Реч је о празнику посвећеном једном од најстаријих хришћанских драгоцености – Појасу, који је по предању припадао Мајци Господњој, Приснодјеви Марији.
По предању које нам је остављено, говори се да је овај Појас Она сама исплела од камиље длаке, који представља једину сачувану драгоценост из живота Свете Дјеве, поред ризе Њене, која се чува у Грузији.
Предање нам такође каже, да је након Богородичиног Успенија, Св. Апостол Тома у гробу у коме је почивало Свето тело Њено, а пре самог Успенија Њеног, пронашао овај Појас – и то је заправо, све што је након Мајке Божије, остало. Апостол Тома је узео Дјевин Појас и чувао га све до краја свог живота.
Сам Појас је имао занимљиву историју – у првим вековима хришћанства чуван је у Јерусалиму код благочестивих хришћана, да би у 4. веку био пренесен у Кападокију и постављен у златни запечаћени ковчег.
У Цариграду је чуван у овако запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви – Влахерни, задужбини царице Пулхерије. Ово Полагање Појаса Пресвете Богородице у Влахерни, десило се у време цара Аркадија (395-408).
Појас није вађен, из ковчега, све до времена цара Лава Мудрог (886-912), услед необичног догађаја који се десио над царицом Зојом.
Чуда
Наиме, супруга цара Лава Мудрог, царица Зоја, душевно је оболела, и према неком тајанственом виђењу замолила је да се на њу положи Појас Пресвете Дјеве Марије. Цар је умолио Патријарха, те се ковчег са Појасом том приликом отворио; тада се Појас указао непромењен од времена када је положен у ковчег. Појас Мајке Божије су положили на царичину главу, која је одмах оздравила.
Царица Зоја је у знак захвалности Пресветој Богородици, златним концем извезла читав Појас и поделила га на три дела, који је тако добио свој данашњи изглед.
Након овог чуда одслужен је захвални молебан Пресветој Богородици, а Појас је враћен у ковчег, који је поново запечаћен.
Један део тог појаса налази се у Грузији у Зугдиду. Наиме, ћерка цара Романа исцелила се помоћу тога Појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она је понела један део Појаса са собом.
По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће Богоматере.
Упркос старости, премештањима и повременим крађама, Појас је остао сачуван све до данашњих дана. Светиња се више пута делила на делове и налазила у разним земљама; због Појаса Пресвете Дјеве су често вођени ратови, а војсковође су га носиле и у битке, као гарант победе.
Као званични црквени празник, установљен је од краја 12. века, а за датум прослављења одређен је 13. септембар по новом, односно 31. август по старом календару.
Овај чудотворни Појас Пресвете Дјеве Марије налазио се у Цариграду све до 12. века, када је после пораза цара Исака од бугарског цара Асама 1185. г. украден и пренесен у Бугарску.
У 14. веку промисао Божији је донео Богородичин Појас и у наше крајеве; Наиме, ова изванредна драгоценост је доспела у посед кнеза Лазара, који га је неко време брижљиво чувао. Управо је он био тај владар, који је Богородичин Појас заједно са честицом Часног крста поклонио светогорском манастиру Ватопеду, у ком се светиње и данас налазе.
Ове драгоцености се уочи великих празника износе на целивање верном народу, који има прилику не само да целива делић Часног крста Господњег и Појас Мајке Божије – већ и да на благослов добије, делић тканине, који је освештан управо на оригиналном Појасу, који је изаткала Мајка Божија.
Тропар, глас 8
Владичице Приснодјево, покрове људи, ризу и појас пречистога Твога тела, као силан омотач си даровала граду Твоме. И по бесеменом рођењу Твоме остала си Дјева: Од Тебе се и природа и време обнављају. Зато Те молимо, да мир граду твоме дарујеш, и душама нашим велику милост.
Елза Бибић
Литература
Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа – Овоземаљски живот и чудотворне иконе Пресвете Богородице, Виз-Публикум Београд, 2002. г. стр: 225;
http://pravoslavlje.net/Polaganje Pojasa Presvete Bogorodice
https://www.crkvaub.rs › vesti › zitija-svetih › polaganjе Pojasa Presvete Bogorodice
