У Светогеоргијевском дому под Горицом, синоћ, 5. марта 2024 године, одржана је дијалошка трибина на којој је свештеник Гојко Перовић угостио господина др Владана Бојића, адвоката из Подгорице и бившег истражног судију Окружног суда у Пећи, јеромонаха Јустина Мреновића, игуман манастира Подластва у Грбљу, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник херцегновски и Никола Цицмил, представника НВО „Пандурица“ из Никшића.
Синоћња трибина одржана је у намјери обнављања и утврђивања сјећања на погром српског народа и Српске православне цркве на Косову и Метохији који се догодио у више наврата, а поводом акције сјећања Митрополије црногорско-приморске и НВО „Пандурица“ из Никшића на Мартовски погром који се збио 2004. године и на агресорску војну акцију НАТО-а на тадашњу СР Југославију. Сви учесници трибине на неки начин су везани са Косовом и Метохијом. Господин Бојић и отац Јустин су родом из Пећи и значајан дио живота су тамо провели. Отац Обрен је уз Митрополита Амфилохија више пута боравио на Косову и Метохији, а господин Цицмил је члан невладине организације која активно прикупља помоћ за српски народ који тамо живи и наше светиње.
Отац Гојко је на почетку објаснио да ово сјећање, као и сва сјећања у Цркви су не да обнављамо, не дај Боже, неке ратове, него да се не заборави, као и да нагласимо да се ништа не може ријешити нити се смије рјешавати, а да се забораве преко двјесто хиљада људи који су напустили своја огњишта на Косову и Метохији. „Наша мисао и идеја водиља је да се проблем живота на Косову и Метохији не може рјешавати без тих двјесто хиљада прогнаних људи, њиховог гласа, сјећања на преко двије хиљаде пострадалих у последњих 25 година.“
Господин Бојић нагласио је да је ово веома важна акција у погледу културе сјећања, јер сјећање и култура иду заједно и једно без другог не може.
Осврнуо се на важна догађања и процесе који су се на Косову и Метохији одвијали од 1946. године. Указао је да је један процес био онај који је почео стварањем Велике Албаније, затим формирањем Аутономне косовско-метохијске области, што је чињено плански како би се Косово и Метохија прикључили Албанији. Касније је формирана Аутономна покрајина Косово и Метохије, након чега је услиједило и брисање назива Метохија. Подсјетио је да се у марту 1981. догодило паљење конака Пећке патријаршије.
Други важан процес започео је 1957. године доласком мати Февроније у Пећку патријаршију и обнављањем живота Патријаршије. Такође, исте године дошао је за епископа рашко-призренског владика Павле, будући патријарх. „Њихова борба која није била једноставна, него је била трпљење, вера, молитва, упорност, истрајност. Они су успели да сачувају што се могло сачувати“, казао је Бојић. Додао је да се касније догодила још једна велика личност, Митрополит Амфилохије који је 1990. године у правом и истинском смислу постао егзарх Свештеног пећког трона, који је долазио са Патријархом Павлом и многим другим људима, и заиста бринуо и водио рачуна о свему.
Подијелио је са присутнима и своја искуства из периода док је вршио функцију судије Окружног суда у Пећи.
Отац Јустин говорио је на почетку о Витомирици, мјесту надомак Пећи гдје је рођен. То је било једно од највећих српских села у Метохији до шесдесетих година двадестеог вијека, насељено углавном из Црне Горе. Његова мајка је из старосједјелачке пећке породице. Подијелио је једно сјећање свог ђеда који је памтио турско вријеме у Пећи. Наиме, Турци су сваке године на Бајрам убијали по једног Србина, када би народ ишао у Пећку патријаршију, како би их натјерали да одустану од одласка у цркву. Упркос томе, они од одласка у цркву никад нису одустајали.
Казао је да су на Косову и Метохији били разни погроми, и подсјетио присутне на неке од њих из двадесетог вијека. Затим је говорио о својим најупечатљивијим сјећањима из периода живота у Метохији, као и о боравцима у Пећкој патријаршији и неким кризним тренуцима.
Отац Обрен посвједочио је да су Косово и Метохија били непрестано присутни у Цетињском манастиру и да је Митрополит Амфилохије толико бринуо, да није било дана ни ноћи да се није чуо са неким од људи који тамо живе. Он је био један од прегалаца који је знао да је много важно да наш народ тамо опстане и да Црква Божија треба о њима да брине. Подсјетио је да су кључеви Дечана и Пећке патријаршије чувани у кивоту Светог Петра Цетињског, јер су по ослобођењу Метохије донијети у Цетињски манастир и предати црногорском Митрополиту Митрофану Бану.
„Када сам ушао у Пећку патријаршију и доживио све оно што она у себи чува и ту нашу духовност, вјерујте ми, као да сам био у Јерусалиму. Када кажемо да је Косово наше срце и наш Јерусалим, у духовном смислу заиста јесте колијевка српског народа и нешто што је веома значајно“, истакао је отац Обрен.
Господин Никола Цицмил упознао је пристутне са радом НВО „Пандурица“ из Никшића и акцијама помоћи Косову и Метохији. Прву такву акцију направили су у септембру 2018. године, када су сакупљали гардеробу и прехрамбене производе које су тамо послали. Следеће године су помогли Гимназију у Ораховцу. Такође, у сарадњи са Матицом српском и Општином Никшић издали су зборник текстова „Косовско огледало“. Казао је да су приближили људима да Косовски завјет није нешто страно и назадно, него напредно, те да загледани у Косовски завјет само можемо бити бољи.
Закључио је да морамо посјећивати Косово и Метохију, јер чим посветимо пажњу нашим људима који тамо живе, много смо урадили.
На самом крају, господин Бојић поручио је да када неки народ нешто неће да да, да призна или преда, када нема предаје и када предаја не долази у обзир, онда се на српском језику то каже Косово и Метохија.
Лазар Шћекић
