SVETI MUČENIK MILOŠ OBILIĆ
Silna bruka na Kosovu puče
Šta uradi Brankoviću Vuče
Kad istinu i pravdu ne kaza
I izdade Svetog Cara Laza
Tijeh teških i krvavih dana
Kad je vojska Amurata Hana
Velikoga Turskoga sultana
Udarila sa raznijeh strana
Da Kosovo sa ognjem sagori
A knez Sveti hoće da se bori
Srbskom rodu da slobodu stvori
Usred strašne nevolje i žića
Kneže prozva zeta Obilića
Uz nagovor Brankovića Vuka
Što je Srbstvo i svoj rod obruka
Udvorica što se krivo kune
Kako bi se dokopao krune
Rasparčanog Carstva Nemanjića
Te Miloša panjka Obilića
Da je sluga Turskome sultanu
I u tome nesrećnome danu
Miloš sa dva pobratima banu
Za večerom Srbskom knezu kaza
Junaštva mi i moga obraza
Ja ću ubit Murata sultana
Ili više neću gledat dana
Knez se ovoj riječi začudi
Pa govori neka znaju ljudi
Obilić je svoju riječ kaza
Do njegova sad niko obraza
Ne smije se ni čime taknuti
Ja sad vidim na dobro ne sluti
Sjutra će se boj teški da bije
A nikakva braćo žurba nije
No nek bude što treba da bude
Riječ veže junake i ljude
Ne bih voli nikom nauditi
Sjutra će se o svemu suditi
Onda Miloš podiže zdravicu
Te proziva Vuka izdajicu
A Srbskome govoraše knezu
Zar uz tvoju stimu i trpezu
Da ja moram trpjeti sramotu
Da je plakat Bogu za grehotu
Posle ljute bitke sa Pločnika
Ko u meni vidi izdajnika
Zar za brackog držat me krvnika
Po pričanju tvoga zeta Vuka
To je kneže neviđena bruka
A ja ću ti samo reći ovo
Sjutra će se viđet u Kosovo
Ko se carstvom Nemanjića kune
Nije meni do slave i krune
Ali jeste Vuku tvome zetu
Zemaljskom se raduje svijetu
Ali ja ću ubiti sultana
Neće više postit ramazana
Nit’ ležati na vreće pamuka
On je carstva Osmanskoga bruka
Pa kad silan siđe sa kurgana
Više neće ugledati dana
Džaba svita uz njega što stoji
Samo Boga Obilić se boji
To izreče iz šatora ode
A Lazaru Svetom caru dode
Misli crne želi da se vrne
Zna Obilić srce mu ne trne
Ali Miloš ne bi Miloš bio
Da ne čini što je naumio
Pa je zori u samo svitanje
Požurio jer mu je hitanje
Put šatora silnoga Murata
Da mu glavu otkine sa vrata
Sa njim idu i dva pobratima
Da li neđe takvih Srba ima
Junak silan Kosančić Ivane
I Toplica prati ga Milane
Sa obala rijeke Toplice
To su Srbskog roda perjanice
Crni vrani Kosovom graktaše
Dokle vitez Obilić gonjaše
Muratovu vojsku i armadu
Sultan silni naša se u jadu
Džaba su mu odže i telali
Obilića sablja ih ne žali
Pod ranama na poljani ječe
Zaludu im Alah egber bješe
Ne pomaže sili Osmanlija
Bojna koplja begova gazija
Sve pred sobom to Obilić ruši
Čuva obraz Srbinovoj duši
Kada banu pred silnog sultana
Murat ljutit sađe sa kurgana
Na begove stade da se dere
A Obilić čuvar prave Vjere
Nož poteže iz svojega skita
Crna tama sultana proguta
Bješe krvi četiri Poljane
Još Obilić ne misli da stane
Niti da se Agarjanu preda
No zmaj ljuti ognjenog pogleda
Vidi sila kidiše na njega
A ostao bijaše bez svega
Na mrtvoga Ivana naiđe
I Milana pobratima viđe
Vas u krvi kako mrtav leži
Ali Miloš ne hoće da bježi
No udara ko gorsko zvijere
Za slobodu Pravoslavne vjere
Pa je ovaj vitez od megdana
Krvavijeh dopanuo rana
Kad je turskog kaznio sultana
Još se Murat u mukama guši
Na viteza silnog se obruši
Ti si sebi život prekratio
Carstvo naše nijesi skratio
A ranjeni Obilić mu kliče
Šta bulazniš mog roda krvniče
Za slobodu ja sam se borio
I vaše sam carstvo razorio
Sad mi nije ni života žao
Za svoj narod ja sam postradao
I tirjansttvu tvome na put stao
A ti slušaj aveti manita
Branković je izda pa se pita
Oće li mu dat neko mrvice
Ja prezirem turske ulizice
Za svoj narod danas dajem glavu
Đe car Lazar Sveti steče slavu
A vrijeme novo će da dodi
Neki će se Obilić da rodi
Da oltare brani moga roda
A ja idem pred presto Gospoda
A tvoja će duša da se vine
Prokletome Adu u dubine
No poslušaj što zborim Turčine
Srbima će sloboda da sine
A Bajazit kad je ovo čuo
Dželatu je odmah doviknuo
Da viteza podjele Srbskoga
Krv se proli junaka slavnoga
I ubrzo odmah posle toga
Zarobiše kneza čestitoga
Krvave mu oči krope toke
Bože jedan žalosti žestoke
Gleda Lazar pogibiju crnu
Zaludu se Golešu obrnu
Vuka čeka vojsku da dovede
No Branković potroši odrede
I ostavi Svetog Cara Laza
Pa Mučenik tad Kosovski kaza
Da se Vuka svaki Srbin stidi
O Miloše ko ti ne zavisi
Moj viteže moja grdna rano
Oj Kosovo zaludu izdano
Od vlastele potkupljive moje
Crn im obraz ko odavno što je
Kada Turci posekoše Cara
Zaječaše zvona s Hilandara
I na svaku čula su se stranu
Kada zadnja Srbska nada panu
Tad na tamjan zamirisa zemlja
Nebo dobi bezbroj Svetitelja
Mučenika naroda Srbskoga
Uz Lazara Cara čestitoga
Obilića devet Jugovića
I još mnogo Srba Sokolica
Čije ime sija ko plam svijeće
Jer su oni sad novo proljeće
Slave Srbske koja mrijet neće
Svetitelji naroda mojega
Gospod blagi s prestola Svojega
Primi žrtve za istinu pale
Pravednika luče su zasjale
Sa grobova vaših na sve strane
Pa crveni božuri sad hrane
Sve buduće naraštaje naše
A od njih se zli dušmani plaše
A Obilić pade za slobodu
Kao ukras i dar svome rodu
Te mu ime osta u narodu
Jer je Vjeru i pravdu branio
A u temelj sebe ugradio
Vascijelog Srbinova bića
Zato sija uz prah Nemanjića
Ime slavnog Miloš Obilića
Čtec Blažo LJ. Danilović
Uoči Vidovdana 2015. godine
Nikšić
(Posvećeno bratu Momiru Vojvodiću Čuvaru Kosovskog zavjeta.
Življi si danas nego ikad,ti na nebu mi na zemlji plačemo i molimo Boga, Čuvaj nam Gospode Kosovo)
