„Tada im Isus reče otvoreno: Lazar umrije i milo mi je zbog vas što nisam bio ondje, da vjerujete: nego, hajdemo njemu“ (Jn.11.13,14)
Jevanđeljsko začalo koje smo čuli na Liturgiji prethodne subote nam opisuje, između ostalog, i sledeći događaj: Gospod se nalazi u Vitaniji, nedaleko od Jerusalima, ispred groba u kojem već 4 dana leži njegov upokojeni prijatelj Lazar. Hristos naređuje prisutnima da sklone grobni kamen, nakon čega je zablagodario Ocu Nebeskom i pozvao Lazara da izađe napolje. Sveto Pismo nam svedoči da je u tom trenutku umrli izašao „Uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano“ (Jn. 11,44). Nakon toga je Gospod rekao svojim učenicima da Lazara razriješe i da ga puste da ide.
U svojoj pjesmi „Dig Lazarus, dig“ sa istoimenog albuma koji je izašao 2008 godine, australijski muzičar Nik Kejv nam opisuje nekog drugog Lazara, posve drugačijeg od onoga o kojem nam pripovijeda jevanđelje. Naime, ovaj Lazar je, kako Kejv kaže „gore u jesenjim granama gnijezdo svio / izgrađeno od ničega sem velikih nada i vazduha“. U potrazi za ovozemaljskim blagostanjem on luta od metropole do metropole, od Njujorka, preko San Franciska, pa sve do Los Anđelesa. Međutim, tu materijalnu sreću nikako ne uspijeva da nađe. U tome je i razlog zbog kojeg se odaje porocima. Omamljen prolaznim zadovoljstvima, umišlja da ga je „slava konačno pronašla / ogledala postadoše njegovi mučitelji / kamere su ga hvatale kad god su mogle“. Dakle, Lazar odbija da se suoči sa samim sobom, te da se na taj način konačno pomjeri sa dna na kojem već dugo egzistira. Zbog toga i završava „na ulicama Njujorka u redu za supu“. Sada kao beskućnik, on nastavlja da, kako Kejv kaže, samoga sebe „ukopava“, što u konačnici rezultira njegovom smrću. Međutim, postavlja se pitanje šta bi se dogodilo ako bi, slično jevanđeljskom događaju u Vitaniji, Hristos došao na njujorško groblje za beskućnike, stao kraj Lazarevog groba i pozvao ga da izađe iz njega? U odgovoru na ovo pitanje se i vrhuni gorepomenuta Kejvova pjesma: „Mislim: on, on nikad nije tražio da bude podignut iz groba“. Zbog čega ovaj Lazar odbija da bude vaskrsnut? Da li zbog toga što ne vjeruje da je Hristos u stanju da tako nešto učini? Odgovor je – ne. Kejvov Lazar nije ni ateista, ni nihilista. On nije čovjek sa one strane dobra i zla. Da li se onda Lazar, poput Ivana iz „Braće Karamazova“ F. M. Dostojevskog, raspravlja sa Bogom vraćajući mu ponuđenu ulaznicu? I ovdje je odgovor negativan. Sav problem je u tome što su ga grijeh i očajanje do te mjere obuzeli da je postao ravnodušan. To je i razlog zbog kojeg se on u jednom trenutku pita sledeće: „Šta mi uopšte i znamo o mrtvima?/I koga je to, uistinu, briga“. U jevanđeljskoj priči Gospod obavještava da je njegov prijatelj umro i poziva ih da pođu sa njim u Vitaniju, na posredan način najavljujući čudo koje se ima dogoditi. Da je kojim slučajem Kejvov junak bio namjesto Hristovih učenika i prisustvovao vaskrsenju svog imenjaka, on bi i dalje ostao ravnodušan. Tu leži i odgovor na pitanje zbog čega ne bi želio da i sam bude vaskrsnut. Da bi nas Gospod spasio od grijeha i smrti potrebno je i naše sadejstvo koje se ogleda u naporu i podvigu. Kejvov junak za tako nešto naprosto nema snage. Na taj način on postaje personifikacija savremenog, postmodernog čovjeka, koji ostaje nijem i ravnodušan na onaj tihi jevanđeljski glas i poziv, koji se i u našem vremenu sasvim jasno i razgovjetno čuje, uprkos ovozemaljskoj vrevi i buci svijeta koji u zlu leži (1 Jn. 5,19).
Govoreći o borbi protiv stanja ravnodušnosti i očajanja, Sv. Jovan Lestvičnik, kome je posvećena 4. nedjelja Velikog posta, u svojoj „Lestvici“, uvodi pojam „tuđinovanje“. Sam pojam korijene vuče iz ranohrišćanskog spisa „Poslanica Diognetu“, u kojem se za hrišćane kaže da im je svaka otadžbina tuđina, a tuđina otadžbina. Tuđinovanje je po Lestvičniku nepovratno napuštanje svega što nas udaljuje od spasenja. To je vrlinski život kojeg karakteriše „skromno ponašanje, skrivena mudrost, pamet koja ne trubi o sebi, sakriveni život, nevidljivi cilj, nijemo razmišljanje, dubina ćutanja“. Ako se ovakvim podvižničkim vijencima budemo ukrašavali, onda ćemo moći iako okruženi svijetom ravnodušnih ljudi, da izgradimo vlastitu pustinju u kojoj ćemo se upodovljavati i vrlinama onog pravog, biblijskog Lazara. Naše istrajavanje u hodanju po uskom putu spasenja će nam pomoći da, poput Lazara iz Vitanije, dobar odgovor damo kada nas na dan Poslednjeg Suda Hristos pozove da i mi izađemo napolje iz vlastitih grobova.
Autor je profesor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog i đakon u Crkvi Svete Trojice u Starom gradu u Budvi
