Čudotvorne ikone majke Božije: Mater krotosti/smirenja

U čast Slavne Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije

Ikona majke Božije Mater krotosti/smirenja sasvim je nova u pravoslavnom svijetu, a nije nastala ni u Rusiji, ni na Atosu, već u Gruziji – u jednoj od najstarijih hrišćanskih zemalja.

Ideja za pisanje ikone „Mater krotosti“ ili drugačije „Mater smirenja“ nastala je u hramu Vozdviženja Časnoga krsta u Tbilisiju 2019. godine, a sama ikona je završena 2021. godine.

Njen original nalazi se u patrijaršijskoj rezidenciji Njegove svetosti, Patrijarha Ilije II, a kopija se nalazi u hramu Vozdviženja Časnoga krsta.

S toga se za datum njenog proslavljenja, uzima dan kada se projavila kao čudotvorna, a to je praznik Vozviždenja Časnog krsta Gospodnjeg – Krstovdan, 27.09 po novom, odnosno 14.09. po starom kalendaru.

Čuda

Svoje prvo čudo na svadbi u Kani Galilejskoj, na kojoj je Gospod pretvorio vodu u vino, je učinio po molbi Svoje Majke, iako nije bilo nastupilo Njegovo vreme i vreme Njegove propovijedi.

Na taj način Spasitelj nam je ostavio primer da ne prenebregavamo molbe naših roditelja nikada – čak i kada nam se one čine kao sasvim sitne i neznačajne.

Pred ovom ikonom se treba moliti za zdravlje svojih roditelja, kao i za vlastito smirenje koje možemo dobiti jedino od Boga; dok majke treba da se mole za dobrobit svoje dece.

Poznato je da je smirenje temelj svih vrlina. Jer nam i sam Učitelj smirenja kazuje: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim. (Mt. 11, 29), opet znamo i to da je i Majka Božija, uzveličana zbog Svoga smirenja, pred Tajnom Božijom koja Joj se imala otkriti.

Po Svetim ocima, da bismo zadobili smirenje – treba stalno da ukoravamo sebe, da poričemo i okrivljujemo se u svemu; da smatramo sebe ne samo grešnijim od svih, nego čak i gorim od svakoga stvorenja.

Oni preporučuju da kada nas prekorevaju zbog nečega da – tada treba ćutati ili krotko izneti istinu. Da treba odsecati svoju volju, trpeti sramoćenja, uvrede i poniženja i svagda se sećati ishoda duše iz tela… Jer kakve god vrline neko imao, treba svagda sebe da smatra najgrešnijim na svetu, po rečenome: Tako i vi kada izvršite sve što vam je zapovećeno, govorite: Mi smo nepotrebne (to jest zaludne, nekorisne) sluge (Lk. 17,10).

Nesumnjivi znak smirenja je – nepoverenje u svoje pomisli, želja za ispravljanjem kao i bespogovorna poslušnost.  David nije rekao da je postio, bdeo, na zemlji ležao, nego – Smirih se, i spase me Gospod.

Bez smirenja sve je prolazno i uzaludno, jedino je smirenje nedostupno prelesti besovskoj; jer ko sebe smatra smirenim, u njemu nema istinskog smirenja. Treba da budemo svagda spremni da na svaku reč odgovorimo: oprosti, grešan sam.

Smirenje se ne stidi da prizna svoje nedostatke, svojstvene čovekovoj nemoći, jer se samim tim oni i iskorenjuju.
Smirenje rađa strah Božiji, obuzdava mnogogovorljivost, ono nas uči da budemo svesni svoje ubogosti, čini odvratnim pohvale čovečije, pobuđuje čoveka da u svemu okrivljuje i prekoreva sebe, da ne veruje svome rasuđivanju i svojim čulima, porobljenim grehom.

Smirenje takođe uči da se prezire sujetni svet i da se traži ono jedno što je potrebno (Lk. 10, 42). Jer što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom (Lk. 16,15).

Ono se dostiže pojačanom molitvom, ukoravanjem sebe u svemu i podnošenjem uvreda; smirenje čini čoveka pravednim. Treba znati da grešnici koji se smiravaju i bez dobrih dela se opravdavaju; a da pravednici zbog gordosti upropašćuju svoj veliki trud. Jer, bolje je biti smireni grešnik, nego gordi pravednik –  sa smirenim sam Hristos prebiva.

Stoga nas i samo izobraženje ove ikone podstiče – da se smirimo pred onim što dolazi; da će nam tako biti lakše, jer je sam Gospod s nama.

Zbog smirenja opraštaju se gresi, smirenje obuzdava poroke, ono čisti naše srce, te predstavlja – put ka savršenstvu.

Vidimo da Bog često ostavlja kod duhovnih ljudi neke najlakše strasti zato da bi oni, obazirući se na ove lake, gotovo bezgrešne slabosti, mnogo koreći sebe, zadobili time bogatstvo smirenoumlja.

Smirenje je u tome da činimo dobro onima koji nam čine zlo, da oprostimo bratu koji je sagrešio, pre nego što on zamoli da mu oprostimo.

Ako neko, smiravajući se, kaže: Oprosti mi, taj razjaruje demone – kušače.

Kada nema smirenoumlja, sav trud po Bogu je uzaludan i besplodan. Smiravajmo se u svemu i smatrajmo sebe gorim od svih i znajmo da će Gospod sve nevaljale, ali smirene, uzeti k Sebi.

Uzaludan je trud onoga ko bez smirenja posti mnogo i nosi teške podvige.

Lukavi, ne jede, ne pije, ne spava, pa ipak u bezdanu živi – zato što nema smirenja.

Smatra se da ni jedna vrlina nije tako prijatna Bogu, kao smirenje; i sam  satana se ni zbog čega tako ne žalosti i ničim se tako ne može isterati i obezoružati – kao kada čovek ljubi smirenje i sramoćenje.

Smiren i krotak, srdačan, predusretljiv, milosrdan, tih, poslušan čovek – nije lenj. On ne pokazuje znatiželju za stvari neshvatljive, on ne nalazi ni jednu reč mržnje, on se nikako ne prepire, volja mu je pokorna, osim u pitanjima koja se tiču vere.

Biti smiren znači da smatramo sebe, zbog grehova dostojnim svakog poniženja, uvrede, gonjenja, udaraca. A biti krotak znači da nezlobiva srca podnosimo nepravde prema sebi, poruge i drugo i da se molimo za neprijatelje svoje, a sebe da svagda osuđujemo, prekorevamo, da bismo okajali nehotične grehe svoje.

Negnevljivost je neosetljivost na vređanja. Krotost je nepomično ustrojstvo duše, kada ona u sramoćenjima i pohvalama ostaje ista.

Krotost je ta čudesna sila, koja ne samo što je i sama postojana i nepokolebiva, nego ona na tih i lagan način svojom blagotvornom uzvišenošću, utvrđuje sve oko sebe. Krotost je istrajna upravo svojom popustljivošću, blagošću i miroljubivošću i nikada ne razdražuje bližnjega. Krotosti je strano svako prisvajanje prava drugih. Krotosti je strano licemerje i ulagivanje. U srcu krotkoga počiva mir i spokoj. Krotost privlači sebi oči Gospodnje, jer je On Sam rekao: Na koga ću pogledati, osim na krotkoga i smirenog srcem.

Izobraženje

Ono što je posebno interesantno za ovu ikonu jeste prikazivanje Gospoda već u odraslom dobu, koji je prislonjen na krilo svoje Majke i koji se odnosi ka Njoj, sa smirenjem i krotošću, kao što i priliči jednom Sinu.

Oboje su prikazani u belim odeždama sa zlatnim oreolima dok iznad Njihove leve i desne strane, lebde serafimi i heruvimi, sa belim krilima.

Neobičan je položaj ovde prikazanog odraslog Hrista, koji polaže glavu Svoju u Majčino krilo.

Time, stiče se utisak, kao da od Nje traži potporu, zaštitu za rod čovečiji, da Ona posreduje za rod ljudski, u onome što se ima zbiti.

Iako odrastao, On pokazuje da Mu je potrebna Majčina briga, pokroviteljstvo, Njena mudrost, snaga – i pre svega Majčinska ljubav, koju On odrastao ište. Dakle, iako Bogočovek, on sam se smirava pred svojim stvorenjem i ište od Njega, ono što je – jedino na potrebu.

A Ona, izabrana od roda ljudskoga kao najsavršenije stvorenje, koja je po bogatstvu svojih darova bila spremna da u utrobu Svoju, primi nosioca svega sveta – istodobno je i majka i sluškinja Gospodnja; prva i najsavršenija sluškinja Gospodnja, koja se smirila pred Božanskim domostrojem spasenja; iako Joj je i samoj mač probo dušu.

Na kolenima Majke, Hristos dakle kao da je iznemogao; kao da se Njoj jada na rod čovečiji – koji nikako da se smiri.

Stoga, smiravajući se pred zbivanjima koja se odvijaju pred nama, bivamo otporniji – od onoga što nam predstoji, po volji i dopuštenju Božijem.

                                                                                 Elza Bibić

Literatura:

https://hriscanskeprice.com/2021/11/01/novoprojavljena ikona, Presvete Bogorodice/Mater krotosti/sveštenik Dejan Đuričić
https://svetosavlje.org/gospode-ti-si-zivot-moj/40/