Sinaksar na Krštenje Gospodnje
Po svom povratku iz Misira, Gospod naš Isus Hristos beše u Galileji, u svom gradu Nazaretu, gde bi vaspitan, do tridesete svoje godine skrivajući od ljudi silu i svemudrost svoga Božanstva. Jer kod Jevreja ne beše nikome dopušteno da pre tridesete godine ima učiteljsko ili svešteničko dostojanstvo. Zbog toga i Hristos do svoje tridesete godine ne poče sa propoveđu, niti objavi da je Sin Božji i Veliki Arhijerej koji je prošao nebesa. Do toga vremena On življaše u Nazaretu sa prečistom Majkom svojom i sa tobožnjim ocem svojim Josifom drvodeljom, dok je ovaj bio živ. Sa njim je i drvodeljski zanat radio. A kada Josif umre, On sam obavljaše taj zanat, trudom ruku svojih zarađujući hleb sebi i prečistoj Bogomajci, da bi nas naučio da ne lenjstvujemo niti zabadava hleb jedemo.
A kada navrši trideset godina i stiže vreme, kao što kaže Evanđelje, da se javi Izrailju: reče Bog Jovanu, sinu Zaharijinu, u pustinji, da ide i krštava vodom (Lk. 3, 2). I na taj način učini znamenje, po kome će poznati Mesiju koji je došao na svet. O tome i sam Krstitelj govori u Evanđelju: Onaj koji me posla da Krstim vodom, on mi reče: Na koga vidiš da silazi Duh i stoji na njemu, to je onaj koji će krstiti Duhom Svetim (Jn. 3, 33). Jovan posluša reč Božju, i dođe u svu okolinu Jordansku propovedajući krštenje pokajanja za oproštenje grehova. Jer on beše o kome Isaija pretskaza: Glas onoga što viče u pustinji: pripravite put Gospodnji, poravnite staze njegove (Lk. 3, 3.4; Is. 40, 3). I izlažaše k njemu sva Judejska zemlja i Jerusalimljani; i on ih krštavaše sve u reci Jordanu, i ispovedahu grehe svoje (Mk. 1, 5). Tada dođe i Isus iz Galileje na Jordan k Jovanu da ga ovaj krsti (Mt. 3, 13). Dođe u ono vreme pošto Jovan beše javio narodu za Njega, govoreći: Ide za mnom jači od mene, pred kim nisam dostojan sagnuti se i odrešiti remena na obući njegovoj. Ja vas krstih vodom, a on će vas krstiti Duhom Svetim (Mk. 1, 7-8). Posle dakle tih Krstiteljevih reči dođe Isus da se krsti, iako My krštenje nije bilo potrebno kao prečistom i svetom, rođenom od prečiste i presvete Djeve Majke, i kao izvoru svake čistote i svetosti. Ali kao Onaj koji je uzeo na sebe grehe celoga sveta, On dođe na reku da ih spere krštenjem. Dođe na vodu, da osveti prirodu vode; dođe da se krsti, da nam ustroji kupelj svetoga krštenja. K Jovanu dođe, da bi on bio nelažni svedok, pošto je video Duha Svetoga gde silazi na krštavanog, i čuo glas Očev s neba. A Jovan mu branjaše govoreći: Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš k meni? (Mt. 3, 14). Jer Duhom poznade Onoga, zbog koga pre trideset godina zaigra od radosti u utrobi majke svoje. I sam zahtevaše da ga Isus krsti, jer je u grehu neposlušnosti, navedenom od Adama na sav rod ljudski. A Gospod mu reče: Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu (Mt. 3, 15). Ovde pod pravdom sveti Zlatoust razume zapovesti Božje; kao da je Isus rekao: Pošto sam ispunio sve druge zapovesti Božjeg zakona, a ostade samo ova jedna da se krstim, stoga treba da i nju ispunim. – A i krštenje Jovanovo beše zapovest Božja, kao što Jovan i kaže: Onaj koji me posla da krstim vodom, on mi reče (Jn. 1, 33). A ko ga posla? Očigledno sam Bog. Jer i stoji napisano: Reče Bog Jovanu (Lk. 3, 2).
I krsti se tridesetogodišnji Isus. Jer čovek tridesetih godina lako naginje svakome grehu. Sveti Zlatoust i Teofilakt kažu: Prvo je doba detinjstvo; ono se odlikuje neznanjem i lakomislenošću. Drugo je doba mladićstvo; ono se raspaljuje telesnom požudom. A čovek tridesetih godina je u zrelo doba života; tada je čovek podložan zlatoljublju, slavoljublju, jarosti, gnevu i svakome grehu. I zbog toga Gospod Hristos počeka sa krštenjem do to doba, da ispuni zakon za sva doba i osveti prirodu našu, i podari silu da pobeđujemo strasti i da čuvamo sebe od smrtnih grehova.
I pošto se Gospod krsti, odmah iziđe iz vode, tojest ne zadrža se u vodi. Jer se priča da je sveti Jovan Krstitelj, svakoga čoveka koga je krštavao, pogružavao do guše u vodu, i držao ga dok sve grehe svoje isdovedi; i onda ga puštao, i on je izlazio iz vode. A Hristos, pošto nije imao greha, nije se zadržavao u vodi, zbog čega Evanđelje i kaže da odmah iziđe iz vode. Kad je pak Gospod izlazio iz reke, otvoriše My ce nebesa, munjelika svetlost sijnu odozgo, i Duh Božji kao golub siđe na Isusa koji se krstio. Kao što u dane Noja golubica donese vest o opadanju potopske vode, tako i ovde golubije obličje objavi prestanak potopa grehova. A Duh Sveti se javi u golubijem obličju, jer je to ptica čista, čovekoljubiva, krotka i nezlobiva, i ne živi u smradu. Tako je i Duh Sveti izvor čistote, pučina čovekoljublja, učitelj krotosti, i strojitelj nezlobivosti, a bega od onoga koji se valja u smrdljivom mulju grehovnom bez pokajanja. A kada je Duh Sveti silazio kao golub na Isusa Hrista, ču se glas s neba koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji (Mt. 3, 17). Njemu slava i moć kroza sve vekove, amin.
Reč na Sveto Bogojavljenje Svetog oca našeg Jovana Zlatousta
Hoću da praznujem, ljubljeni, i oran sam da svetkujem. Jer je sveto Bogojavljenje pečat praznika i vrata svetkovine. Zapečaćuje pećinu vitlejemsku, gde Večni kao odojče u jaslima ležaše; i otvara nam izvore jordanske, gde se sada On isti sa grešnicima krštava, darujući svetu oproštaj grehova preko svojih prečistih udova. Onda, rodivši se na zemlji iz utrobe prečiste Djeve, javi se odojčadima kao odojče, ljudima kao čovek, majci kao sin, mudracima kao car, pastirima kao pastir dobri koji dušu svoju polaže za ovce (Jn. 10, 11); a sada dolazi na vode jordanske, želeći da carinicima i grešnicima spere grehe. O velikom čudu takvoga slavlja i premudri Pavle gromko govori: javi se blagodat Božja koja spasava sve ljude (Tit. 2, 11). Jer se sada svaka svetlost umnožava svetu: najpre se raduje nebo, slušajući glas Očev; vazduh se osvećuje letenjem Duha; osvećuje se priroda vode i uči da omiva duše i tela; i sva tvar zajednički likuje na zemlji. Samo đavo plače, gledajući gde se sprema kupelj koji će jedino njega udaviti.
A šta kaže Evanđelje? Dođe Isus iz Galileje na Jordan k Jovanu da ga ovaj krsti. A Jovan branjaše mu govoreći: Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš k meni? (Mt. 3, 13-14). Ko vide gospodara gde stoji pred slugom? ko vide cara gde vojniku glavu priklanja? ko vide pastira koga ovca objavljuje? ko vide podvigopoložnika gde prima počasti od stradalnika? Ti treba mene da krstiš, jer sam zatvoren pod praroditeljski greh i otrov zmijin nosim. Ti treba da spereš s mene skvernu drevnog prestupa; a Ti, radi kakvih si grehova došao da se krstiš? Eno proroka koji svedoči za Tebe i kaže ovako: He učini nepravde, niti se obmana nađe u ustima njegovim (Is. 53, 9). Kako tražiš očišćenje Ti koji daješ izbavljenje? Običaj je da krštavani ispovedaju grehove svoje; a Ti šta imaš da ispovediš, kada si potpuno bezgrešan? Zašto od mene tražiš ono čemu se nisam naučio? He usuđujem se na ono što je iznad mene: ne znam kako da omijem svetlost; ne umem da osvetlim Sunce pravde. Noć ne osvetljuje dan, zlato ne služi olovu, lončara ne savetuje blato, more ne pozajmljuje vodu od izvora, reka ne trebuje kapljice; skverna ne očišćava Čisto; osuđenik ne otpušta Sudiju. Ti treba mene da krstiš. Mrtvac ne daje života, bolesnik ne isceljuje lekara: znam nemoć svoje prirode. Nema učenika nad učiteljem, ni sluge nad gospodarem. Meni ne pristupaju Heruvimi sa strahom; meni se ne klanjaju Serafimi, i ne pevaju Trisveto. Meni nebo nije presto; mene ne pokaza zvezda mudracima; za mene ne svedoči glas iz oblaka. Ugodnik tvoj Mojsije jedva se udostoji da Ti vidi leđa; a kako ću se ja usuditi da dodirnem presvetu glavu tvoju? Zašto mi naređuješ ono što prevazilazi moje moći? Nemam ruke koje mogu Boga da krste. Ti treba mene da krstiš. Starica me rodi, ali pošto si ti bio naredio, priroda se ne usprotivi. Dok u utrobi bejah, sprečen da govorim, ja pozajmih usta svoje majke; a sada kada si došao, rođen od Djeve, ja Te svojim ustima blagosiljam. Neću da budem oslepljena uma, kao Jevreji, jer znam da si Gospodar, a uzeo si obličje sluge, da bi izlečio rod ljudski. Znam da si se javio, da bi nas spasao. Znam da si kamen, otsečen od gore ne rukom; i koji god u njega veruje, neće se postideti. Raznovrsni oblici tvoga smirenja ne smetaju mi da Duhom poznam veličinu tvoga Božanstva. Ja sam smrtan, a Ti besmrtan; ja sam od nerotkinje, a Ti od Djeve; ja sam prvi po rođenju, ali nisam veći od Tebe koji si posle mene rođen. Doćoh pre Tebe, da bih propovedao, a ne da krstim takvoga. Saznadoh da si Ti sekira što kod korena drvetu stoji. Shvatih da si Ti secitelj nerodnih drveta, tojest, jevrejskog sada. Videh srp gde ide na strasti, i reših da sarađujem izvoru isceljenja. Jer gde je mesto, na kome neće biti Tvojih čudesa? Gubave ćeš rečju očišćavati; tečenje krvi ćeš dodirom haljina Tvojih zaustavljati; zapovešću ćeš raslabljenoga dići na noge; mrvicama čudesa tvojih kćer ćeš Hananejkinu nahraniti; blatom ćeš slepome očnji vid dati; i kako od mene sada tražiš da ruku svoju stavim na Tebe? Ti treba mene da krstiš, a Ti li dolaziš k meni? Ti koji nadgledaš zemlju i činiš da se ona trese; Ti koji po vodi kao po zemlji ideš; Ti o kome propovedajući mnogo puta uskliknuh: Ide zamnom jači od mene, pred kim ja nisam dostojan sagnuti se i odrešiti remena na obući njegovoj. Jedino uzdajući se u Tvoju neiskazanu dobrotu, ja ću se usuditi, i nadajući se na tvoje bezmerno čovekoljublje, jer ćeš i bludnici dopustiti da otre prečiste noge Tvoje, i kosne se presvete glave Tvoje.
A šta Gospod reče njemu? – Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu: kao glas posluži Reči, kao sluga poradi Gospodaru, kao vojnik, – Caru, kao blato – Lončaru. He plaši se, nego budi smeo: krsti me; jer ću ja osloboditi svet; predajem se na smrt, da bih umrtvljenu prirodu oživeo. Ti, iako ti naređujem, ustežeš se da pružiš ruku svoju, a Jevreji se posle nekog vremena neće zastideti da bestidne ruke svoje dignu na mene, da bi me na smrt predali. Ostavi sad, jer tako treba. Svojim predvečnim čovekoljubljem odlučih da spasem rod ljudski. Radi čoveka postadoh čovek. Šta je dakle čudno što kao Sin Čovečji dolazim da se krstim. Jer stvorenje ruku svojih nisam prezreo, nisam se zemne prirode postideo; ostajem što sam bio; i što nisam bio uzeo sam na sebe, a biće moje ostaje nepromenljivo. Ostavi dakle sad, jer neprijatelj roda ljudskog, zbačen s neba, oteran sa zemlje, gnezdi se u vodi, ali dođoh da ga i odatle oteram, po reči proroka koji o meni kaže: Ti si satro glave zmijama u vodi (Ps. 73, 13). Ostavi sada, jer on hoće da me kao čoveka iskuša; ali ja trpim, da bih obelodanio njegovu nemoć. Ja ću mu reći: Nemoj kušati Gospoda Boga svog.
O novog čuda! o neiskazane blagodati! Hristos se bori, a ja vence primam! On vojuje protiv đavola, a ja odnosim pobedu nad đavolom! On glavu zmiji razmrskava u vodi, a ja ce kao zakoniti stradalnik krunišem! On se krštava, a ja skvernu skidam sa sebe! Na Njega Duh Sveti silazi, a meni se daje oproštaj grehova! Za Njega svedoči Otac da My je Sin ljubljeni, a ja postajem sin Božji zbog Njega! Njemu se nebesa otvaraju, a ja ulazim u njih! Javlja se višnje carstvo Krštavajućeg se, i ja ga nasleđujem. Glas Očev bi k Njemu, a mene poziva! On mu je po volji, a mene prigrljuje! I ja slavim Oca koji je odozgo govorio, Sina koji se dole krstio, i Duha koji je kao golub sišao, Jednog u Trojici Boga, kome se i klanjam vavek, amin.
Reč na Bogojavljenje Gospodnje
Praznujući Bogojavljenje Gospodnje koje biva na vodama Jordanskim, setimo se, da se Gospod Bog naš javljao nekada nad vodama, i to ne uzalud već da učini nešto znamenito. Malo je ukazati na to da je, kad se javio nad vodama Crvenoga Mora, otkrio dno morsko, i po suvu proveo ljude svoje; i ukazati na to da je vratio vodu natrag kada je ispod Jerihona Kovčeg Zaveta prelazio reku Jordan: “Jordan se obrati natrag” (Ps. 113, 3) Nego ce treba setiti ovoga: On je y početku, kada se Duh Sveti nošaše nad vodom, stvorio nebo, zemlju, ptice, zverinje, čoveka i sav vidljivi svet.
Sada se nad vodama Jordanskim javlja Bog u Trojici Jedan. Otac u glasu, Sin u telu, Duh Sveti kao golub. Šta On ovim svojim javljanjem čini? Novi svet gradi, sve obnavlja. Tako se u troparu predprazništva kaže: Javi se, želeći da svu tvar obnovi, tojest da sagradi novi svet, drukčiji od prvog. Staro prođe, veli Sveto Pismo, i gle, sve novo postade (2 Kor. 5, 17). Prvi svet beše po prirodi težak, ne mogaše se k nebu uzdići, zahtevaše da se javi suho, na čemu bi stajao kao utvrđen. Novi svet, izveden iz voda jordanskih, tako je lak, da mu ne treba suho, ne gradi se na zemlji, nema ovde grada koji ostaje, nego traži ono što je gope, hrli ka otvorenim nad Jordanom nebeskim vratima čim izađe iz vode: “Izađe odmah iz vode, i gle, otvoriše mu se nebesa” (Mt. 3, 16). Prvi svet, opterećen žitejskim, kada bi zaželeo nebo, bile bi mu potrebne lestvice, utvrđene na zemlji a vrh da im doseže do neba. No i takve lestvice Jakov vide, ali svet ne uziđe po njima. A novi svet bez lestvica ima uzlaz. Kakav dakle? Eto, umesto lestvica Duh Sveti kao golub leti nad vodama. Zašto? Zato što ljudski rod nije više gmizavac što gmiže po zemlji, ni životinja što puzi, već kao krilata ptica izlazi iz vode krštenja. Zbog toga se Duh Sveti i javi nad Krštenjem kao ptica, da bi svoje tičiće, koje banjom krštenja rađa, bez lestvica uzvodio za sobom k nebu. I zbivaju se ovde reči iz pesme Mojsijeve: “I diže se nad ptićima svojim”, koje Jeronim prevodi ovako: I ptiće svoje poziva letenju. – Svojim javljanjem na vodama jordanskim Bog gradi takav novi svet, koji se ne prilepljuje za zemlju, nego kao krilata ptica stara se da leti k otvorenim nebesima: “Iziđe odmah iz vode, i gle, otvoriše mu se nebesa” (Mt. 3, 16).
Ovde ćemo podsetiti na ono što stoji u Svetom Pismu napisano: Reče Bog: Neka vode izvedu ptice koje lete po nebu (1 Mojs .1, 20). I pogledajmo, kako svako Lice Svete Trojice, javivši se sada pri obnovljenju sveta nad vodama jordanskim, izvodi iz vode krštenja svoje posebne duhovne ptice, i poziva ih na letenje, da bi na potrebnim krilima vrlina uzletale ka otvorenim nad Jordanom nebesima. Ali pre no što to vidimo, treba od Učitelja Crkve da saznamo kako svaki čovek, koji se rodi od vode i Duha, postaje nebeska ptičica.
Sveti Zlatoust kaže: Najpre je rečeno, da voda proizvede duše žive što se miču; a otkako Hristos uđe u vodu Jordana, od tada voda proizvodi, ne duše žive što se miču, nego duše razumne i duhovne. Duše, ne koje kao gmizavci gmižu po zemlji, nego kao ptice visoko lete. Zbog čega i David reče: Duša je naša kao ptica (Ps. 123, 7). Ali ne ptica zemaljska već nebeska. Jer je žnvot naš na nebesima, život koji ljudima daje voda krštenja.
A sveti Grigorije Niski, koreći one koji se posle krštenja vraćaju na svoja zla dela, kaže: Tako besramnici, pošto primiše krštenje, ne znam kakvim bezumljem poneseni, upropašćuju spasenje koje im je voda krštenja dala. Kada se s Hristovim telom pogreboše, oni orlovska krila dobiše, te mogu uzletati ka nebeskim pticama, tojest besmrtnim dusima. – Obratimo pažnju na ove reči: Krštenjem pogrebeni sa Hristovim telom, dobiše orlovska krila, te mogu uzletati. Time ovaj sveti učitelj tačno pokazuje da ljudi vodom krštenja postaju ptice koje lete k nebu.
A evo o tome dokaza i iz istorije. Prepodobni Non, episkop Iliopoljski, kada je trebalo da u Antiohiji obrati Bogu javnu grešnicu, Pelagiju, on imađaše noću u snu ovakvo viđenje: on je u crkvi na liturgiji, i gle, jedna crna golubica, prljava i smrdljiva, leti oko njega; on je uhvati, i kada je vrže u kupelj i okupa, odmah golubica postade čista, lepa i belja od snega, i iz vode pravo uzlete k nebu. – Ovo je viđenje pokazalo da će blaženi otac Non obratiti grešnicu Gospodu, i svetim je krštenjem prosvetiti. Voda svetog krštenja je takođe moćna, da čoveka može načiniti pticom nebeskom. To čini jordanska voda, prirodi ljudskoj daje krila, da bi pomođu njih letela u nebesa koja se otvaraju.
Ali ne samo vodom jordanskom obnovljena priroda ljudska postaje ptica, nego i Lica Trojičnog Božanstva koja su se javila, uzimaju na sebe podobije posebnih ptica. Znamo da Sveto Pismo Boga Oca upodobljava orlu: Kao orao pokriva gnezdo svoje (5 Mojs. 32, 11). U Svetom Pismu čitamo da se i Bog Sin upodobljava kokoši: Jerusalime, Jerusalime, veli Gospod Hristos, koliko puta htedoh da sakupim čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila! (Mt. 23, 37). Znamo da se i Bog Duh Sveti javi nad Jordanom u podobiju goluba (Mt. 3, 16). Radi čega se dakle Lica Presvete Trojice upodobljavaju ovim trima pticama: orlu, kokoši i golubu? Vaistinu radi toga, da jata takvih ptičica duhovno izvedu iz vode krštenja, tojest da ljude načine duhovnim ptičicama, nekoga kao orla, nekoga kao kokoš, nekoga kao goluba.
Crkva nebeska, one verne Božje koji joj iz zemaljske Crkve dolaze kroz izvanredne podvige, deli na tri posebna lika: na lik Učitelja, na lik Mučenika, i na lik Devstvenika. Ova tri lika, nećemo pogrešiti kada rečemo, da su to ona tri jata ptica, u vodi krštenja rođenih i izvedenih. Lik Učitelja, to je jato orlova koji visoko lete i ne trepćući gledaju u sunčev sjaj. Jer sveti Učitelji bogopoznanjem, kao krilima, uzleću visoko, i svetlim umom kao okom gledajući u svetlost Trosunčanog Božanstva, prosvetljuju se mudrošću. – Lik Mučenika, to je jato kokošiju mnogopiležnih, jer oni prolivanjem svoje krvi za Hrista umnožiše decu Crkve. Jer krv Mučenika rodi prvu Crkvu, i umnoži decu njenu više od zvezda na nebu, i više od peska na obalama morskim. – Lik Devstvenika, to je jato bezazlenih golubova, jer oni svecelo prinose sebe na živu žrtvu Bogu, i trude se kako da ugode, ne telu, nego jedinome Gospodu.
Ova tri jata duhovnih ptica, kao što rekosmo, rodiše se u vodi krštenja. A na koji način? Obratimo pažnju: prirodnjaci pričaju o rađanju ptice noja, da on ne izvodi svoje ptiće kao ostale ptice ležanjem u gnezdu, nego očima. Jer oči te ptice imaju u sebi neku prirodnu eilu: od njihovog gledanja oživljuju i izvode se ptići. U Pesmi nad pesmama priroda naša vapijaše k Bogu: Odvrati oči svoje od mene, jer me okriliše (Pesma nad pesm. 6, 4). Kao da govori: Gospode, pogledaj na mene milostivim očima, i ne odvraćaj ih od mene, jer me one čine krilatom pticom koja uzleće k nebu.
I pogleda Bog na prirodu ljudsku u javljanju svome na Jordanu: pogleda Bog Otac, otvorivši nebesa nad Sinom; pogleda Bog Sin koji je u telu došao iz Nazareta Galilejskog da Ga Jovan krsti u Jordanu, pogleda, kažem, jer sve blato Adamovog greha, sve bolesti prirode naše tu sabra, i donese da ih spere, i da nas očisti od grehova naših; pogleda Bog Duh, silazeći nad Bogočoveka koji se krštavao. Tako pogledavši Bog Trojica, zar ne okrili prirodu ljudsku? Okrili je vaistinu, jer od tog božanskog pogleda, odmah se pojaviše jata orlova, kokošiju i golubova, tojest lik Učitelja, lik Mučenika i lik Devstvenika. Razgledajmo ovo u Svetom Pismu. U Otkrivenju svom Bogoslov vide pred prestolom Božjim stakleno more, kao kristal (Otkr. 4, 6). A to more prestavljaše sobom tajnu svetoga krštenja. Jer između prestola Božjeg i ljudi koji žele da priđu prestolu Božjem posreduje voda krštenja. I niko se ne može približiti Bogu, koji sedi na prestolu na visinama, ako najpre ne pređe more krštenja. Sveto Pismo kaže: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje (Jn. 3, 5). A zašto je to more, što prestavlja tajnu krštenja, stakleno i kristalno? Znamo da će tumači Svetoga Pisma reći, da je stakleno zbog čistote koja očišćuje dušu onoga koji se krštava, a kristalno zbog kreposti koja ukrepljuje srce. Još je i zbog toga stakleno i kristalno, jer kao što kroz staklo i kristal prolazi sunčani zrak, tako blagodat Božja prožima tajnu krštenja, i njome dolazi čoveku i prosvetljuje dom duše njegove. Ali mi ćemo reći da je more, što pred prestolom Božjim prestavlja tajnu krštenja, isto tako i zbog toga stakleno i kristalno, da bi se Presveta Trojica, koja sedi na prestolu, pokazala i videla u njemu kao u staklenom i kristalnom ogledalu. Jer je u svetom krštenju pokazan lik Trojice. Idite, reče, i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt. 28, 19). Ovde, rasuđujući po čovečanski, moglo bi se reći: ako Bog Otac sedi na prestolu svom kao orao, onda bi trebalo da se u tom moru što je pred prestolom, kao u staklenom i kristalnom ogledalu pokaže lik orla; ako Bog Sin sedi na prestolu kao kokoš, jer tako sebe naziva u Evanđelju, onda bi u tom predprestolnom moru, kao u ogledalu, trebalo da se pokaže lik kokoši; ako Duh Sveti sedi na tom prestolu kao golub, onda bi trebalo da se i u onom moru pokaže lik goluba. Ali, rasuđujmo duhovno. Rekosmo da more, što se vidi pred prestolom Božjim, prestavlja sobom tajnu svetoga krštenja, u kome naša priroda, krštavajući se, očišćava se od svake prljavštine tela i duha, a duša se naša kao kristal učvršćuje i svetli. I kada Bog u Trojici gleda u našem krštenju na to tajanstveno staklo i kristal, onda se vaistinu pokazuje u njemu lik Trojice. Gleda li Bog Otac kao duhovni orao, Bog Sin kao duhovna kokoš, Bog Duh Sveti kao duhovni golub, onda ono tajanstveno staklo i kristal, kada se naša priroda krštava, pokazuje u sebi podobija onih duhovnih ptica. Jer postaje ptić orla, i kokoši, i goluba, tojest postaje dete Boga u Trojici Jednoga, Oca i Sina i Svetoga Duha: Dade nam, veli, vlast da postanemo deca Božja, koji verujemo u ime njegovo (Jn. 1, 12). Pogleda Presveta Trojica na prirodu ljudsku koja se u vodama jordanskih krštavala, i odrazi se u njoj, okrilivši je duhovno kao ptića krilima orlovskim, kokošjim i golubijim, tojest umnožila je u Crkvi zemaljskoj Učitelje, Mučenike, Devstvenike. Očigledno je dakle da svako Lice Presvete Trojice izvede iz voda jordanskih svoje posebne duhovne ptiće.
Bog Otac, kao orao, izvede iz Jordana jato duhovnih orlova, tojest crkvenih Učitelja. Jer sveti Kiril Jerusalimski kaže: Početak sveta je voda, početak Evanđelja – Jordan. Od vode poče ovaj vidljivi svet, od Jordana poče učiteljstvo. Od vode zasija svetlost dana, jer Duh Božji noseći se nad vodom reče da iz tame zasija svetlost. Od Jordana zasija svetlost svetog Evanđelja. Prvi učitelj celoga sveta, Božja sila i Božja mudrost – Hristos, odakle poče svoje učenje? He od voda li Jordanskih? Od tada, kaže Evanđelist, poče Isus propovedati i govoriti: pokajte se (Mt. 4, 17). I odmah se za Njim javiše mnogi učitelji, sveti apostoli, koje On slaše na propoved. Tako voda bi početak i pticama veštastvenim i pticama duhovnim. Jer odakle biše uzeti za apostolstvo i učiteljstvo Petar i Andrej, Jakov i Jovan? Zar ne od vode? Od ribara napravi apostole. Odakle Samarjanka postade u svome gradu propovednica istinskog Mesije? He od vode li izvora Jakovljeva? Odakle i slepac što je progledao postade svedok čudesne sile Hristove? He od vode li banje Siloamske? Sve to beše praslikovanje svetoga krštenja, u kome se i slepoća duševna uklanja, i grehovne prljavštine spiru, i učitelji dobijaju božansku mudrost. Jer se krštenjem daje čoveku ona blagodat, kojom on može steći veliki razum, i otuda učiteljima rastu duhovna krila, kao što je napisano: Okrilatiće kao orlovi, trčaće i neće sustati (Is. 40.31).
Bog Sin, kao kokoš skupljajući pod krila rasejanu decu, izvodi iz vode krštenja ptiće svoje – svete Mučenike, sam najpre noseći na muke telo svoje, kršteno vodom: sam najpre polažući za nas dušu svoju na krst, da i mi budemo gotovi umreti za Njega. Ovde ćemo spomenuti reči apostola: Svi koji se u Hrista Isusa krstismo, u smrt njegovu krstismo se (Rm. 6, 3). Apostol kao da kaže: svaki koji se u Hrista krstio, treba da umire za Njega, treba da bude nalik na smrt Njegovu. A ko se tako u smrt Njegovu krstio, ako ne sveti Mučenici, koji govore: Ubijaju nas za tebe svaki dan? (Ps. 43, 23). Ko je tako nalik na smrt Njegovu, na koju On bi odveden kao ovca na zaklanje, ako ne sveti Mučenici, koji govore: Smatraju nas kao ovce koje su za klanje? (Ps. 43, 23). Zato im se i peva: Vi koji propovedaste Jagnje Božje, biste zaklani kao jaganjci. – U smrt Njegovu krstiše se: četrdeset i devet svetih Mučenika, koji sa svetim Kalistratom bačeni u jezero[1], postadoše nalik na smrt Njegovu; i deset hiljada svetih Mučenika, koji sa svetim Romilom biše raspeti u pustinji jermenskoj u jedan dan[2]. No i svi sveti Mučenici. koji za Hrista proliše krv svoju, postadoše nalik na smrt Njegovu, kao oni koji se u smrt njegovu krstiše. Oni još u vodi krštenja svog behu predznačeni za mučenički venac. Od prirode kokoš ima običaj da najbolja zrna izbira za hranu i da, kada ih pronađe, doziva svoje piliće. Nazovemo li vrline duhovnom hranom. svaki će posvedočiti da nema boljeg zrna, da nema veće vrline od ljubavi. Ljubav je iznad svih. Osobito ljubav koja dušu polaže za ljubljeno stvorenje: Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje (Jn. 15, 13). To zrno ljubavi pronaće, i pokaza ga ptićima svojim, duhovna kokoš – Gospod Hristos, koji dušu svoju položi za prijatelje: Vi ste, reče, prijatelji moji (Jn. 15, 14). Tome zrnu slegoše se pozvani ptići – sveti Mučenici, i počeše iz ljubavi duše svoje polagati za Gospoda. Kao što jedno od tih lica govori Gospodu: Tebe, Ženiče moj, ljubim, i Tebe tražeći stradam[3]. – A odakle ti duhovni ptići behu pozvani zrnu ljubavi? He od vode li krštenja, u kojoj se u smrt Njegovu krstiše? Obratimo pažnju na reči svetog Anastasija Sinaita, koji u blagorazumnom razbojniku, kome voda što isteče iz Hristovih rebara bi krštenje, govori ovako: Ka onim pticama (tojest k nebeskim duhovima) izlete iz životvorne vode, što ističe iz boka Gospodnjeg, prva od svih ptica, sveti razbojnik, sa carem ptica Hristom leteći po vazduhu u paj.
Bog Duh Sveti, kao golub, izvodi iz vode krštenja svoje ptiće, čiste telom i dušom golubove, tojest devstvenike. Jer dok priroda ljudska ne bi u licu Hristovom, silaskom i dejstvom Svetoga Duha, sjedinjena sa Božanstvom, i umivena Jordanskim vodama, dotle brak beše iznad devstvenosti; dotle devstvena čistota, potpuno čuvana Bogu, malo se gde čula: Što je rođeno od tela, telo je (Jn. 3, 6). Samo telo rađaše, a duh beše nerodan, te je nekada Bog govorio: Neće Duh moj boraviti u ovim ljudima doveka, jer su telo (1 Mojs. 6, 3). A kada ljudska priroda stade u Jordanu, i oseni je Duh Sveti, tada se odmah rodi od Duha devstvenost, koja je iznad braka, koja mudruje o duhovnim, ne o telesnim stvarima. Bogoslov kaže: Što je rođeno od Duha, duh je (Jn. 3, 6). I kao što je duh dragoceniji od tela, tako je devstvenost, koja sjedinjuje u jedan duh s Gospodom, dragocenija od telesne veze u braku. Naša priroda, kada u Jordanu stupi u duhovni brak sa Hristom, osposobi se da rađa mnoge devstvenike. A duhovni brak ne zna drugo da rodi do devstvenost. To opisa prorok Zaharija govoreći: Vino miomirisno devojkama (Zah. 9, 17). Ovde vino označava Duha. Jer kao što vino veseli srce čoveku, tako Duh Sveti žalost našu pretvara u radost i veselje, zbog čega se i naziva Utešitelj. A devojke označavaju devstvenike. Prorok kaže da to vino Duh Sveti izliva u devojke. Jer gde Sveti Duh izliva svoju blagodat, tamo se mora roditi devstvenost. Dobro blaženi Jeronim u svome prevodu Svetoga Pisma to mesto prevodi ovako: Vino koje rađa devojke. – To vino blagodati Svetoga Duha izli se nekada na apostole, i napoji ih, tako da se smatraše da su drugim vinom napojeni; i načini ih takvim devstvenicima, da u njima ne beše nikakvog poroka, već behu čisti i bezazleni kao golubovi. Na praznik Pedesetnice pevaju se ovakve reči: Duh spasenja čini apostolska srca čistima. – Izliva se sada to vino na vode jordanske, i ko ne veruje da voda krštenja, pomešana sa vinom Svetoga Duha, rađa devstvenost, prema gorespomenutom proroštvu: “Vino koje rađa devojke”, i to devojke kojima apostol upućuje ove reči: Jer vas obrekoh mužu jednome, da devojku čistu izvedem pred Hrista (2 Kor. 11, 2). Devstvenost se rađa od Duha u duhovnom braku naše prirode s Bogom. Tu devstvenost Duh Sveti izvodi iz vode krštenja i uvodi u nebo.
Tako svako Lice Presvete Trojice, javivši se na Jordanu, izvede iz vode krštenja svoje posebne duhovne ptiće. A izvevši ih, poziva ih da na doličnim sebi krilima vrlina lete i uđu u otvorena nebesa.
Najpre Bog Otac, kao duhovni orao, priziva letenju ptiće svoje, duhovne orlove, tojest Učitelje, jer imaju naročita krila, o kojima Crkva govori: Krila bogopoznanja preletaše sve krajeve zemlje i uzleteše na nebo. – Kakva su to krila tih ptića? to su, osim ostalih vrlina koje su zajedničke svima, zacelo ove dve: delo i reč. Što Učitelj crkveni, što orao neboparni, druge uči rečju, to i sam čini delom. A da su delo i reč krila duhovnih orlova, vidi se iz knjige proroka Jezekilja: Ovaj sveti prorok vide jednom četiri četvorokrilne životinje koje vuku Božje kolesnice. Te životinje puštahu glasove iz krila svojih. Prorok kaže: I čujah glas krila njihovih kad lećahu, kao glas voda mnogih, kao glas Boga svemogućega; a kada hođahu, glas reči njihove beše kao graja vojničkog tabora (Jezek. 1, 24). Zaista je to silan glas, neobična pesma. Ali, glasu se tome nije toliko ni čuditi, koliko tome odakle on izlazi. Glas ne iz grda, reč ne sa jezika, pesma ne iz usta, već iz krila onih životinja. Prorok kaže: Čujah glas krila njihovih. – Kakva je ovo tajna? Evo kakva: Životinje što vuku Božje kolesnice označavaju učitelje crkvene, koji su izabrani sasudi da pronesu ime Božje po vaseljeni; i oni svojim učenjem vuku pravim putem koji vodi k nebu Crkvu Hristovu kao kolesnice Božje na kojima je hiljade hiljada duša verujućih. A krila tih životinja, koja su glas izdavala i pevala, označavaju delo i reč učiteljsku. Krila zamorena letenjem, označavaju ovo: Učitelj crkveni treba najpre sam da pokaže primer dobrog delanja, da svojim bogougodnim životom kao krilat leti ispred svih k nebu. A glas krila tih životinja označava učiteljsku reč, da Učitelj prema letenju svom daje glas od sebe, tojest da prema životu svom uči stado svoje. Jer je glas učenja bez uticaja i ništavan onde, gde se ne vide krila bogougodnog života. Pravo ka otvorenim nad Jordanom nebesima leti onaj Učitelj, koji ne jednim krilom reči nego i drugim krilom dobroga delanja leti; koji zajedno i rečju i delom uči. Jer ni visprena reč, ni medotočiva usta, ni gromovito grlo, ne uznose k nebu i učitelja i učenika tako kao krila dobrih dela.
Bog Sin, kao duhovna kokoš, priziva letenju svoje ptiće – svete Mučenike. A njihova krila, njihove vrline, osim ostalih vrlina koje su zajedničke svima, naročito su ove dve: vera i ispovedanje vere: Ta dva krila Mučenika opisuje apostol kada govori: Srcem se veruje za pravdu, a ustima se ispoveda za spasenje (Rm. 10, 10). Nepokolebljiva u srcu vera, to je jedno krilo; smelo ispovedanje ustima imena Hristovog pred carevima i mučiteljima, to je drugo krilo. Takvim krilima, verom i ispovedanjem, okrilati duhovna ptica, koja pre svih ulete u raj – blagorazumni razbojnik što na krstu postrada sa Hristom. Jer u to vreme, kada je Gospod naš stradajući dobrovoljno za nas, bio od sviju ostavljen, i od Petra koji My ce kleo da će umreti sa Njim, jedini je razbojnik verovao u Njega srcem i ispovedio Ga ustima, nazvavši Ga Gospodom koji caruje, govoreći: Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje! (Lk. 23, 42). Zaista je velika vera razbojnikova! Kada u svih vera malaksa, kada se sablazniše o Hrista svi što behu verovali, on se jedini ne sablazni, nego My ce c verom pomoli. Zato i ču: Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju (Lk. 23, 43). O tome sveti Amvrosije govori ovako: U onaj čas, u koji raj primi Hrista, primi i razbojnika. Ali ovu slavu podari razbojniku jedino vera. – Vidite da ta ptica, krsni mučenik koji je zajedno s Hristom bio raspet, uzlete u raj ne drugim krilima do verom; koju je ustima ispovedio. Ovu slavu, veli svetitelj, razbojniku podari jedino vera.
Najzad, Bog Duh Sveti, koji se javio kao golub, priziva letenju ptiće svoje, devstvenike. Jer je njegova osobina ovo: ustrojiti čoveka da kao ptica obilazi gornje svetove. Tako peva sveti Damaskin: Svetome Duhu pripada sveuzrok spasenja; ako koga On po zasluzi nadahne, brzo ga odvaja od zemaljskog, okriljuje, uzrasta, ustrojava k nebu[4]. – On i duhovne golubove, svete devstvenike, ustrojava k nebu, prizivajući ih letenju. A vrline – krila ovih golubova su ovo: umrtvljenje tela i duha. Da je umrtvljenje tela jedno krilo, koje čoveka uznosi k nebu, pokazuje sveti Amvrosije tumačeći ove evanđelske reči: Vi ste bolji od mnogo vrabaca (Lk. 12, 7). On kaže ovo: Ako telo prigrli zakon Božji, i skine sa sebe greh, ono čistotom osećanja prelazi u prirodu duše, i duhovnim krilima uznosi se k nebu. – Ovde ovaj Učitelj pod prelaženjem u prirodu duše razume umrtvljenje, pomoću koga priroda tela kao da prelazi u prirodu duše, kada ce gope podčinjava boljem, i telo pokorava duhu: kada čovek skida sa sebe greh, i očišćuje čuvstva, čega ne može biti bez umrtvljenja. A ko umrtvi sebe, postaje lak i krilat kao ptica, i duhovnim krilima uznosi se k nebu. Dakle, umrtvljenje tela je prvo krilo devstvenosti koja k nebu leti. Jer, ko hoće da čistotu čuva, treba pre svega da umrtvi sebe, što Duh Sveti pokazuje kod Davida kada Hristu govori ovo: Haljine tvoje mirišu smirnom, alojem i kasijom (Ps. 44, 9). Ovde tumači Svetoga Pisma pod smirnom razumeju umrtvljenje, pod alojem smirenje, pod kasijom veru. Smirna je, kažu, zbog toga simvol umrtvljenja što svojom gorčinom umrtvljuje crve; i umrtvljenje tela umrtvljuje zle želje, i čuva savest od grehovnih tereta kao od crva koji razjeda. Aloj je naročita vrlo mirisna mast, izaziva smiravanje, jer se tom mašću leči nadimanje stomaka; a i smirenje leči od gorde nadmenosti. Kasija je arabijsko bilje, označava veru, jer uspeva po mestima gde ima mnogo vlage, i raste visoko; i vera, dobivši svoj koren i početak od vode krštenja, raste čak do neba. – Ti mirisi izlaze od haljina Hristovih, tojest od Crkve njegove, od ljudi verujućih, u koje se On kao u haljine oblači, uzevši na sebe telo, i useljujući ce y one koji čisto i sveto žive. Stoga Duh Sveti govori Hristu Gospodu ovako: umrtvljenje, smirenje i vera, kao skupoceni mirisi pred Bogom Ocem mirišu od Crkve tvoje, od čistih i devstvenih lica, koja ove vrline čuvaju u srcima svojim kao u mirohranilnicama. Ovde ćemo upitati: zašto Duh Sveti, hvaleći Crkvu za različne vrline, hvali najpre umrtvljenje, jer smirnu stavlja na prvo mesto? Svakako zato, da pokaže da za obuzdanjem nerazumnih želja, za iskorenjenjem telesnog slastoljublja, za umrtvljenjem tela gredu sve ostale vrline, i idu za njim kao za svojim vođom. Zato je ovim duhovnim ptićima, tojest Devstvenicima, koji žele da im nebo bude gnezdo, potrebno najpre to prvo krilo – umrtvljenje tela.
Drugo krilo njihovo je umrtvljenje duha. To je, ne samo ne činiti greh delom, nego ni duhom ne želeti, ni umom ne pomišljati na greh. Jer neko može biti čist telom, a duhom, tojest voljom, željom u mislima činiti neiskazane prljavštine naslađujući se nečistotom. He savetuje apostol uzalud: Očistimo sebe od svake prljavštine tela i duha (1 Kor. 7, 1). Ovim on očigledno ukazuje na dvostruku prljavštinu: prljavštinu tela i prljavštinu duha. Naviklo je telo da se bavi prljavim delima, a duh prljavim mislima i željama. Uzalud se devstvenost hvali čistotom svojom, i nada da dospe na nebo kada samo telo čuva nepokvarenim, a ne stara se da očisti dušu koja skvrnavi sebe mislima i željama. Jer kao što ptica ne može leteti jednim krilom; tako i koji radi samo na telesnoj čistoti, bez čistote duha, neće ući u nebeske dvore. A ko brižljivo čuva obe čistote, poleteće kao golub za Onim koji se javio kao golub.
Eto čusmo šta učini Bog Jedan u Tri Lica, javivši se na vodama jordanskim pri obnovljenju sveta, kako iz voda krštenja izvede duhovne ptiće: Učitelje, Mučenike, Devstvenike, i prizva ih u nebesa koja se otvoriše. I kao što je od Učitelja, Mučenika i Devstvenika, tako neka bude i od nas grešnih, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Bogu koji se na Jordanu javio, čast, slava, poklonjenje i blagodarnost, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
