Kako je ova sveta ikona proglašena čudotvornom i nazvana Akatistnom, postoji u svetogorskom manastiru Zografu sledeće pisano predanje:
Pre nesrećnog ishoda Florentinskog sabora, zapad se svim silama trudio da privuče sebi – političkim previranjima, uznemiren istok. I sam vizantijski car Mihajlo Paleolog je tome umnogome doprineo. Oslepivši Jovana Laskara i otevši mu presto, on se nameračio da ispuni obećanje koje je dao papi Grigoriju X. Sve se ovo događalo u XIII veku.
Tadašnji patrijarh Jovan Vek je, saglasivši se sa otpadničkim stavom i ciljem autokratora, potčinio Istočnu Crkvu rimskom tronu na drugom saboru u Lionu, što je imalo katastrofalne posledice za Istočnu Crkvu.
Jer, latini su preokretali pravoslavne u inoverstvo ne snagom jevanđelske reči, već golim sečivom, nasiljem i mučenjima. Hiljade žrtava pale su pod njihovim mačem – radi “čistote pravoslavlja“.
Kako se Sveta Gora uvek borila u prvim redovima čineći oslonac stradajuće Istočne Crkve, a u želji da unište taj kamen temeljac Pravoslavlja, latini prodru i na Aton, uveravajući prvo rečima, potkupljujući novcem i obećanjima, te prinuđujući pretnjama i na kraju mučeći do smrti, kako bi i na Svetoj Gori priznali vlast rimskog pape. Nekolicina plašljivaca im se tada priklonila privučena novcem ili strahujući od kazni i smrti, odričući se vere Otaca svojih.
Velika većina međutim, platila je krvlju ispovedanje svoje vere. Tada su nažalost manastiri Velika Lavra i manastir Ksiropotam pali i odstupili od učenja svetih Otaca, – primivši sa počastima i sužanjskim strahom zapadne dogmate.
Ali, Gospod je kaznio manastir Ksiropotam da bi se ostali utvrdili u pravoslavnoj veri i to na sledeći način: dok su ti nesrećni monasi saslužavali sa katolicima liturgiju, zidovi i bedemi manastira su se iz temelja zatresli i srušili, tako da su pod ruševinama nestali mnogi Latini, ali i otpali i sa njima se saglasivši monasi. Pošto ni malo ne obratiše pažnju na ovo znamenje i osudu sa neba, oni koji su preživeli katastrofu se razjareni raštrkaše po čitavoj Svetoj Gori, u potrazi za novim žrtvama.
U ta strašna vremena, blizu manastira Zografa podvizavao se jedan monah, koji je više puta dnevno čitao Akatist pred svetom ikonom o kojoj je reč u ovom tekstu.
Jednog dana, dok je sa njegovih usana neprestano odzvanjala Arhangelska pesma pohvale Presvetoj Djevi Mariji, odjednom se iz ove svete ikone začuše sledeće reči: “Ne boj se, nego brzo idi u manastir i poruči bratiji i igumanu da su neprijatelji moji i Sina moga veoma blizu. Neka se dakle oni koji su slabi duhom sa strpljenjem sakriju dok ne prođe iskušenje, a neustrašivi neka ostanu u manastiru. Idi dakle brzo!”
Poslušavši glas i volju Prečiste Djeve, starac izađe iz kelije i zaputi se što je brže mogao u manastir. No, stigavši pred manastirsku kapiju, on ugleda onu istu ikonu Majke Božje, pred kojom je prethodno čitao Akatist i iz koje je čuo glas – kako stoji nad kapijom manastira. I pripadnuvši joj sa umiljenjem i blagočešćem, on je uzme i ode kod igumana.
Kada su čuli da se približava opasnost, bratija se veoma uznemirila. I oni slabiji među njima odmah se skriše u brda i pećine, a dvadeset šestorica monaha ostaše zajedno sa igumanom u manastiru – zatvoreni u pirgu, iščekujući svoje neprijatelje i mučeničke vence.
Nešto kasnije stigli su i latini, koji su ih najpre svom snagom svoje zapadnjačke krasnorečivosti molili da im otvore kapiju i da priznaju papu za glavu vaseljenske crkve, obećavajući milost samoga pape i obilje zlata zauzvrat. A monasi bi im sa pirga doviknuli:“Ko vam je rekao da je vaš papa glava crkve? Odakle vam takvo učenje? Kod nas je Hristos glava Crkve! Milije nam je umreti, nego dopustiti da se ovo sveto mesto oskrnavi vašim nasiljem i tiranijom. Ne otvaramo kapiju manastira! … Idite odavde!”
Tada im pobesneli latini odgovore: “Dakle, umrećete!!” I skupivši odmah mnoštvo suvog granja, zapališe vatru u podnožju pirga. Vinuvši se u visinu, plamen se razgori a monasi, ne odstupivši u svojoj duhovnoj smelosti, slaveći i blagosloveći Gospoda i moleći se za neprijatelje svoje – predadoše u miru svoje čiste duše Gospodu – 10. oktobra 1276. godine.
U manastirskom rukopisu i u bugarskom Časoslovu upisana su i imena ovih pobedonosaca i Prepodobnomučenika.
Otuda se i sama ikona proslavlja na dan stradanja Zoografskih monaha, a to je 10.oktobar po novom, odnosno 27.septembar po starom kalendaru.
Sveta ikona iz koje se začuo Bogorodičin glas nalazila se svo vreme u pirgu zajedno sa Prepodobnomučenicima, ali je kasnije pronađena među ruševinama – čitava, netaknuta vatrenom stihijom.
U znak sećanja na ovo čudo, ikona je postavljena u hram Uspenija Presvete Bogorodice na ikonostas, na mesto na kome obično stoji ikona Hrista Svedržitelja. Pred njom neprestano gori jedno kandilo, u miru, šireći pred licem Blagodatne Djeve i Bogomajke slabunjavu, ali večnu i neugasivu svetlost. Ova sveta ikona je dosta tamna i izgleda kao da je restaurirana. Bugari monasi zovu je “Herovo” (Radovanje), pa i samo mesto na kome je starcu čudesno objavljeno otkrivenje, danas se tako zove. Još je zovui “Projavljena”.
Što je neobično, umesto molitava za pričest, na svetim Liturgijama koje služe u ovom paraklisu, bugarski monasi čitaju pred ovom ikonom Akatist.
Izobraženje
Koliko vidimo, ikona je u potpunosti presvučena zlatom, jedino su lica Prečasne Djeve i Bogomladenca, ostala onako kako su u originalu ikonopisana; a zbog starosti ikone, lica su u tamnoj nijansi vidna, sa svetlo braon odsjajima.
Dok Bogomladenac sedi u naručju BogoMajke, držeći u levoj ruci otvoreno Sveto Pismo, Presveta mu Svojim krilom čini udobno smestilište. S obzirom da se ikona zove Akatistna – možemo zaključiti da ovim otvorenim Pismom, Sin Božiji poziva verne na izučavanje i čitanje Reči Njegove i molitava u kojima se veliča, milost Majke Njegove, Carice neba i zemlje.
Na glavi Svete Djeve nalazi se carska kruna, pošto je Ona Carica Nebeska, Zaštitnica koja posreduje pred prestolom Tvorca, za rod čovečiji. Na levom ramenu i čelu su Joj izvezene zvezde, kao simboli Njene devstvenosti, koje su ukrašene dragim kamenjem; dok su oreoli kod Bogomladenca i Svete Djeve, zrakasto ugravirani, presvučeni zlatom.
U samom dnu ikone, vidimo izrezbaren natpis, ugraviran zlatnim slovima, koji se ne može sa sigurnošću pročitati.
Literatura: svetagora.info
Elza Bibić
