Канонизована Преподобномученица Стефанида Скадарска Дечанка и Битољска

Свети Архијерејски Синод Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије на својој редовној сједници која је одржана у четвртак 11. априла 2024. године, поред разматрања више питања и догађаја везаних за црквени живот, Синод је на предлог Синодске комисије за канонизацију светих, одлучио да у диптих светих унесе и новојављену преподобномученицу Стефаниду Скадарску Дечанску и Битољску.

Света Стефанида Скадарска Дечанска и Битољска (Стевка Ђурђевић 1887-1945), велика подвижница која је рођена у Враки код Скадра.

Њена молитвеноисповједна писма пронашао је блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије као студент теологије 1963. године у царској лаври манастиру Високи Дечани.

Преподобна Стефанидо Скадарска Дечанска и Битољска моли Бога за нас!

Тропар, глас 8:
Кћери Тишине * главу твоју венац нетљени краси * Христа љубљеног Женика твога. * Њему се од детињства сва предајући * небеску мудрост си задобила * и схвативши трулеж и сујету света, * Њему си се, Стефанидо, свим срцем и крвљу приљубила, појући: * „Па нека се чини што год хоће на овоме свијету * нека се обрће – преврће * мене (с) Христом нико раставити неће.“

Кондак Кондак, глас 8.
Богомудра мати преподобномученице Стефанида * језик вечности заволевши, * и трулежна уста своја затворивши, * ти Боголику душу своју испуни сладошћу тајног разговора са Христом, * једином утехом и љубављу твојом, исповедајући: * „Оволико са Христом живим * колико са Њим слатко разговарам.“

Поводом канонизације Свете Стефаниде Скадарске Дечанске и Битољске, чтец, химнограф и теолог Блажо Љ.Даниловић спјевао је у њену част и пјесму

Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић: Света Стефанида Скадарска

СВЕТА СТЕФАНИДА СКАДАРСКА

У град Скадар на рјеци Бојани
Ђе су многи никли великани
Рода Србског и Србске државе
Кога памте и у коме славе
Живог Бога и Свеце његове
Стасаваће чедо што ће нове
Духовности упознати тајне
А у крилу Цркве Православне
Дивно дјете као дар Господа
Бјеше Стевка од Ђуричић рода
Ова душа родила се млада
Баш у Враку близу Скадра града
Још од ране њезине младости
Земаљских се одрекла сладости
И ка Богу живот управила
Не би ли му боље послужила
Кад јој седам година бијаше
То дијете радошћу сијаше
Своју душу безазлену чисту
Предала је на чување Христу
Пошто сама научи да чита
Са духовном храном душу пита
У кућици поред дома свога
Господа је прослављала Бога
Ништа земно привукло је није
Са молитвом дивну душу грије
А тамо ће Богу се молити
Па ће сами Господ дозволити
Да упозна дивног свјетилника
То је Виктор Скадарски Владика
Којему ће душу отворити
А он ће јој исповједник бити
И на прави пут је упутити
Многи тада неће ни слутити
Какав бисер међу њима сија
Код Светог ће ићи Василија
Да се њему моли Светитељу
Не би ли кој услишио жељу
Да невјеста Христова постане
И да живот цијели остане
Свјетлост што ће у тами да сјаји
Да се млади диве нараштаји
У та тешка и ратна времена
Жеља јој је била услишена
Ратни вихор када је дувао
Сами Господ с неба је чувао
Те проводи у молитви дане
И Христове прима Свете Тајне
У рату је многе помагала
И храну им бесплатно давала
Ал’ зло врјеме дође и невоља
Свуд је мука ђе је Богомоља
Те су тако из Скадра бијела
Породице и Црква цијела
Прогоњени од власти новије
Ни Владика Виктор оста није
Но је мора Скадар оставити
У Дечане живот наставити
А Стевкина породица тада
Морала је склонити се из града
Те у Клину дође код Дреновца
Стевка свога духовнога оца
Предат хтјела забораву није
Пише писма с њима душу грије
Попут сваког духовнога чеда
Владики се стално исповједа
Пишући му шта јој је на души
Христу служи образа не суши
Но му топле молитве приноси
Ни са чим се млада не узноси
Ту се види каквим духом дише
Ту стремљења свога срца пише
И тако је служила Господу
А на понос и на украс роду
Из свега се могло виђет тога
Какво има надање на Бога
Јеванђељски били су примјери
Колико је предала се вјери
Живој вјери у Господа Христа
И каквим јој сјајем душа блиста
Да је била вјере огледало
Из тих списа њених се сазнало
И тако је живот проводила
Да би само Христу угодила
И тако је за једну прилику
У Дечане видјела Владику
Николаја Велимировића
Тога орла што духовног пића
Давао је и многе напаја
Ко Епископ Охридскога краја
Он ће њену вјеру препознати
И у Битољ к себи је позвати
Монахиња поста Стефанида
Бога моли срца ране вида
Сиротиште ђе Богдај бијаше
Стефанида ко драгуљ сијаше
И не може човјек исписати
Какав живот она ће живјети
То је била тајна срца њена
А вјера је држаше пламена
Ал’ ће и ту поднијети муке
Од злокобне зликовачке руке
Пребили су ову испосницу
И за Христа Бога Мученицу
Те ће тако и живот скончати
И мало се о том може знати
Душа чиста пострада за Христа
Те у Царству Небеском заблиста
Дивна дјева Васкрслога Христа
Којему је себе посветила
И чистотом себе осветила
А њезино име се разгласи
Кад Дечански дадоше монаси
Њена писма свом брату у Христу
Теологу Радовићу Ристу
Те се мога умирити није
Све док њено не среди житије
Митрополит наш Амфилохије
Те је ова Светитељка нова
Баш из Враке рода Србинова
Заблистала као звијезда Рајска
Ко Битољска Врачка и Скадарска
Мученица која сјајем блиста
Код Господа Цара Славе Христа.

12. април 2024. године у Никшићу
Чтец и химнограф Блажо Љ. Даниловић

(Аутор је чтец древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Српске православне цркве, химнограф и српски народни епски пјесник)

+++

ДРАМА ЛИЧНОСТИ КАО ЕКСПЕРИМЕНТ!

Ја вас молим уставите се за часак пред тужнорадосним животом монахиње Стефаниде, заслужила је више од тога. Уставите се за трен пред потресним страницама написаним изломљеним невјештим рукописом сељачким, опорим као и живот. Уставите се пред драмом људске душе и тугом људског срца. Огледните се у њој. Дубока и предубока и бистра је до бола и узвишена до радости. Ви који читате много па и паметних књига прочитајте ове разговоре који никад нијесу жељели да буду књига. Урезано је свако слово снагом од које камен постаје жив. Јер то је снага опитног живота. То је живот који се одупро смрти. То је живот који је поставио захтјев Бити, али тамо гдје нема смрти. За њега други дио Хамлетовског питања -не бити- не постоји. Мјесто њега стоји јадост живота, која је небитије, и којој се треба одупријети свом снагом бића запретаног у подвигу. На том распону између „јадости“ живота и Бога радоснога и, у коме је једино постојеће Бити а да нема смрти одиграва се ова Драма, која је више него то. У нашем вијеку земља је изњедрила много мудраца о којима се чује од Јамајке до Сјеверног пола, а не зачуди се кад кажем да је Стефанида род ономе мудријем дијелу мудрих људи нашега доба. Ништа зато што се њен глас тихо чује, чак и не чује – па она није ни жељела да се чује. Бјежала је у тајне скриње своје душе и док је жива била.

Шта ја имам коме да кажем: бисер нека сам блиста, кад је бисер. Скривене Драме су то само за очи кратковидих нас. За Режисера су оне исто тако јасне колико за нас неухватљиве. Како скривене драме тако и ток времена са загонетком живота! Сваки живот је позив на драму, не на имитацију њену. А једна истинита драма је својим ћутањем и искреношћу гласнија од свих радио станица на свијету. У њој живот уткива своју потврду, она је исто што и истински живот, код ње нема не бити; јер све што једном може не бити, говор му се претвара у привид, игра у тишину без повратка. Смрт му је присутна онолико колико ћутању драме живот, и кроз њега дакле, говор који не хита за временом, већ вријеме прије за њим. Мјере неба нијесу што и мјере времена. Језик истинских, људских драма језик је Неба, његово вријеме је καιρός – вријеме бремено будућношћу. Истина је ван времена, али протиче кроз њега и даје му потврду. Људска личност, драма живота људске јединке је у истини, дакле ван времена, или све времена, протиче кроз вријеме да би добила на своје чело седам печата бремених будућношћу. Режисер и Драма – личност, двије истине које се траже, једна по милости уз позив чудесне фруле, друга због јадости и недовољности, загонетности себе и своје истине, одзива се фрулином позиву да би њеним чудесним акордима угасио трептаје жеђи и заситио глад огњем. Кад смо код тога онда смо код Стефаниде. Кад се дивимо експериментима у епрувети и у космосу, мудростима теорије релативитета – нијесмо ли у заблуди кад притом са ниподаштавањем пролазимо поред експеримената који су у овом чину драма једне личности! Неко нас то вара – шта би друго могло бити – па се више дивимо ономе што мање заслужује и тражимо истине од онога што је има у себи мање.

Тражимо себе тамо гдје има само мало од нас. Превиђамо себе а тражимо се! Вратимо се себи, а нека нам у томе помогне монахиња Стефанида. Tреба нам оно Бити гдје нема смрти, гдје је она! Које је она пронашла, откривши Алфу и Омегу живота – Христа. Само на једној оваквој личности вриједност животног разбоја пада до бесмисла или васкрсава до Истине. Ако је Стефанидин подвиг био лаж и привид, психопатија, што је свеједно, онда су сви подвизи људских драма оковани грозном нулом без катанца. Ако је један живот бесмислен, овај би то био, онда другог са смислом гдје наћи? Ако је он истинска драма онда је и потврда тријумфа живота, тријумфа личности до бића, које никад не може не бити. Живјела је испод Проклетија, али као бунтовник против проклетије живота и сваког зла које “скубе по земаљском јаду”. Кад је у питању бити и проклетија под којом је рођена и духовно и физички она је за ово прво. Без резерве и ограничења. Проклетија живота и Благослов Живота. То је још једна потврда истине Хришћанства у времену кад изгледа да је оно остало без свједока.
Митрополит Амфилохије (Ристо Радовић), Манастир Дечани 1962. год

+++

ВАПАЈ ПОДВИЖНИЦЕ ХРИСТУ

Пронашао сам у манастиру Дечанима оригинални рукопис ове подвижнице Христове љубави. То су уствари исповједна писма, њих 92 на броју, писаних на великим табацима, са 328 страница и неколико из свеске исцијепљених листова на којима се налазе посебне молитве. То је била њена писмена исповијест у Дечанима и захваљујући садашњем дечанском игуману Макарију то је све сложено и сачувано. Свако од писама почиње „Во имја Оца и Сина и Светога Духа. Амин“. Ја ћу покушати да извадим значајнија мјеста из ових исповијести, чувајући њен начин писања који је пун простотени оригиналности. Има мјеста која запањују својом љепотом и дубином, топлином и истинитошћу религиозног доживљаја. Језик је простонародни, вјероватно онакав какав се употребљава у њеном мјесту рођења, без украса и некњижевно, али баш стога и истинити одраз ње саме. Сва су писма преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о гријеху који посједују у толикој мјери само људи који су у себи дубоко осјетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свијету, снаге зла за које каже „Зло ме скубе по земаљском јаду“ (стр.306). Ове су ријечи бремените истином и силне по снази – биће истина ако кажемо да су на достојној висини оних Његошевих: „О кукавна земљо пропала се, у крв си се мени претворила“. Истинско осјећање за вриједности, које се разгорјело у понорима овог простог срца, развијени критеријум за главна питања живота, снага вјере у Христа – откуда то? – ви се у чудном жару питате кад сте стигли на задњу страницу ових једноставних исповијести „Тужном Христу“, како Га ова подвижница често назива! Снагом топле љубави и мушког замаха одишу оне њене ријечи свијету и Христу: „Па нека се чини штогод хоће на овом свијету! Нека се обрће и прврће, – мене (с) Христом нико раставити неће!“ Она зна, па то и каже, па то и каже да „велики је јад мислити и погледати како иде безредно посао светског живота“. Стога жури да каже христу , изван кога она „нема ништа“ (I,1), Кога она „има у себи, свету Истину“ (I,2), Који је њој „милост и љубав и цио углед њеног живота“ (I,1), – ето томе Христу се она обраћа и каже: „Да ме чуваш од ове безверности и развратности, која на овом јадном свијету постаје“. Па у печали видовите душе завршиће то исто мјесто ријечима бола од сазнања истине: „Све се јади множе – бих рекла као да хоће све да пропадне!“ Но најбоље да пустимо њу саму нека нам прича своју тајну, која се сва може сложити у онај вапај из 66. писма: „Молитву Ти Христе, дижем и дајем безумно…“ (306. стр.). Не заборавите – то је проста жена, што зна, научила је самоуко, у својој осами! Уз помоћ огња Христовог који се у њој разгорио и благодати која ју је тајновито оросила! Како каже стари чика Стано Башановић, који је њу познавао за живота, родом такође из Врака код Скадра: „Сами Господ Бог јој је то дао!“ Није то било давно – у овим крајевима је окончала свој живот и подвиг и Блажена Стојна, још једна Богом просвећена и Христовом љубављу заробљена душа. Христос сије гдје је и почео да сије: на простим и чистим срцима, и жање жетву тамо гдје се мисли да је нема и у времена која по безумним изгледају бесплодна.