Istok, Osojane – „Upali su u opštinu, evo ih pred poštom, izgleda da će da zatvore ambulantu, tamo su”, stižu jedna za drugom poruke iz Osojana, a odmah zatim isti takvi glasovi svedeni i šturi dolaze iz Goraždevca. Kosovska policija, naoružana do zuba, uz asistenciju službenika u civilu upada u institucije koje su već 25 godina najvažniji oslonac Srba u Metohiji. Upada u Osojane, povratničku sredinu koju su posle 1999. do temelja razorili albanski ekstremisti i paravojne organizacije.
Ispred neomalterisane povratničke kućice od crvene cigle stoji s automatom specijalac policije kao da se nalazi na prvoj liniji fronta.
„Drži pušku tako da je uperena u mene”, pišu oni koji su juče izbačeni sa svog posla, dodajući: „Koliko je mržnje potrebno da se ovako nešto radi?”
Proterani iz gradova u geta, Srbi južno od Ibra formirali su svoj geto način života i zadržali ostatke institucija koje im na najnižem nivou pomažu da prežive. Za njih je izvan geta nestao život, tako za povratnike u Osojanu grad Istok faktički više ne postoji – tamo je samo sveštenik s porodicom, a isto je i u Peći. U osnovi država Srbija je finansirala ostatke multietničkog života i mikrozajednice koje izgledaju kao ostrva razbacana po albanskom moru. U međuvremenu su nestala sva prava Srba predviđena međunarodnim dokumentima, od Rezolucije 1244 do poslednjeg Francusko-nemačkog sporazuma, država Srbija je predala sve što je od nje traženo i ispunila dogovoreno. Ostao je samo život, svetinje i srpski potencijal za trpljenje.
U proteklom periodu jasna su tri magistralna pravca napada koji bi trebalo da dovedu do konačnog rešenja za Srbe na Kosovu i Metohiji. Prvi je Srpska pravoslavna crkva i stotine njenih svetih mesta koja se nalaze na meti kosovske administracije. Drugi nivo je hapšenje nevinih ljudi i optužbe za ratne zločine iako se radi samo o pokušaju Srba da vrate svoju imovinu, a treći aspekt je obračun sa severom Kosova i uništavanje poslednjih ostataka srpske administracije.
Pre dve nedelje ograđena je i uzurpirana Bogorodica Hvostanska kod Istoka, šesta po redu episkopija koju je uspostavio prvi arhiepiskop srpski Sava Nemanjić. Juče je u Prištini na 13 godina zatvora osuđen Duško Arsić pod optužbom da je počinio ratni zločin. Reč je o optužnici koja je nastala nakon Arsićevih pokušaja da vrati svoju imovinu. „Ovakva presuda uništava nadu, svakome ko se nada da će na Kosovu dobiti pravdu i svakome koga čeka suđenje za slične stvari”, izjavio je nakon izricanja presude advokat Nebojša Vlajić.
„Ne možeš da dišeš od nepravde”, odgovorio je na pitanje „Politike” jedan od novinara koji je prisustvovao izricanju presude.
Pod istim optužbama i zbog pokušaja povratka imovine robija Gavrilo Milosavljević iz Istoka. Decenijama je tražio svoju nestalu majku i završio u zatvoru u Prištini. Juče su u njegov zavičaj upali specijalci i posejali strah, ušli su kao da su u getu teroristi, praćeni kosovskim ministrima Eljbertom Krasnićijem i Dželjaljem Svečljom.
Na povratničku zajednicu od nekoliko stotina ljudi obruši se čitav jedan sistem. Uzimaju im crkve, hapse povratnike i uništavaju im ostatke administracije koja im je pomogla da prežive.
„Iznose i kuhinjske elemente iz opštine”, stiže poruka iz Osojana. U sirotinjskoj kafani koja gleda na seoski trg, gde se odvija drama, Srbi povratnici sa svakim pićem ispijaju gorku čašu poniženja koja se utapa u trpljenje i rečenicu: „Njihovo je vreme.”
Uprkos svemu, jedan metohijski dečak iz Osojana je glavni junak dana, on je između pušaka, pancira, policijskih automobila, bahatosti i mržnje, između svojih učitelja i roditelja koji su prekinuli nastavu ugledao jednu ljuljašku. Seo je na nju i započeo igru, kao da se ništa ne dešava. Fotografija je obišla ovdašnji svet, kao najvažniji simbol života i otpora. Iznad fotografije je neko napisao: „On se ljulja i tvoje se puške ne boji.”
Živojin Rakočević
Izvor: Politika
