Десет година од освећења Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици – Света архијерејска литургија, 15. октобар 2023. године
Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Порфирија
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Благословени смо, браћо и сестре, данас што се налазимо у овом дивном нашем православном храму који је посвећен Спаситељу и Господу нашем Исусу Христу, што смо сабрани овде у храму, који је душа града Подгорице и што смо, сабравши се, пројавили и пројављујемо ко смо и шта смо. Пројављујемо да смо народ православне вере, православни хришћани, а исто тако потврђујемо да је православна вера наш контекст живота и постојања, стваралаштва, међусобних односа, изграђивања духовне културе, што је то простор који је обликовао наш народ кроз векове и кроз историју водио.
Српски народ је кроз много векова живео без било какве своје државе, али ниједног тренутка није одустао од себе, није одустао од онога што јесте, од свога идентитета, никада није напустио своју православну веру и своју Православну цркву и она га је водила и чувала и сачувала до наших дана. Штавише, не само да га је водила и чувала него је та православна вера била и покретач и снага и инспирација плодног богатог стваралаштва, којим се наш народ, народ српски, поноси и којем се диви читав свет.
А и данас, иако смо расејани по свету, налазимо се у више држава, постоји једна црвена нит које нас спаја у једно, која нас чини једним, а то је Православна црква и православна вера и докле год смо везани за ту своју веру, ми у исто време, имајући свој православни хришћански идентитет као темељ, као фундамент, имамо снаге и способности да чувамо, да изграђујемо и развијамо и сваку другу врсту нашег идентитета. А то, браћо и сестре, ако игде знамо, знамо овде у Подгорици јер овде је дубоко засађен наш почетак и наш корен, овде у овом граду рођен је српски жупан Стефан и одавде дејствујући ујединио је Рашку и Зету. Али жупан Стефан, потоњи Свети Симеон Мироточиви, јесте и родитељ Светога Саве, првог архиепископа српског, онога који је заједно са молитвама свога оца подигао светогорску светињу Хиландар и онога који је, једанпут за свагда, одредио смернице, курс брода нашега народа кроз Сциле и Харибде, кроз беспућа историје, кроз Сциле и Харибде, разних повољних и неповољних догађаја по православни српски народ. Зато овде, браћо и сестре, боље него на другим местима, знамо ко смо, знамо које смо вере и она нас одликује и афирмише. Знамо и којим језиком говоримо, знамо и коме народу припадамо.
Дакле вера, браћо и сестре, јесте критеријум, мера нашега постојања, златно правило које нас гради, чини заједницом, чини Црквом, чини народом. Али и начин нашег постојања, и то не вера у било шта, не вера у постојање тек негде некаквог далеког Бога, неке свемоћне силе која управља светом, којој се клањамо, које се бојимо и коју хоћемо да умилостивимо. Наша вера јесте вера у живога, личнога Бога, једнога у Тројици Бога, Оца Сина и Светога Духа. Наша вера јесте вера у оваплоћеног Сина Божјег Исуса Христа богочовека, који у својој пуноћи открива меру Божију нама људима, и у исто време открива собом и меру савршенства људског, меру савршеног човека. Та вера није дакле апстрактна, сентиментална вера, него жива вера, јер вера, она је жива вера, начин нашега постојања, јер „вера без дела је мртва“, како каже апостол Јаков. Шта то значи, браћо и сестре? Да та вера није појединачна него народна, црквена, саборна и да та вера мора да буде конкретна. А одлика и критеријум истинске и праве вере, данашње Јеванђеље нам то открива, јесте љубав. А и само Јеванђеље Христово могло би се свести на једну реч, а та реч је љубав. И, наравно, да љубав подразумева другог, ближњег, али не у контексту етичких норми и правног система у којима важи правило да волиш онога који воли тебе, да дарујеш онога који дарује тебе, да једном речју дајеш онолико колико добијаш. Вера на коју нас Господ позива јесте вера која ће се оваплотити у љубави по правилима да не чинимо другима оно што не желимо да чине они нама, и да не чинимо само онима који нама чине јер, у чему је ту величина? У чему је ту хвала? То чине и они који не знају Бога! Узвраћају меру за меру, љубав за љубав. Штавише, Господ нас позива на, парадоксално, веру која се оваплоћује кроз љубав и која нас позива на то да волимо и непријатеље своје.
Логика овога света то не може да прихвати. Логика острашћеног и палог човека се противи томе. Ова и оваква љубав захтева и подразумева ризик и превазилажење себе, уподобљавање себе Христу. То је позив на ослобађање од самољубља, од егоизма, од себичности. То је позив, браћо и сестре, на крст, али на крст који је крст Христов и зато је благ, једноставан и лак. Тај и такав крст носи у себи силу победе. Тај и такав крст носи у себи силу васкрсења и предукус Тајне будућег века, Тајне Царства Божијег. Том и таквом вером и том и таквом љубављу задојен је и напајан наш српски православни народ. Ако ико то зна, то знате ви овде у Подгорици, у Црној Гори, јер овде је наш корен, ово је наше родно место, родно место свих православних Срба где год се налазили. Јер овде се родио Стефан Немања, српски жупан, отац првог архиепископа Српске православне цркве, отац Светог Саве, кормилара наше Цркве.
Зато овде ми знамо која је наша вера. Њом се поносимо. Овде ми знамо да припадамо српском народу и тиме се поносимо и овде знамо да говоримо и језиком Светога Саве, а то је језик Јеванђеља, да гледамо очима Јеванђеља, очима Христовим, да мислимо умом Христовим, али знамо исто тако да говоримо најдивнијим језиком, српским језиком великог Његоша. И, рекао сам и синоћ, језиком Стефана Љубише и српским језиком Марка Миљанова. Зато, браћо и сестре, сабрани овде данас, да се молимо да будемо увек достојна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, и да увек знамо и која је наша вера, да живимо њом. Да кроз њу посматрамо људе са којима се сусрећемо и са којима делимо ову дивну земљу и ове балканске просторе. Да знамо свој језик, да га чувамо и њим да говоримо. А и ја као ваш духовни отац и као поглавар наше Цркве дужан сам да вас подржим у свему ономе што је јеванђелско, што је честито, што је врлина. Да вас подржим да у свакој прилици будете оно што јесте. Са поносом и достојанством да увек, без комплекса, слободно, одлучно испољавате и показујете оно што јесте, оно што зовемо својим идентитетом, и као верници наше Цркве и као припадници свога народа и као они који говоре дивним српским језиком.
Само онда када смо свесни себе, браћо и сестре, моћи ћемо да испунимо и ову заповест Христову: да волимо и оне који нам не чине добро, па чак и оне који нам се противе. Само онда када смо свесни себе, када знамо ко смо и шта смо, када поштујемо себе, када с поносом испољавамо то што јесмо, само у тој прилици моћи ћемо да прихватамо другог и другачијег, да грлимо онога који је поред нас, чак и онда када то неће, чак и онда када нам се противи. Јер знамо, и тако је наш народ живео кроз векове, да ће нас Бог питати, не шта је нама радио неко други, него шта смо радили ми њему.
Нека би Господ Бог дао да данас сабрани у једној вери, у једној Нади и Љубави у овом светом храму када славимо 10 година од његовог величанственог освећења, увек будемо верни Христу и верни себи и свом путу, како бисмо оном вером која је учинила да јесмо то што јесмо и оном Црквом које нас чини да будемо поносни, могли увек да славимо заједно са свима светима Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!
Поздравно слово Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија
Ваша светости,
Ваша високопреосвештенства,
Ваша преосвештенства,
Часни оци,
Драга браћо и сестре,
Тридесет је година од освећења камена темељца и десет година од освећења овога светога храма. Када славимо јубилеј, обично се сјећамо и неких догађаја из прошлости, не зато да бисмо отишли у прошлост, као што нам често говоре, него да бисмо сагледали боље Божји промисао који дјелује у историји, да бисмо боље разумјели живот Цркве и да бисмо нашли лакше смисао живота и свега онога што у животу чинимо и радимо.
Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је био главни иницијатор да Подгорица врати своје старо име, а да се више не зове Титоград. И то је прошло: донесене су одређене одлуке. Али, да би се Подгорица заиста вратила себи, видио је блаженопочивши Митрополит да треба учинити нешто значајно и дошао је на идеју да подиже у Подгорици храм Васкрсења Христовога. Наравно, имао је подршку цијеле Цркве, посебно светопочившег Патријарха српскога, Вашега претходника Павла., који је овдје, заједно са васељенским Патријархом и са нашим Митрополитом освештао камен темељац.
И хвала Богу, трудом огромним, бригом и молитвом, и улагањем свега што је имао, Митрополит је заједно са оцем Драганом Митровићем, са осталим мудрим градитељима и умјетницима, а посебно уз помоћ великих добротвора, успио у тој великој замисли и намјери. И овдје је окупио на освећењу овога храма тројицу патријараха и више предстојатеља светих Божјих Цркава, представнике свих Православних цркава. То је био велики догађај када је свима било јасно да се Подгорица вратила сама себи и да се Црна Гора враћа самој себи. Само што то многи нијесу добро разумјели, али се надам да данас сви то разумију – да се Црна Гора враћа самој себи, Светом Јовану Владимиру, Светом Стефану Немањи и Светоме Сави!
Зато ћете, Ваша светости, данас у наставку ове службе – да Вас још мало заморимо, али ко ће Вас заморити кад Вам Бог даје снаге и кад Вас покреће братска љубав – да освештате темеље новога храма Светога Саве у Подгорици, великога, нешто мањег од овога, али ће исто бити велики храм, и да освештате темеље православне гимназије. Много Вам хвала, Ваша светости, што сте нас обрадовали вашим доласком, што сте дошли својим епископима, своме свештенству и своме богољубивоме народу да подијелите с њима ову велику радост и да поздравите ове велике свечаности.
Поводом Вашег доласка жељели смо да Вам уручимо један скромни дар – патријарашки жезал са грбом Црнојевића, ктитора Манастира цетињскога, столице Митрополита црногорско-приморских и патријарашке инсигније. Чуо сам да су лијепе, а радио их је блаженопочивши Митрополит Амфилохије.
И још да се подсјетимо да сте били на освећењу овог храма – данас сте као Српски патријарх на овој свечаности да продужите континуитет добрих дјела и да продужите да началствујете. Нека Вас Бог укрепљује у свакоме добру!
Посебно ми је драго, драга браћо и сестре, да поздравим још једном Високопреосвећенога Митрополита Крфа, Паксона и Дијапонтијских острва, нашега возљубљенога брата у Христу господина Нектарија, који нас је такође обрадовао својим доласком и својом братском љубављу према нама и донио нам велики благослов и неисказану радост својим доласком, а посебно што нам је донио десницу Светога Спиридона Тримитунског Чудотворца пуну исцјељења и Божјега благослова за све оне који јој са љубављу приступају.
И овај његов долазак подсјећа нас на заједничку историју и на изузетно важне духовне везе између грчког и српског народа још од Светих Кирила и Методија па до дана данашњега. Али, нарочито истичемо то да нас је са грчким народом, а посебно са острвом Крфом и Видом, и са Светим Спиридоном сјединила Плава гробница. Као што је Христова гробница, Христов гроб живоносни објединио све народе хришћанске, тако је Плава гробница засвагда објединила у љубави и истој вјери грчки и српски народ.
Ваше високопреосвештенство, добро нам дошли! Много Вам благодаримо на Вашој љубави!
Поздравно слово Митрополита Крфа, Паксона и Диапонтијских острва г. Нектарија
Ваша светости Патријарше српски господине Порфирије,
Високопреосвећени Митрополите Црне Горе и приморја господине Јоаникије,
Ваша високопросвештенства и преосвештенства
Благовјерни народе,
Христос Воскресе!
Не постоји већи и важнији поздрав за све хришћане, посебно за нас православне, који нас све сједињује и који је утицао да се промијени наш живот. Данас када се прославља десет година освећења овога храма који је посвећен Васкрсењу Христовом, који је блаженопочивши Митрополит Амфилохије заједно са свима вама подигао и осветио, ја узносим благодарност Богу што сам данас са вама, са вама Ваша светости и Високопреосвећени Митрополите. Велики је дан данас због тога што сам са Вама Ваша светости и са Вама Високопреосвећени Митрополите служио Свету литургију, то показује не само јединство наша два народа, већ и јединство у Цркви и ова данашња Литургија јасно осликава то наше јединство
Захваљујем Вама, Ваше високопреосвештенство, што сте ми указали част и позвали ме да данас будем са вама, а посебно ми је радост што сам на овако важном догађају у вашу Митрополију. Посебна је радост што сам имао и тај благослов да донесем и дио моштију Светог Спиридона који је један васељенски и свуда познати чудотворац.
Као што знамо из житија Светог Спиридона, он је својом десницом, овом којој се данас поклањамо сви, на првом Васељенском сабору подигао у вис једну циглу и чудом Божјим одједном се она раставила на три састојка од којих се цигле праве, земљу, ватру и воду. Овим чудом Свети Спиридон је затворио уста јеретицима и противницима божанског учења, онима који нису вјеровали у Једно Божанство у Три лица. Јер цигла је представљала Једног Бога, а ватра, вода и земља су представљала Три лица и тако је он тим чудом затворио уста јеретицима, посебно Арију који је у то вријеме ратовао против Господа нашег Исуса Христа. Та борба се наставља до данашњих дана.
Управо та десница Светог Спиридона је посјетила Српску цркву, Црну Гору, Подгорицу. Ово мјесто припада Српској цркви која је у историји много страдала, и која је преживела многа искушења.
Баш зато што је Свети Спиридон цијењен свуда, можемо га назвати васељенским светитељем, он ће помоћи свима нама да останемо у истинитој вјери, за разлику од оних који нам потурају лажно учење Новог свјетског поретка и под лажним вриједностима хоће да уједине васељену, не на добро човјечанства, већ на његову пропаст.
И управо светитељи, ови најпознатији, уче правој слободи човјечанство, а не ово што нам се лажно представља као слобода човјека.
Дакле, светитељи нас уче правој слободи, што нам говоре да смо ми људи свако за себе икона Божја, а не да смо само бројеви, а ови који желе сада да владају свијетом, они хоће баш супротно – хоће од човјека да створе број, да тако владају свима нама.
Захваљујући још једном Ваша светости, на Вашој љубави, желим да кажем да сте ви прави духовни пастир који мудрим ријечима руководи српски народ и Ви сте нови Мојсије који свој народ води у слободу.
Зато је наша молитва Господу, али и нашем светитељу Спиридону, Ваша светости, да Вас Господ учврсти и да снаге да истрајате у свом духовном дјелу. Како се за Вас, молимо исто тако за Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског који је од свог претходника блаженопочившег Митрополита Амфилохија примио као велико наслеђе бригу над овим народом и Црквом у Црној Гори и зато ћемо се смирено на нашем острву Крфу, молити Светом Спиридону да вас укријепи.
Ваша светости, Ваше високопреосвештенство, драга браћо саслужитељи, драги оци, браћо и сестре, на многаја љета, и све најбоље жеље у име грчког народа који је увјек био са српским народом.
