvi ljudi su istinski mirotvorci. Njima je mir u srcu i na jeziku. Inače, onima koji se ne pomire sa Bogom i ljudima u umu i u srcu, mir može biti na jeziku, ali u srcu su im mržnja izloba. Što je više Boga u srcima našim, to je više mira ne samo u nama samima, već svuda i na svakome mestu.
Treća istina jeste dobra volja među ljudima kao temelj ljudskog zajedništva. Tamo gde se rodi mir, nastupa dobra i blaga volja među ljudima. Dobra volja se rađa iz ljubavi, iz bogoljublja i čovekoljublja, iz blagih misli, toplote duše i srca, jer istinska ljubav ništa ne traži za sebe. Ljudsko biće je po prirodi i prizvanju stvoreno za ljubav. A kao što ljudski organizam potrebuje zdravu hranu, tako i čovek, gubeći pravu ljubav i zdravu hranu, zamenjuje ih surogatima ljubavi i hrane. Takav čovek postaje nesposoban da shvati i prihvati večnu Istinu, Kojoj pevamo na Božić: Roždestvo Tvoje, Hriste Bože naš, obasja svet svetlošću bogopoznanja, a još manje može takav čovek da shvati i prihvati reči Boga Koji se javio u telu: „Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću Ja dati Telo je Moje, koje ću Ja dati za život sveta“ (Jn 6, 51).
*Osim što je praznik mira, Božić je za sve ljude praznik istinske sreće i radosti.
– Tako je. Pre nego što konkretno odgovorim na Vaše pitanje, dozvolite mi da učinim jedan uvod i kažem nekoliko reči uopšte o sreći i radosti. Ljudi jedni drugima žele sreću u raznim prilikama, a uz radosni božićni pozdrav „Mir Božji – Hristos se rodiˮ, često možemo čuti da ljudi jedni drugima veoma kratko čestitaju praznik Roždestva Hristova rečimâ: Srećan Božić ili srećan praznik. A šta je to sreća? Interesantno je da se reč sreća, pojavljuje vrlo retko u Svetom Pismu, a ni jednom u Novom Zavetu. Umesto njega, Sveto Pismo koristi jasniji i određeniji termin, radost, koja je jedna od sastavnih delova sreće. Hristos govori sledeće o sreći: „Da radost Moja ostane u vama, i radost vaša se ispuni.“ On takođe nagoveštava odakle dolazi ova radost: „Ako zapovesti moje držite ostaćete u ljubavi mojoj, kao što Ja održah zapovesti Oca Svog i ostajem u ljubavi Njegovoj.“ (Jn 15:10-11)
Hrišćansko iskustvo Božića jeste prevashodno iskustvo istinske radosti. Ona izvire iz učešća u neizrecivoj tajni Bogoovaploćenja, za koje nas Crkva naročito priprema svojim bogosluženjem u danima pred Roždestvo Hristovo, ali i kroz celokupan tok praznovanja ovog najradosnijeg praznika koji je, shodno rečima Svetog Jovana Zlatousta, temelj svih praznika. Uvek je potrebno, a naročito danas, da zapitamo sami sebe i jedni druge, da li na pravi način doživljavamo i osećamo tu radost i da li svoj život temeljimo na njoj.
Davno je rečeno da niti ima hrišćanstva bez radosti, niti prave radosti bez hrišćanstva. Svaka tema koja se tiče Crkve i našeg života u njoj ima smisla samo u kontekstu te velike radosti koju blagovesti Jevanđelje, kako na početku – „Ne bojte se; jer vam, evo, javljam radost veliku” (Lk. 2,10) – tako i na kraju – ”A oni mu se pokloniše i vratiše se u Jerusalim sa radošću velikom” (Lk. 24,25).
Takođe, potrebno je da se zapitamo da li nas radost Božića menja, da li kroz proslavu Božića ocenjujemo, prosuđujemo i merimo sebe pravom merom, ali ne samo sebe, nego i svet oko nas i naše odnose sa bližnjima, ili se prosto prepuštamo ”običajnom” proslavljanju. Radost praznovanja ne sme da se iscrpi držanjem običaja i smesti samo u tri dana praznika. Običaji koje držimo treba da budu samo jedna od spoljašnjih izraza dubine bića koje slavi. Svedoci smo, a savest mi nalaže da u ovom trenutku to pomenem, današnji čovek često i kada praznuje Božić, on zapravo ne slavi, ne raduje se. Velika i neizreciva Tajna biva zamagljena brigama svakodnevice zbog toga što često svoju veru prilagođavamo svetu, a ne obrnuto kako bi trebalo.
Božić, kao najradosnija tajna treba da čini temelj našeg sveukupnog postojanja zato što je Rođenje Bogomladenca početak novog života za sve ljude, natprirodan „potres” i ulazak Boga u ovaj svet od kojeg počinje novo iskustvo poznanja i odnosa s Njim. Kako u vreme ono, tako i danas kod mnogih vlada strah od Deteta i neprijateljstvo prema Njemu. Razlog tome je što sama povest Njegovog rođenja protivreči i razobličava sve one vriednosti koje nam duh ovog sveta nudi kao najveću vrednost i jedino potrebno. Ovaj svet ne može da ponudi nikakvu zamenu za vitlejemsku radost.
U temelju praznika jeste, dakle, radost. Međutim, mi se prema njoj često odnosimo s podozrenjem i pitamo se, kako da se radujemo kada smo suočeni sa raznim izazovima, iskušenjima, brigama i teretom koji na naša nejaka pleća stavlja život. Odgovor na ovo pitanje je jasan – ne zaboravmo da radost odozgo (sviše), za koju je Hristos rekao da je niko neće oduzeti od nas (Jn. 16, 22), predstavlja izvor hrišćanske vere, a nikako rasterećivanje ili odmor od „ozbiljnosti“.
Crkva svakog jutra naglašava radost dolaska u svet Spasitelja i Svetlosti: „Bog je Gospod i javi se nama…”. Ta radost se ne prepušta ni analizi ni odredbama, u radost se ulazi: „Uđi u radost gospodara svoga” (Mt. 25, 21). Mi nemamo nikakvo drugo sredstvo da uđemo u tu radost osim sveštenodejstvo koje je od samog početka Crkve bilo i njen izvor i ispunjenje, odnosno sâmo tajinstvo radosti, a to jeste – sveštenodejstvo Evharistije. Rađajući se na svet, Bogomladenac Hristos je, rečima Prepodobnog Justina ćelijskog, probudio sve tajne, i one su se slegle oko Njega kao roj oko matice. Rađajući se, Hristos donosi bogatstvo oboženja, donosi neiskazanu blagodatnu radost i zato Crkva neprestano priziva ne samo ljude, već i sav stvoreni svet da se raduje.
*Svako dete koje se rodi dar je od Boga, a samim tim, Sin Božji – Bogomladenac Hristos koji se rađa na Božić, najveći je dar rodu ljudskom. Prema tome, možemo li Božić prepoznati kao praznik darivanja?
Praznovanje Božića nije prosto običaj, tradicija, navika, ili samo jedan dan primanja i davanja darova. Božić je dar nad darovima, dan u kojem ce otkrilo ono što je jedino novo pod cyncem, dan u kojem ce večna božanska mladost ulila u biće neba i zemlje i u ograničeny, prolaznu ljudsku prirodu i cve podmladila večnom mladošću.
Nezaslužena plata se samo i isključivo sa krajnjom blagodarnošću može primiti zato što je ona, prosto, dar. A poklanja se onima koji sa ljubavlju danas pristupaju malom i „nemoćnom“ novorođenom detetu Hristu, jer se detetu i ne može drugačije pristupiti osim sa ljubavlju. Dete samo reči ljubavi razume, baš kao što i Bog samo jezik ljubavi govori i razume. A dar je potvrda i znak ljubavi. Bog Otac nam danas daruje Svoga Sina, a mi sa ljubavlju u blagodarnosti taj dar primamo. I tek na osnovu ovog temeljnog stava našeg hrišćanskog postojanja možemo dalje da govorimo o još nekim aspektima današnjeg praznika, a jedan od njih jeste potreba za darivanjem i konkretnijim projavljivanjem ljubavi.
Praznično darivanje ne treba da postane forma ili običaj, već ono treba da izvire iz tajne praznika, koju smo posebno istakli, a koja nas podstiče na iskrenu potrebu za darivanjem. Dar nije samo poklon, dar je i lepa reč upućena bližnjima, dar je i molitveni vapaj koji u noći božićnog bogoslužbenog slavlja uznosimo za sve ljude, jer svaki čovek je naš brat i svaka žena je naša sestra. Božić je praznik kada smo bliži jedni drugima. Tu blizinu koja nam je od Boga darovana trebamo ohristoviti, odnosno, sagledati je očima jevanđelja koje je naš putokaz na našem životnom putu. Božićni dar je i da se nadneseni nad tajnom Hristovog Ovaploćenja izmirimo sa onima, sa kojima smo možda po ljudskoj slabosti, u zavadi. Najveći dar koji možemo da prinesemo u radosti praznika koji nebozemno slavimo, jeste spremnost da se celim bićem stavimo u službu drugoga čoveka, jer drevna svetootačka pouka i glasi: Video si lice brata svoga, video si lice Božje. Božić nas poziva da dar i darivanje osmislimo na pravi način, da ga ispunimo suštinom, da ono za nas bude spasonosno i da bude neraskidivo povezano sa našim molitvenim i bogoslužbenim veličanjem praznika Roždestva Hristova. Kao istinski hrišćani ne smemo dopustiti da nas svetovni duh pokoleba i smuti. Bivajući postojani u veri, nadi i ljubavi, bićemo sposobni da se odupremo komercijalnom pristupu dara i darivanja. Držeći se suštine, odbacićemo sve ono što nas odvaja od te suštine i sputava sa puta hristonosnog hoda ka radosti i ljubavi večnoga života.
Svuda oko nas puno je potrebitih, eto prilike da sa njima podelimo radost praznika. Naša Crkva to čini, pomenimo samo lepu i blagoslovenu praksu da se kao nastavak liturgijskog božićnog slavlja pri crkvenim narodnim kuhinjama, ugotovljavaju praznične trpeze. Dakle, Božić je sam po sebi dar, jer nas sjedinjuje, zbližava nas i poziva da budemo jedno u ljubavi Hristovoj. Ako na pravi način proniknemo u smisao i tajnu svega navedenog, postaćemo duhovni saputnici onih mudraca koji su vođeni Vitlejemskom zvezdom hodili ka mestu Hristovog roždestva, i Njemu, Bogomladencu Hristu, prineli darove. Prinesimo i mi jedni drugima darove iskrene ljubavi. Gospodu kao vid naših darova prinosimo naša dobra dela, prinosimo Mu ljubav i spremnost da istu delimo jedni sa drugima. Božićno darivanje nam potvrđuje istinu da se ljubav deljenjem umnožava, što više ljubavi delimo jedni sa drugima, to je više imamo, a kada istu čuvamo samo za sebe, gubimo je i ostajemo osiromašeni. Etos delatne ljubavi i darivanja trebali bismo da nastavimo i u ostalim danima u istom duhu, tako ćemo od Božića do Božića sve više napredovati u ljubavi na koju nas Bogomladenac priziva, i tako ispuniti naznačenje koje nam je darovano.
Božić je događaj darivanja Boga svetu, početak ispunjenja istorije spasenja, a ujedno i priziv Božije ljubavi i Života svetu i svakom čoveku da uđu u radost Carstva Božijeg. Praznik Roždestva Hristova, kao delo neizmerne ljubavi Božje, poziva nas da naš odnos prema Gospodu i bližnjima stavimo u okvire zapovesti o ljubavi. Darivanje je izraz ljubavi, njega poimamo kao sastavni deo Božićnog slavlja, a nikada kao puki običaj, jer shodno rečima Svetog Kiprijana Kartaginskog, običaj bez vere je stara zabluda. Naš narod uoči Božića i u toku praznovanja Božića ima divne i autentične običaje koji podstiču na ljubav i darivanje, lepo je da negujemo te običaje kao izraz naše tradicije i bića, ali ne kao zasebni folklor bez sadržaja, već kao ohristovljene i crkvene, jer ti običaji proističu kao vidljiv izraz hrišćanskog identiteta, koji crpimo iz Crkve, odnosno Liturgije kao njenog centra. Potreba za darivanjem ukazuje i da je Božić praznik zajedništva, dan u kojem smo bliži jedni drugima, a samim tim, bliži i Bogu. Prepodobni ava Dorotej, poučava nas na koji način hrišćani poimaju delatnu ljubav koju aktualizujemo darivanjem, a u duhu tajne ovaploćenja očovečenog Logosa Gospoda našeg Isusa Hrista. Navedeni svetitelj poučava: „Zamislite jedan krug, njegov centar, i prave linije koje polaze iz centra. Pretpostavite sada da je taj krug – svet, centar kruga – Bog, a prave linije koje idu od periferije ka centru – putevi života ljudskih. Ukoliko svetitelji, želeći da se približe Bogu, ulaze u unutrašnjost kruga, utoliko postaju bliži Bogu i jedan drugome. I ukoliko se približuju Bogu, utoliko se približuju jedan drugome; i ukoliko se približuju jedan drugome, utoliko se približuju Bogu. Tako isto treba razumeti i udaljavanje: kada se udaljuju od Boga i okreću ka spoljašnjosti, ka periferiji kruga, jasno je da ukoliko se udaljuju od Boga, utoliko se udaljuju i jedan od drugoga; i ukoliko se udaljuju jedan od drugoga, utoliko se udaljuju od Boga. Takva je priroda ljubavi: ukoliko smo van i ne ljubimo Boga, utoliko je svaki udaljen i od bližnjeg. A ako ljubimo Boga, onda ukoliko se približujemo Bogu kroz ljubav prema Njemu utoliko se ljubavlju sjedinjujemo i s bližnjima; i ukoliko se sjedinjujemo sa bližnjima, utoliko se sjedinjujemo sa Bogom.ˮ
Dozvolite mi da na kraju, rečima jedne bogoslužbene pesme, krunišem svoje praznično kazivanje i Vama i poštovanim slušaocima Radio-Besede čestitam današnji praznik:
Šta da Ti prinesemo Hriste, zato što si se na zemlji javio kao čovek nas radi? Svaka od stvorenih tvari prinosi ti blagodarenje: Angeli – pesmu, nebesa – zvezde, mudraci – darove, pastiri – čudo, zemlja -pešteru, pustinja – jasle, a mi Bogomajku Djevu! Ti koji jesi pre vekova, Bože, pomiluj nas.
*Branislave, hvala Vam na ovim divnim pojašnjenjima smisla praznika Roždestva Gospoda našeg Isusa Hrista – Božića. I mi Vama čestitamo praznik radosnim usklikom: Mir Božji, Hristos se rodi!
