Цетињски манастир

Sediste crnogorskih mitropolita u poslednjih 500 godina.U manastirskom hramu Rozdestva Presvete Bogorodice cuvaju se mosti Sv.Petra Cetinjskog, ruka Sv. Jovana Krstitelja, Cestica Casnog Krsta Gospodnjeg.

Протојереј Игор Балабан и адвокат Далибор Каварић за Светигору: Чији је Цетињски манастир?

Име: 11.09.2021 Ciji je Cetinjski manastir - razgovor sa o. Igorom i adv. Daliborom Kavaricem; Опис: Чији је Цетињски манастир Тип: audio/mpeg

Гости Радија „Светигора” били су координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј Игор Балабан и члан Правног тима адвокат Далибор Каварић.

Са нашим гостима смо разговарали на тему питања својине над Цетињским манастиром.

Цетињски манастир

– Својина Цетињског манастира не може да се мијења било каквим одлукама цетињских одборника,- казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј Игор Балабан у разговору за Радио „Светигора”, коментаришући најаву сједнице Скупштине Пријестонице у којој се као друга тачка дневног реда помиње грађанска иницијатива за враћање Цетињског манастира тзв. Црногорској православној цркви.

-Први катастар непокретности онако како га ми данас разумијемо, дакле у којем се уписује право својине, у којем добијате за своју имовину онај лист непокретности и слично, он се формира тек деведесетих година, ’96. конкретно у Цетињу. До тада су били такозвани посједовни листови у којем сте фактички имали посјед и то али нисте имали ту истинску претпоставку права својине како данас имате са листом непокретности. Власници су били уписани као посједници, а имали су сва права и обавезе као власници. Дакле, први лист непокретности у данашњем смислу који се формира за Цетињски манастир се формира ’96. године. С обзиром да је то градско грађевинско земљиште тада још увијек важе ти закони о градском грађевинском земљишту и слично, пише да се утврђује да је Манастир ”Свети Петар” из Цетиња носилац стварних права на непокретностима. С тим да је на земљишту каже коришћење, али не пише нико други, пише само манастир ”Свети Петар”, не пише државnа својина, не пише пријестоница својина, не пише ништа друго, а на објектима врло изричито пише. Ово је акт, рјешење комисије за излагање за јавни увид. Ово је основ за упис. Што се тиче објеката дакле, значи самог здања манастира, још тада је уписано врло јасно да се утврђује право својине у корист Манастира ”Светог Петра”, како су они титулисали манастир у том случају. Дакле, не постоји чак и да има сав правни основ да се пријестоница уписала на земљиште и да је ово пуноправни упис који сада важи на земљишту, понављам на земљишту, важи само на земљишту, не важи за објекте. Пријестоница ни у овоме тренутку, по овом нелегалном упису, по неуставном упису, она и даље нема никаквог права на објекту, тако да пријестоница не може да располаже нечим на чему никаква права нема, – казао је протојереј Игор Балабан.

На питање како је дошло до уписивања Цетињског манастира у власништво Пријестонице Цетиње, члан Правног савјета МЦП адвокат Далибор Каварић је у истом разговору казао да је 2005. Управа за некретнине, подручна јединица Цетиње, по извјесној наредби или налогу државне управе за некретнине као централног органа из новембра 2005. година, донијела 24. новембра те исте године одлуку којим је без икаквог правног основа, конкретног правног основа, да се имовина свих физичких и правних лица у рејону градског грађевинског земљишта упише као државна својина, јер је сматрано да је то државни интерес, а да се дотадашњи или до тада уписани власници тих непокретности, углавном земљишта, мада има примјера да се то дешавало и са објектима, упишу као корисници.

-Шири правни основ за ту промјену је био тадашњи Закон о градском грађевинском земљишту који је подразумијевао да се све непокретности (превасходно земљиште, мада има доказа да је то чињено и са објектима правних и физичких лица, није ту Црква била изузетак), дакле Закон о градском грађевинском земљишту тада важећи је подразумијевао да се имовина свих физичких и правних лица у рејону градског грађевинског земљишта, а који је рејон претходно одлукама надлежних општинских органа проглашен и омеђен, оивичен, да се сва та имовина упише као државна својина јер је сматрано да је то државни интерес, а да се дотадашњи или до тада уписани власници тих непокретности, кажем углавном земљишта, мада има примјера да се то дешавало и са објектима, упишу као корисници. Земљиште испод тога објекта је проглашено државном својином, а власници тога објекта проглашени корисницима, или у неким случајевима само остала земљишта испод објеката, а ранији власници су остали власници у неким случајевима, а у неким случајевима су и власници постали корисници, са свим правима. Важно је рећи да су тадашњи корисници сви уживали, од стране државе и у правном промету, сва практичка права која су уживали власници на другим непокретностима. Није им држава ограничавала, ничим, то њихово право својине, они су остали и у својини и у државини, могли су прометовати, уређивати, дограђивати, реконструисати, наравно, у складу са другим прописима. Али држава је, на неки начин, задрла у то право, произвела одређену правну несигурност, сматрајући да држава има право на то, јер се ради о рејонима ужег градско-грађевинског језгра и држава је сматрала да је у јавном, односно државном интересу, да то трајно остане државна својина. Односно, држава је хтјела да ограничи или има увида у промет тих покретности у тим рејонима.

Исто се десило са Цетињским манастиром. Да се разумијемо, тадашње власти нијесу имале ништа посебно, мимо онога што нам је опште познато, прогона Цркве и свештеника, али у имовинском погледу, ништа се позитивно ни негативно није дешавало у односу на Цетињски манастир, а што се није дешавало са свим другим непокретностима свих других субјеката, и не само у тадашњој општини и садашњој пријестоници, него и у свим другим општинама у Црној Гори и у бившој Југославији. Радило се о савезном пропису. Тим прописом уписује се манастир Цетиње као, иако дотадашњи власник, као корисник својих објеката, наставља, несметано, да ужива сва својинска права, да располаже, да закључује уговоре и све остало, док се на земљишту испод манастира и око манастира, на коме је манастир био дотадашњи власник, сада уписује држава Црна Гора, односно ,,Државна својина, Пријестоница Цетиње”. Тако пише и тај упис је морао бити дословно спроведен и морало је у листу писати ,,Државна својина Пријестоница Цетиње”. Међутим, пише ,,Пријестоница Цетиње” али у ширем смислу не мијења ствари, сходно Члану 4. закона о државној имовини, титулар државне имовине је Црна Гора, а самим тим имовина је и јединица локалне самоуправе и имовине пријестонице Цетиње. Уколико би, рецимо, причамо о случају да је овај упис законит, а ми морамо ипак уважити чињеницу да у листу непокретности пише да је пријестоница Цетиње власник, али чак и у том случају она има одређена императивна ограничења, која се односе на немогућност располагања са државном имовином, без претходне сагласности владе, – рекао је адвокат Каварић.

Уставни Суд је 1998. године прогласио неуставном одредбу Закона о градском-грађевинском земљишту, којом је било забрањено да физичка или правна лица стичу право својине на земљишту у рејону градског-грађевинског земљишта.

-Од тога момента, државни органи су били дужни, по службеној дужности, вратити ствари у претходно стање, не само за манастир него и за сва остала физичка и правна лица. Поништајем правнога основа, то јест чланова закона о градском-грађевинском земљишту, који су искључивали могућност да субјекти права својине буду власници у рејону ужег градског-грађевинског земљишта, органи управе су били дужни, по службеној дужности,  спровести ту одлуку Уставнога суда. Међутим, та одлука је прошла врло неопажено и тај упис, то стање уписа, је остало на многим објектима до дана данашњег, а на великом дјелу земљишта и објеката је тај упис исправљен доношењем Закона о основама својинско-правних односа, којим Члановима 419. и 420. право коришћења супституише и враћа у право својине и каже да право коришћења ранијих власника се враћа у право својине. А једноставно институт коришћења, као реликт претходнога правнога система, престаје да постоји као институт. У том случају, иако, чак и по Закону о својинско-правним односима, државни органи бивају обавезани да, по службеној дужности, како по основу ове одлуке Уставнога суда, тако и по основу Закона о својинско-правним односима, иако обавезани да грешку коју су направили и, једноставну, противправну укњижбу државе на свим непокретностима, врате у претходно стање, они, постојећи државни органи, задржавају то стање незаконитога уписа и поступају, искључиво, по захтјевима власника, односно сада корисника. У нашем случају ми, осим одлуке Уставног суда и закона о својинско-правним односима, имамо поступак који траје од 2007. године, за исправку грешке која се односила да нијесу довољно уписане непокретности Цетињског манастира, по једном ранијем рјешењу, по коме је Управа за некретнине морала уписати државу као власника на земљишту, а Митрополију, односно Цетињски манастир, као власника на објектима. И имамо један поступак, чини ми се из 2011. године, који се односи на ове одредбе Закона о својинско-правним односима, који обавезују органе да, по службеној дужности, односно претходне власнике, а сад уписане кориснике, да по њиховом захтјеву, изврше претварање, односно повраћај својинских права које су имали ранијим прописом. Такође веома је важно, ради ваших слушалаца, да знате да Устав Црне Горе, Европска конвенција и сви међународни стандарди у погледу заштита права својине, прописују апсолутност права својине, осим у јавном интересу. Значи, право својине, ваше црквено и свачије друго је апсолутно у јавном интересу. Држава може, у јавном интересу, одузети било коју непокретност било ког титулара, али се тај јавни интерес мора претходно прогласити у одређеној процедури, образложити, омогућити свим учесницима, поготово власницима уписаним да учествују у поступку проглашења јавног интереса, а затим се мора ући у поступак за задирање у својинска права, како то прописује и Устав и Европска конвенција, а то је кроз одговарајући поступак, и у одговарајућем поступку и кроз правичну надокнаду. Закон о градско-грађевинском земљишту, сам по себи, није могао бити правни основ без проглашења јавним интересом и јавним добром Цетињскога манастира и без спровођења одређене процедуре у којој би се утврдило у чему је тај јавни интерес и какве су последице, односно која је репарација везано за регулисање односа са ранијим власником. Из тог разлога кажем и тврдим да је Цетињски манастир уопште, као и све непокретности свих других власника у ужем градском-грађевинском рејону, без правнога основа уписан на Пријестоницу Цетињу, а на Митрополију, односно на Цетињски манастир као корисника. Да није тако и да ја којим случајем нијесам у праву, органи управе сада не би могли само по захтјеву физичких и других лица и ранијих власника, који су сад уписани као корисници, не би могли вратити право својине, него би им тражили доказ да докажу на основу чега су били власници, односно општина би имала чврст доказ. Међутим, како општина није стварни власник, а како су корисници стварни власници, то им се, пред катастром, пред управом за некретнине, то право враћа у врло једноставној процедури и ту нема ни расправе ни подношења доказа нити било каквог компликованог процеса, јер се уважава фактицитет, а то је да су ранији власници у ствари сада корисници, и то право им се само враћа, – каже Каварић.

Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј Игор Балабан даље тврди да рјешење којим 2005. године Управа за некретнине, подручна јединица Цетиње, уписује земљиште Цетињског манастира у власништво Пријестонице Цетиње никада није достављено Митрополији црногорско-приморској.

-Интересантно је рећи, то рјешење из 2005. године у којем се, дакле, како Далибор рече, не само манастиру него су у питању стотине носилаца права својине, никада није достављено Митрополији. Можете мислити у данашњем друштву да имате неко рјешење гдје вам неко мијења нешто у вези са вашом имовином, одлучује нешто о вашој својини, држава, никада вам не достави то ријешење, не добијете могућност да се жалите на то рјешење, не добијете могућност да добијете било какво образложење, него ваљда треба случајним одласком у катастар и упитом да сазнате да је неко нешто радио са вашом имовином. Па замислите то у данашње вријеме када се гушимо у папирима! Пођите да продужите личну карту па морате три-четири папира да потпишете и добијете послије рјешење. А овдје, узимају вам нешто, мијењају вам заправо начин вашег располагања том имовином и мијењају вам својину у коришћење и никад вам не доставе никакав папир о томе и сад након тога, ево послије 16 година сад се нађе неко паметан, опростите, али да мисли да пријестоница може пуноправно да располаже том имовином. Није то безобразлук, него је у питању што сви знамо, ево то нисмо рекли до сад, ево да и ја овога тренутка то кажем, у питању је само покушај подизања тензија у друштву из идео-политичких разлога. Дакле, нема тога суда на којем би Пријестоница Цетиње могла да добије својину над Цетињским Манастиром. С обзиром да је никад није имала ни држава ни Пријестоница Цетиње, тако је неће ни у будуће имати. Да се вратим на једно Ваше питање, питали сте Далибора колико обично трају ови поступци? А ја знам један добар примјер за то, за ове поступке из конверзије, односно претварања права коришћења у права својине. Дакле, имали смо једну особу која је поклањала нешто Цркви  на Цетињу и њена непокретност је исто била овако у ужем градско-грађевинском језгру и кад смо погледали лист непокретности било је исто стање као код нас овдје. Дакле, било је исто стање, Пријестоница Цетиње својина, та и та особа коришћење, наравно то је породична кућа то везе нема, то им никад нико није спорио. Ми смо тој особи помогли да поднесе тај захтјев за претварање права коришћења у права својине и не знам је ли мјесец и по дана прошло она је имала чист лист непокретности, та особа у којој је била само она уписана као власник, без Пријестонице. Нити се ко жалио из Пријестонице, нити у име државе заштитник имовинско-правних интереса, нити је било било какве расправе, нити је морала да доставља доказе да је то њена кућа, нити ишта, просто су јој то урадили одмах јер је то фактицитет. Они знају да је то њено, они знају кад се десила та промјена, то је врло лако рјешиво. Катастар погледа кад се десила та промјена, промјена се десила тада и тада 2005. по том нашем рјешењу, Закон о својинско-правним односима је наложио да се то измјени, ми ћемо то да ријешимо. Али у питању Цркве је долазило до дугогодишње идеолошке опструкције, због тога се то није рјешавало. Не због тога што Црква није имала права на то, нити да је нешто лоше урадила. Апсолутно су одговорни ти који су требали да спроводе закон и одлучују по захтјевима Цркве, по законитим и образложеним, а могли су и по службеној дужности, – казао је отац Игор.

На питање ко је одговоран за овакво поступање и кршење темељних људских права, права својине и слободе вјере, члан Правног тима МЦП каже сљедеће.

– Имамо неколико врста одговорности. Једна је одговорност у оквиру службе која подразумијева вођење одређених дисциплинских поступака за дужину трајања одређеног управнога поступка, који би морао покренути старјешина органа. Међутим, ако узмемо у обзир да је у овоме незаконитом и нечасном послу орган био умијешан са највишег нивоа до најнижег, овјде није имао ко водити поступак против кога, јер је управо од руководилаца органа, од начелника Управе за некретнине на државном нивоу долазило незаконито наређење у форми налога или упутства. Замислите директор Управе за некретнине пошаље начелницима подручних јединица налог како да изврше упис права својине, при чему и тада и сада је постојао Закон о државном премјеру који каже право својине се може извршити на основу одлуке државног органа, одлуке о правном послу или на други законом предвићен начин, и тада и сада то је увијек било. А дође налог, директор каже упиши ово што је било црквено упиши овако. Значи, ко да води поступак против обрађивача предмета ако  је он добио императивни налог од руководиоца органа, а овај га је морао добити од министра финансија као надређеног, а овај га је морао добити на сједници Владе или од Премијера sms поруком или небитно у којој форми. Дакле, овдје није било тих поступака дисциплинских за одговорност јер није имао ко да их води. Чим прије ово је био један организовани криминални подухват са циљем развлашћења и разбаштињења Цркве, а тај криминални подухват је у крајњем завршио доношењем незаконитога закона, односно неуставног закона о слободи вјероисповјести јер кад су креатори овога криминалнога наума видјели да не могу овако по појединачним случајевима, по катастрима и по општинама, да не могу тихо и испод тепиха да спроведу пљачку црквене имовине, онда су они вјероватно у нервози што пројекат не иде планираном динамиком рекли, е сад ћемо ми то да завршимо једном за свагда доношењем закона и да сву ту имовину укњижимо на државу. Други облик одговорности који је могао бити покренут, то је кривична одговорност за злоупотребу службенога положаја. Међутим, тешко је доказати да је један службеник управе који је донио једну одлуку, па је она потврђена на вишем органу, па је укинута на управном суду, па му је поново враћена, тешко је доказати да је он извршио злоупотребу службеног положаја са намјером. Иако суштински јесте, али опет је он био дио криминалне групе која је морала имати подршку на свим нивоима у свим органима власти у крајњем и судске, јер знамо да је против одлука из управнога поступка у крајњем случају одлучивао Управни суд, односно на одлуке Управног суда по ванредном правном средству Врховни суд. Значи били сте у зачараном кругу институција и нисте имали могућности.

Коментаришући грађанску иницијативу Пријестоници Цетиње да се, како у њој пише – Цетињски манастир врати ЦПЦ протојереј Игор Балабан је казао да се у тој иницијативи фалсификују чињенице и да она служи у идеолошке сврхе и даље подизање тензија у друштву.

-Враћа се ономе који је некада нешто имао. Та организација која себе назива ”Црногорска православна црква” је основана по ономе што знамо 1993. године, а званично 2000. чини ми се у јануару је тражила и добила упис као новооснована вјерска заједница у Министарству унутрашњих послова и добили су потврду, то су људи који имају потврду са датумом оснивања своје вјерске заједнице. Та вјерска заједница од дана када легално постоји у црногорском законодавном систему, без обзира шта ја мислио о томе, без обзира што ја мислио да је она више ту из идеолошко-политичких разлога него вјерских, односно да је само из идеолошко-политичких, а не из вјерских разлога, ипак, као неко ко поштује поредак и као неко ко поштује данашњи систем плуралистички, да се тако изразим, могу да кажем да организација од тада, од тога дана, немам ништа против да она стиче имовину на начин на који је то у складу са законом, дакле да јој неко поклања, да она купује,  да она врши какве год жели обреде вјерске или не знам ти какве који су законити у тим својим објектима, да људи иду тамо и да се савјетују са тим људима, иако ја као свештеник хришћански то не препоручујем за некога ко је вјерник. Дакле, све признајем да они то могу, али не признајем да вјерска организација, нити могу да разумијем да вјерска организација која је основана ’93 на неком збору, а 2000. регистрована у складу са тадашњим законом о правном положају вјерских заједница као новооснована вјерска заједница, да она може да полаже право на непокретност из 15. вијека, односно ово данашње здање из 18. вијека. То је потпуно нелогично. Организација која данас себе назива ”Црногорска православна црква” никакве везе нити у еклисиолошком смислу, у црквеном поретку, нити у смислу како себе доживљава, у својој самоспознаји, нема веза са црквом на коју се они позивају, о којој они причају, са црквом у Црној Гори прије 1918 године. Никакве везе немају. Дакле, та грађанска иницијатива служи искључиво у идеолошке сврхе, она не служи да афирмише неку цркву, у тој грађанској иницијативи се фалсификују подаци, – закључио је протојереј Игор Балабан.

                                                                                                                             Оливера Балабан