U čast slavne Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije
U vreme invazije Batija na Rusiju, grad Kursk sa njegovim oblastima bio je toliko razoren da je zapusteo i zarastao u šumu. Žitelji grada Rilska često su dolazili da tu love. Jedan od njih, hodajući kroz šumu 1295. godine, obalom reke Tuskari, video je kod korena drveta ikonu okrenutu licem prema zemlji. Podigao jy je i video da je to ikona Znamenija Božije Matere. Tog trenutka potekao je izvor vode na samom mestu gde je ikona ležala. Ovo prvo čudo od ikone uskoro je postalo poznato Rilskom knezu Vasiliju Šemjaku.
Knez je zapovedio da se ikona odmah donese u Rilsk. Svi žitelji Rilska izašli su u susret ikoni Presvete Bogorodice; jedino knez Šemjak, zbog neverja ili sumnje nije bio na svečanom Sretenju i beše kažnjen slepilom. Priznavši krivicu i prinevši pokajanje i moljenje pred ikonom, ponovo je progledao. Iz blagodarnosti za ovo čudesno delo sagradio je u Rilsku hram u slavu Rođenja Presvete Bogorodice. Ikona je postavljena u novi hram i tada je ustanovljen praznik javljanja Kurske ikone 21. 03. No ikona se više puta čudom vraćala na pređašnje mesto u pustinju, kod korena drveta.
Žitelji Rilska su tada odlučili da sagrade kapelicu na mestu javljanja ikone i postavili su je u nju; posle obavljenog molebana određen je iz Rilska sveštenik koji bi tu stalno živeo.
Godine 1383. Tatari su napali Kursku oblast i našavši kapelicu opusteli su je i zapalili, a sveštenika uzeli kao roba. Varvari su rasekli ikonu na dva dela – jednu polovinu ikone bacili u oganj, a drugu dalje od mesta gde je bila.
Kada su poslanici moskovskog cara prolazili mimo tatarskog stana, čuli su rusko pjenije Presvetoj Bogorodici. Saznavši o zarobljenom svešteniku, tog časa su ga oslobodili. Sveštenik se vratio na pređašnje mesto gde je bila kapelica i našao jednu polovinu Bogorodičine ikone; uskoro je pronašao i drugu polovinu, sastavio ih i tog časa su srasle, da se na mestu gde je bila raskovana ikona pokazala kao ,,neka rosa”. Saznavši za ovo čudo, žitelji Rilska tri puta su sa svim sveštenstvom i mnoštvom naroda hteli preneti čudotvornu ikonu u gradsku crkvu, no svaki put se ikona javila na pređašnjm mestu, u kapelici. Stoga su je ostavili na tome mestu, ne pomerajući je, a sve vreme nisu prestajala od nje čudotvorenja.
Vest o čudotvornoj ikoni Korenskoj došla je do cara Teodora Ivanoviča, koji je zapovedio da se 1597. godine, ikona premesti u Moskvu. Carica Irina Teodorovna ukrasila ju je bogatom rizom i stavila je u srebrno pozlaćeni ram, sa izobraženjem Gospoda Savaota i Proroka, i još je ukrasila svilenom zlatastom tkaninom. Ikona je bila svečano vraćena u pustinju i u toj godini je podignut manastir na mestu kapelice. Iguman manastira bio je rilski sveštenik Georgije, u monaštvu Evstatije. Te godine tu je sagrađena crkva Roždestva Presvete Bogorodice, na reci Tuskari i crkva Živonosnog Istočnika, nad izvorom koji se javljao pri projavljenju ikone.
Od javljanja ikone kod korenog drveta, ikona se često naziva Korenska i sama pustinja je poznata pod tim imenom. Po zapovesti cara Teodora Ivanoviča, na mestu razorenog grada podignut je Novi Kursk.
Za datum praznovanja čudotvorne ikone određen je 21. mart po novom, odnosno 08. mart po starom kalendaru.
Čuda
Pri najezdi krimskih Tatara na južne predele Rusije, sveta ikona je prenesena u Kursk, a u Korenskoj pustinji je postavljena njena verna kopija. Car Boris Godunov se sa strahopoštovanjem molio pred ovom svetinjom, zaštitnicom Kurska – zbog gladi koja ih je zahvatila obdarivši je mnoštvom poklona.
Godine 1612. građani Kurska su spoznali posebnu pomoć Božije Matere, kada su Poljaci te godine sa mnogobrojnim vojskom, opseli njihov grad.
Na samom početku rata neki građani su videli na zidinama grada Bogorodicu sa dve svete ikone kako ih osenjuje.
U to vreme su žitelji grada ne jedanput vršili Krsni vhod, u krug okolo grada, i obećali da će, ako im Bog pomogne i oslobodi ih opsade, usred grada podići manastir u čast Presvete Bogorodice i u njega postaviti njenu čudotvornu ikonu, po njenom vraćanju iz Moskve. Desilo se da su neprijatelji odstupili od grada, kao da ih neko goni.
Iz blagodarnosti prema Zastupnici Nebeskoj, žitelji su sagradili Kurski manastir u čast Znamenija Presvete Bogorodice. Godine 1615. po molbi kurskih žitelja i po zapovesti cara Mihaila Teodoroviča, čudotvorna ikona je bila prenesena u manastir gde je prebivala i radi toga je nazvana Kurska.
Godine 1684. gospodar i veliki knezovi Jovan i Petar Aleksejevič poslali su u Korenski manastir, kopiju čudotvorne ikone Znamenija Presvete Bogorodice, u srebrno pozlaćenom okovu i zapovedili da tu ikonu nosi u pohod, pravoslavna vojska.
Godine 1689. po gramati careva, napravljena je kopija čudotvorne ikone i poslana u pohod.
Godine 1812. Kurska gradska uprava i pravoslavna vojska polagala je svu nadu u Presvetu Bogorodicu i radi svog usrđa poslali su armiji koja je ratovala (knezu Kutuzovu) kopiju čudotvorne ikone Kurske u pozlaćenom okovu. Knez u svom pismu, od 20. septembra 1812. g. upućenog gradskoj upravi, izrazio je građanima svoje priznanje i uverenje da grad Kursk jeste i da će uvek biti bezbedan.
U spomen prenosa Kurske ikone iz Moskve u Kursk, i prvog njenog javljanja 1619. g. ikona se jednom godišnje prenosi u krsnom vhodu iz Kurska na mesto njenog javljanja, u Korensku pustinju i ostaje tamo do 13. septembra. Za vreme krsnog vhoda u Korensku pustinju, verni je u takvom mnoštvu prate, da po rečima očevidaca takvo skupljanje naroda nije viđeno ne samo u Rusiji, već u celoj Evropi.
Kada je hramovni praznik Kurskog Znamenskog manastira, stanovnici Kurska, oslobođeni su od svojih radnih obaveza.
Ova ikona najveća je svetinja ruskog Zagraničja koja je predstavljala neumornu Putevoditeljku u emigrantskim lutanjima, ruskih izbeglica.
Izobraženje
Na pozadini nebo plave boje, u središnjem delu ikone, Bogomajka ruke Svoje uzdiže u molitvenom vapaju za rod ljudski.
Dok Joj u naručju nepridržavan spokojno obitava Spasitelj svega sveta, nad glavom Njenom Svečasnom, Gospod Savaot blagosilja krstoobrazno Bogooce, Praoce, Proroke i Apostole poređane sa svake strane Majke i Deteta – koji nose u rukama razvijene svitke Svetoga pisma.
Nad glavom Njenom Svečasnom, zlatni oreol protkan je dragim kamenjem; dok istovetan rad vidimo kod Bogomladenca Hrista.
Koliko vidimo ikona je jasno oivičena brojnim motivima, karakterističnim u crkvenom ikonopisu, a karakteristično je da su ovi motivi, gravure i oreoli na ikoni prikazani prilično jednoobrazno, što čitavoj kompoziciji pruža određeni sklad i čini savršenu celinu. Dok je boja kojom je oslikana pozadina ikone, sasvim specifične plave nijanse koja doprinosi detaljnijem prikazu, ona istovremeno čini jasno vidnim oku posmatrača, glavne protagoniste, ovog čudotvornog životopisa.
Priredila: Elza Bibić
Literatura:
Tihomir S. Ilijić: ,,Veliča duša moja Gospoda”, VIZG Publikum, Beograd, 2002, str: 233, 234;
