Evo šta je o svojoj pjesmi u uvodu napisao sam Sveti Nekatrije:
Budući da je Bog po prirodi beskonačan i nepristupan, čežnja Svetih za sjedinjenjem sa Bogom nikada se ne može ispuniti do kraja. Bogoiskatelj živi u neprestanom kretanju i uzrastanju, neprestano se vaznoseći ka Nebesima. Takvo silno stremljenje ka Bogu bilo je svojstveno Sv. ap. Pavlu, koji napisa: „Stremim ka onome što je prema mnom, i trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega…“ (Filiplj. 3,13-14).
Upravo takvom čežnjom za Bogom beše razbuktan nastavnik monaha – Prep. Antonije Veliki. Vremenom su ta čežnja i ljubav narasli u njemu toliko da je on, napokon, mogao da kaže: „Više se Boga ne bojim, jer Boga volim“. Što je sveti čovek razbuktaniji čežnjom za Bogom i ljubavlju prema Bogu, tim je silnije njegove osećanje da on ništa svoje nema. Što se više vaznosi k visotama ljubavi, tim silnije on oseća daje ljubav njegova prema Bogu slabija nego u bilo koga drugog. Beskonačna i prečeznuta Krasota Božija nedostupna je ljudskome poimanju, jer se Beskonačno u ono što je konačno smestiti ne može. Zato Bog otkriva Sebe duši čovekovoj postepeno, učeći je da Ga ište, da za Njim čezne i da se Njime nasladošćuje. Tada se duša ustremljuje ka Nebesima, ka Božanskoj Krasoti, da bije celu zadobila i u sebe smestila. Nedostižući Božansku Krasotu, duša shvata da se to što ona ište nahodi još mnogo dalje, na još višim visotama, da je to još prečeznutije od onoga što je ona već dostigla i što je u sebe smestila. Duša se, tada, udivljuje i zanebesava, ispunjujući se Božanskom čežnjom.
Na jeziku Svetih reč „čežnja“ se odnosi na stvari i lica koja su odsutna, dok se reč „ljubav“* odnosi na lica koja su prisutna. Budući da je po prirodi nevidiv i neveštastven, Bog je i Svečeznuti i Sveželjeni, ali, budući daje i Svudaprisutni Koji otkriva Sebe kroz Svoje energije, Bog je, istovremeno, i Ljubav za one koji već ovde bivaju udostojeni Njega.
Mi koristimo reč „ljubav“ (grč. eros, crkvenoslov. „račenie“) u svetootačkom smislu. Eros je delatna, dinamička ljubav, koja dviga dušu ka Bogu, koja se u tom dvigu samonadilazi. To je ognjena ljubav prema Bogu, koja se projavljuje kao neutoliva žeđ za Božanskim. Božanski eros se rađa u očišćenom srcu u kome živuje blagodat Božija.
