Arhimandrit Luka (Anić): Ikona je jedina predstava pred kojom se posti očima
Povodom ovog praznika slušaćemo povijesto o čudotvornoj ikoni Majke Božije Filerimose, a iz arhive našeg Radija vašoj pažnji preporučujemo i slovo blaženog spomena Arhomandrita Luke (Anića) na Duhovnoj akademiji u Zetskom domu na Cetinju uoči Nedjelje Pravoslavlja, 23. marta 2002.
Na početku Velikog posta po manastirima postoji divan običaj da se monasi skupe i zajedno pročitaju žitije Svete Marije Egipćanke, jedne pustinoljubive grlice. I kaže se u tom žitiju za nekog Avvu Zosimu da je Boga radi, došao u neki manastir preko Jordana, gde bratija imađaše svešteni običaj da se posle prve nedelje posta povuče u pustinju. Predlažem da se i mi poput ovih pustinoljubaca povučemo u pustinju posta da bismo se družili sa jednom drugom Pustinoljubkom-sa jednom ikonom. Jer to i znači njeno ime- fil erimo.
Ali šta je to što čoveka vuče pustinji? Nije li i samo njeno ime pustinja, pustoš, nešto što izaziva strah? Ako je pusto, onda tamo nema ništa. Kako to voleti? Kako biti pustinoljubac?
To-ništa- znači da je Bog u čoveka stavio sve. I kada oci odlaze u pustinju, ne čine to da bi tamo videli to- ništa- nego da bi ugledali to- sve.
Pustinja ima i drugi kvalitet. Svetitelj naših dana otac Pajsije Svetogorac kaže da se u pustinji opusti od strasti. Strasti zamračuju naš vid duhovni i mi ne vidimo da je Carstvo Nebesko-unutra u nama. Da je u nama to sve. Ovo izvan nas, ova priroda, ona je tu samo da pomogne. Ona je poema Božja da bi se Duh radovao gledajući ono što ne stvori čovek i da bi se radovao čovek gledajući sebe među delima ruku Božjih.
Umoriše me, reče mi jedan prijatelj, dela ruku ljudskih. Umoriše me, a braću moju opustošiše i obezbožiše. Jer hodeći između solitera, uz zaglušujuću buku vozila i dim, pokušaše da vide nebo-i ne videše. Od dima i smoga ne videše dela Božja nego samo dela ruku ljudskih. I pomisliše da su i oni dela ruku ljudskih. Tražiše nebo i ne videše, tražiše zvezde i od ulične rasvete ne videše. I nebo u sebi ne videše jer im niko ne ukaza na lik.
Čudno je to-tek kad vidimo neki lik, i u nama se formira lik. Obrazujemo se po obrazu koji vidimo. Eto dokaza za večnousavršavajući život u Carstvu Nebeskom, jer Bog nas tako stvori, da kada vidimo lik sve se u nama pokrene da ga dostignemo. Kako će biti kada ugledamo anđele? Zato na zemlji pravimo lik. Da naše ugledanje već ovde počne. U ovoj pustinji od nebodera koji deru nebo u oblacima, deru nebo i u duši, tražimo lik. Da se probudimo, prepoznamo. Da vidimo otkuda smo pali i u kakav nihilistički mozaik smo se raspali. Prolazeći pored nas, ljudi gledaju razbijene komadiće i misle- to je čovek. I budući da ne znaju za bolje, nalaze u tim komadićima neku vrednost, nekakvu estetiku, ispovedajući time, u stvari svoju sopstvenu, još strašniju razbijenost. Nije čudo što je korifej Novoga u umetnosti, Pablo Pikaso, obeležio početak krvavog dvadesetog veka razbijanjem ljudskog lika, i telesnog i duhovnog, u nakazne oblike afričkih maski u „Gospođicama iz Avinjona“, nagnavši potom opustošenu evropsku civilizaciju i kulturu da u tome vide lepotu. Da li su strašniji ovi likovi ili traženje lepote u njima? I ko su oni koji se u njima prepoznaju?
Takvi, u paramparčad razbijeni likovi, ne izizskuju napor da se dostignu, već pad. Oni ne podstiču. Dodir sa njima ne preobražava. To je i dokaz da nisu likovi-da nisu po Obrazu. Lik koji je po obrazu bruji vanvremenom melodijom bezbrižnog detinjstva. Kao što jednom reče pesnik-da se u liku prepoznamo kao onaj indijanski ratnik, koji je, opljačkavši karavan našao muzičku kutiju i kad ju je otvorio i čuo melodiju setio se da on nije rođen u vigamu nego u kući gde je svirala ta melodija, dok nisu došli Indijanci, oteli ga i naučili da bude Indijanac. I nas su oteli neki misleni Indijanci i namazali nam ratničke boje pa izgledamo i ponašamo se kao ljudožderi dok negde ne iskrsne neka muzička kutija, neki lik, neka ikona.
I evo tu, blizu nas, nalazi se prvi lik urađen rukom prvog sveštenog likopisca, apostola i Jevađeliste Luke. I ako se neko pita kako to da Sveti Luka nije prvo naslikao lik Hristov nego Presvete Bogorodice Filerimose, treba mu objasniti smisao ikone. Jer jasnijeg i strašnijeg dokaza da je Bog sišao na zemlju nema od ikone Majke Božje. Ona u ikoni, Njena ikona- znači da je nebo sišlo na zemlju. I još više-ona je dokaz da smo se orodili s Bogom. A prosti narod nemušto izražava najdublje tajne pravoslavne teologije kada je naziva Majkom svojom. A ovu pustinoljubku, ko će bolje razumeti od pustinjaka. Poslušajmo šta kaže Avva Dorotej Palestinski: „Ikona nas uči da postimo očima“. I zaista ikona je jedina predstava pred kojom se posti očima. Ona je poziv na ushođenje, a ushođenje je uvek post. Sve druge predstave, makar koliko uspešne bile, nisu plod posta i ne prizivaju na prevazilaženje ovoga i ulazak u viši svet.
Zaista je, međutim, čudno i neobjašnjivo, da neko ovu ikonu nad ikonama želi da ima da bi je gledao ne spreda nego otpozadi, i to zato da bi preko nje gledao lica onih koji je posmatraju. I još se ne libi da licemerno ispovedi Ovaploćenje Logosa nazivajući je Presvetom Bogorodicom, a Boga u stranu bacajući. A samo zbog Boga Ona je Bogorodica i samo onaj ko u Boga veruje sme je zvati Bogorodicom, a odvajanjem od Boga hoće od Nje da naprave idol. Kažu da hoće da je izlože pogledima, a ja kažem da hoće da je izlože poruzi. Tamo gde joj je pripremljeno osveštano mesto, u Paraklisu Svetog Jovana Preteče, bila bi pored dela Časnog Krsta pored kojega je i telom bila na Golgoti. Tamo, gde je sada sputanu vode, čeka je njena golgota. Da prolaze pored nje zainteresovani i dokoni, da pljušte po njoj blicevi. I šta očekuju? Da se osmehne kao filmska diva, kao anti-lik? Da se dive njenom liku isti oni, i na isti način, koji se dive anti-liku Pikasovih bludnih „Gospođica iz Avinjona“? Da ih zajedno svrstavaju u „umetničko blago? Eto to je poruga. T se zove skrnavljenje. Nije li dosta bilo što su stotine ikona u ovom gradu, na bijenalu, oskrnavljene i time od crnogorske prestonice napravljeno đubrište gore od američkog Bronksa, nego i ovu, najsvetiju od svih ikona, baš nju hoće da porugaju.
Mi danas praznujemo prazik pobede Svetih ikona, Nedelju Pravoslavlja, praznik pobede nad ikonoborcima. Ali izgleda da ikonoborstvo nije samo stvar prošlosti. I umesto da danas u Litiji na čelu bude ikona Presvete Bogorodice Filerimose, ona će ostati da čami negde u mraku dok se napolju slavi njena pobeda.
U ikoni je sadržana sva pravoslavna teologija. U liku Hristovom sadržano je celokupno Otkrivenje. Zato se i dan pobede Svetih Ikona zove Nedeljom Pravoslavlja. Danas je jasno da je pravoslavlje jedina vera koja istinski poštuje ikonu. Sve druge, i rimokatolička i protestantska, su je, ili zanemarile ili potpuno odbacile. Šta znači poštovati ikonu? To znači imati pred njom trepet. Sve je u Crkvi Hristovoj u sveštenom trepetu, jer je On tu. On je u ikonama, On je u Svetim Tajnama, On je u svakoj molitvi koja Mu se upućuje. I Duh Božji daje da verni osete trepet. Znam mnogo ljudi, koji u tom trepetu, isecaju iz dnevnih novina neku ikonu koja se tu pojavi, da ne bi bila porugana bacanjem. Znam i jednoga Cetinjanina, koji svakog leta, oko manastira traži nije li koji od posetilaca manastirskog muzeja bacio ulaznicu na kojoj je mala fotografija manastira jer bi na taj način slika manastira bila porugana. Znam i neke koji iz starih novina pažljivo vade stranu sa likovima upokojenih da ne bi slučajno stali na njih. Eto, to je trepet pred likom, to znači poštovati ikonu.
A šta znači uništavati? Kaže na jednom mestu Olivije Kleman, pravoslavni teolog, da uništavati ikonu znači uništavati dokaz da čovek nadilazi ovaj svet zato što je čovek ikona Božja. Radi li se tu samo o fizičkom uništenju? O onome koje su ognjem i mačem sprovodili ikonoborci pre hiljadu i dve stotine godina?
Mislima da su ovi današnji ikonoborci opasniji, oni koji hoće ikonu da izdvoje iz punoće Crkve. Šta je ikona? Ona je pokazatelj da je neopisini, prevečni Bog, postao opisiv. A ikone Svetitelja-dokaz da se taj lik prevečnog Boga oslikao i na onima koji su pošli za Njim. Ali novi ikonoborci to ne veruju. I pošto svoje neverovanje hoće da nametnu onda se bore protiv ikone na nov način -izvlače je iz punoće Crkve. Izučavaju je kao što izučavaju insekte i fosilne ostatke. Traže u njoj estetiku-da bi porekli njenu istinsku lepotu, poštuju je zbog starine-da bi potpuno omalovažili smisao sveštenog predanja. Vojnički postrojavaju ikone po galerijama i muzejima da bi odrekli da su one deo punoće Crkve, da one imaju jednu drugu realnost od realnosti svih muzejskih zidova ili još sivljih „plavih kapela“. Rečju -skrnave lik. I odvajaju svet od ikone kao priziva na istinski život.
Nije ovo jedini plan na kome novi ikonoborci biju bitku. Jedan drugi, mnogo moćniji udar zadaju oni istinskom ljudskom liku i tajni njegovoj. Evo pogledajmo kako prikazuju milione likova po časopisima, deterdžentima i sapunima. Sa svih strana na nas se smeše neki nesrećni imbecili i hoće da nas ubede da je to čovek. Da je to lik. Koliko more likova oni koriste da u njemu utope i zaguše ljudski lik. Koliki milioni smatraju za najveću sreću da učestvuju u ovom vaseljenskom skrnavljenju čoveka time što će i njihovo nasmejano lice, sa nekog sapuna, svedočiti da ne veruje da je čovek stvoren po obrazu Božjem.
Otkuda i te ideje o kloniranim ljudskim bićima ako ne otuda što je pravi ljudski lik potpuno zaboravljen? Da li oni koji hoće da kloniraju misle da možda mogu da unmože, da ponove nekog proroka Božjeg, ili pustinjaka, iskustvenog poznavaoca nebeskih tajni, ili mučenika za veru Hristovu? Ne, nego oni hoće da kloniraju iste onakve imbecile kakvi nam se smeše sa naslovnih strana, uniformisane u svojoj imbecilnosti, one koji nemaju lik. Lik ne mogu da kloniraju jer je lik neponovljiv. On se daje jednom, u vremenu i za večnost.
Ali novi ikonoborci, ili nazovimo ih svojelikoubice, hoće da istisnu taj lik iz svesti i iz stvarnosti. Jer, kako neko reče, kopija teži da uništi original., da bi sama bila original. I ružno ne voli da vidi pored sebe lepo, da bi samo mislilo da je lepo i da se ne vidi njegova rugoba. I hoće da nametnu duhovno opustošeni lik kao planetarni imperativ. I da saseku svaki onaj koji i malo viri iz ove minijaturne prokrustove posteljice, pravljene po meri majmuna a ne čoveka.
I ne treba biti neki prorok da se vidi da će ovi što kloniraju prvo probati sa kloniranjem majmuna, pre nego što krenu sa kloniranjem čoveka. Da bi pokazali da je to jedno isto. Da ne postoji lik.
I pošto ova vaseljenska laž o nepostojanju lika i nepostojanju istinskog života zahteva sveopšte poklonjenje, ili idolopoklonjenje, u njoj se ne štede ni čitavi narodi.
Eto baš danas je tri godine od kada su svetski pretvarači ljudi u nasmejane žvakače guma i ispijače koka-kole poželeli da naš narod satru, jer se nije uklapao u tu sliku idealnog imbecila novog doba, jer nije imao isti lik. Nikad neću zaboraviti kako nam je američki publicista i prijatelj srpskog naroda Tomas Fleming, na godinu dana pred bombardovanje govorio: „Ljudi bombardovaće vas! Vi niste svesni koliko ste im trn u oku sa vašom parijahalnošću, sa vašom pobožnošću, sa vašim likom koji vam ne dozvoljava da se uklopite u programe novog čoveka i novog društva. Oni mogu da odahnu tek kad budu videli da vas više nema, duhovno ili fizički“.
Očigledno je da je bombardovanje prestalo samo na fizičkom planu. Na duhovnom ono će trajati sve dok postoji lik, sve dok i jedna ikona bude pozivala na ushođenje, sve dok se i jednoj filerimosi bude borilo za božanski, a ne neki drugi identitet.
Priredila Slobodanka Grdinić
