О лику и дјелу Митрополита Амфилохија
Ваше Високопреосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре, о лику и дјелу Митрополита Амфилохија уводно је дивно наш владика Григорије казао да је Митрополит Амфилохије, прије свега, један велики мисионар. Надовезујући се на ту констатацију, почео бих ово обраћање сјећањем на долазак Митрополита Амфилохија у Црну Гору, а то је био децембар 1990. године, када смо отишли нас неколицина да га дочекамо на подгоричкој железничкој станици. Дочекали смо га као спасење. Ко није знао духовну климу у Црној Гори тог доба, ту таму једнопартијског једноумља и потпуног забатаљивања вјере и Цркве? Е, у такву Црну Гору је стигао велики мисионар Митрополит Амфилохије, да васкрсне и обнови душу Црне Горе. Ја сам имао ту срећу и част, а овдје је и вечерас наш отац Драган Митровић, да будем једно вријеме, од самог почетка у ствари, у црквеној општини подгоричкој, па једно вријеме предсједник те црквене општине, што ми је дало могућност да заједно са Митрополитом обиђем готово цијелу Црну Гору и да видим у каквом стању се налазе цркве и манастири. То је заиста била велика туга видјети шта је урадио зуб времена, шта је урадио људски немар и све је то требало обнављати.
И једне ноћи смо дошли код зидина манастира Мајсторовина у Равној Ријеци код Бијелог Поља и под свијећама смо обилазили оне темеље и оне зидине. А он каже одједанпут: ,,Ја сам се договорио с Богом да ме не призива к Себи док не обновим и док не обновимо све што је запуштено, све цркве и манастире у Црној Гори.” И заиста, то је било на самом почетку његовог мисионарско-обновитељског и васкрситељског дјеловања у Црној Гори и он је то за тридесет година и остварио. Кажем, ко је имао прилике да види у каквом стању се налазе цркве и манастири, колико има свештеника, колико има монаха и монахиња, да има одавно угашена богословија на Цетињу. Дакле, потпуно запустио црквени живот, част изузецима, нашим дивним свештеницима који су се храбро борили да очувају пламен вјере овдје у Црној Гори и у народу. Али тај пламичак и тај жар који је тињао на том готово, рекло би се, угашеном огњишту, је невиђено распламсао и распалио својим пастирским дјеловањем и чудесним својим радом Митрополит Амфилохије.
Ја за ову прилику да издвојим како је то изгледало у Немањином граду. Отишли смо једне ноћи тамо, а тамо је била и зграда Удружења књижевника Црне Горе, коју је ова власт порушила, и такође смо, под свијећама, држали једну духовну академију и говорили смо о Немањи, родоначелнику светородне Немањића, то јест Светом Симеону Мироточивом, који је ту рођен. Сјутра ујутру су се појавиле реакције, рецимо у дневном листу ,,Побједа”, који су говорили да није тачно да је ту рођен Немања и да су то наше митологије, а то је, кажу, у ствари нека турска тврђава. Ето, с тиме је почео Митрополит и дошао је на само мјесто, сами коријен наше вјере и духовности, наше саборности, онамо гдје је рођен Свети Симеон Мироточиви, отац Светога Саве. Дакле, Митрополит је за тај период од тридесет година обновио готово све што је било запустило и подигао нове храмове – око седам стотина објеката у Црној Гори је обновљено и подигнуто из почетка нових.
Али оно што бих још хтио да кажем у овом кругу као врло значајно: он је обновио литију за Марковдан 8. маја у Подгорици. Ево, опет се позивам на оца Драгана Митровића, ми смо учествовали у томе и помагали смо му око тога. И та литија која је прошла кроз Подгорицу након педесет година, једноставно је народ стајао и посматрао у чуду. ,,О чему се ту ради? Шта ови људи раде?” На челу те мале колоне стоји Митрополит Амфилохије и неколико свештеника, неколико старијих људи и тако даље. А те литије су биле почетак велике обнове која се заокружила овим великим литијама које су се догодиле ’20. године. Без те литије у Подгорици не би било ни тог духа литија. Ове литије које су ослободиле овај народ показују да је тај пламен, који је тада мудро и пророчки зажегао Митрополит Амфилохије, да се он разгорео у једну неуништиву ватру и огањ бадњи.
Ето, ја бих толико рекао за сада, а други пут нешто бих казао и о неким његовим дјелима.
Кад бисте имали сва Митрополитова дјела пред Вама, каква би била ваша рецензија?
Управо сам мислио у овом дјелу да се осврнем на оне књиге које је, наравно, веома тешко, из четрдесет томова обимних, издвојити једно или макар пет Митрополитових дјела. То је врло тешко, а ја сам, припремајући се за ову прилику, ипак, тешка срца, издвојио неколико његових дјела. Тешка срца јер испада да запостављам остале књиге.
Дакле, прва књига коју је Митрополит Амфилохије објавио када је дошао у Црну Гору, то је ,,Врађање душе у чистоту” oно о чему је говорио владика Григорије, о чему говоримо ми. И ја сам имао ту част и ту срећу да учествујем у уређивању те књиге. Па он би знао када се враћа с пута, у једанаест или у дванаест часова, и кад види свјетло тамо на прозору на првом спрату и он зазвони и пита: ,,Ко је?” ,,Митрополит.”
Дакле, тај веома симболички наслов – ,,Враћање душе у чистоту” – у ствари његов повратак у Црну Гору је означио врађање онога који ће вратити чистоту души народу.
Касније је он изненадио многе јер је објавио књигу пјесама – ,,У Јагњету је спас”. И то су читали многи пјесници. Нису многи људи прочитали његову поезију и плашим се да је нису довољно добро протумачили. Међутим, ја мислим, а ја сам то и написао у предговору његовим сабраним пјесмама, да је он један пјесник изузетне снаге. Он је један пјесник који је религију, како каже Мирча Елијаде, то искуство светог спојио са поезијом. Дакле, древна тежња и древна блиска веза, синкретичка, између поезије, религије и теологије – то је Митрополит Амфилохије остварио. Ја бих могао да илуструјем ово с једним цитатом. Дакле, он у једној пјесми у књизи ,,У Јагњету је спас”, каже:
,,У Јагњету је спас,
Јагањац на небу.
Јагањци на земљи,
У Јагњету је спас!”
А један од највећих пјесника, уопште свих времена хришћанских, свакако је Јован Дамаскин, Митрополитов омиљени пјесник, има пјесму у Октоиху, која овако каже:
,,Kао јагње за клање пророк Те виде
и као Јагањца, Слово Божије,
који се не буни никако,
нити вапије,
јер хтењем претрпе да се распнеш,
да оне што вољно згрешише избавиш и спасеш,
милосрдни Господе.”
Дакле, та дубинска веза, која је често ријетко уочавана баш у поезији Митрополита Амфилохија. Овдје не говоримо о његовим надахнутим пјесничким бесједама и осталим текстовима, све је прожето тим духом поезије, него о самој поезији. Оно што је Милан Кашанин својевремено написао, упоређујући Лазу Костића с Његошем, он је рекао да су најбоље њихове пјесме у ствари надахнуте религијом. А за Митрополитову поезију се може рећи да је комплетно његово дјело и цијела његова поезија једна пјесничка религија.
Синоћ-прексиноћ је овдје било говора, иако ја тешко могу о томе да говорим, о његовој заиста чудесној књизи, ,,Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами”. То његово тумачење те свете тајне, мени као писцу и свима нама у ствари, Митрополит каже у тој књизи да је то ,,логика којом се служи надлогика и да се може само дубоком вјером пронићи у тајну Свете Тројице.” Дакле, нама, који смо лаици, он је потпуно отворио пут за разумевање тог чудесног, кроз Григорија Паламу и његовог схватања Свете Тројице, како и ми донекле слутимо и чини нам се да нам је готово јасан тај чудесни феномен Свете Тројице.
Дакле, овдје бих издвојио његове дневнике: ,,Дневник новог косовског распећа” у два обимна тома, допуњена и са још двије књиге његових бесједа и текстова о Косову и Метохији. Нарочито овим дневницима нисам компетентан да судим сасвим, јер не познајем цијелу дневничку светску литературу. Прочитао сам, разумије се као и сви ви, много литературе дневничке, значајних писаца, богослова, али такви дневници заиста никад нису написани у историји, као што су дневници с Косова распетог и Метохије. Ево, ту је наш дивни владика Теодосије, такви дневници и такво свједочанство, он је био ту, он је свједочио и записивао, он је сахрањивао и опојавао људе, он је спасавао људе, он је спасао Пећку патријаршију да не буде минирана. Он се није бојао, причали су ми како је то изгледало. Неустрашиво је ишао и није му било стало до живота. Дакле, дневници који су тако написани, нису случајно преведени на руски, на енглески. У Америци су објављени, а у Русији су добили велику књижевну награду Савеза писаца Русије.
Разумије се да је немогуће заобићи и његову књигу сабраних текстова о Његошу. Дакле, то је једно дубинско тумачење Његоша. Он је на нов начин открио утицај Литургије на Његошево дјело. Готово нико о томе није тако говорио, тако особито и детаљно. И ја не бих, заиста, даље да задржавам, много сам задржао времена. Али на ово питање шта бих издвојио, ево па да издвојим за ову прилику и да препоручим: најављује се да ће бити штампани његови дневници које је уредно водио, а то ће бити још неколико томова. Дакле, то је једно монументално, књижевно богословско дјело, које не само овај народ, него у цијелом православном свијету и васељени готово да је незамисливо да га има. Толико од мене, хвала.
(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 29. октобра 2021. године)
