Говор у скупштини града Краљева поводом осамдесет година од стрељања више хиљада цивила
У протеклих осам деценија постављана су многобројна питања везана за трагични Краљевачки октобар 1941.године. Одговори на та питања долазили су са различитих страна али нису ни до данас успели да усагласе јединствени проблем историјског сећања и памћења идентитета жртава, напротив, само су их додатно затамњивали.
Догађај који је везан за данашњи дан, празник Покрова пресвете Богородице идентификован је у свести српског народа као почетак стрељања. Цивилно становништво, већински хришћански православно, називано је антифашистима и родољубима. Бројеви стрељаних од 15.до 20.октобра били су најважнија историјска чињеница. Немачки војници Вермахта који су починили стравични ратни злочин називани су нацистима и фашистима.
На месту погибије краљевачких мученика постављени су, а нешто касније повађени крстови и уместо Лагерског гробља уведен је назив Спомен парк. Неколико деценија у 20.веку обележавање масакра над грађанима Краљева звало се Октобарске свечаности и на месту безумног чина немачке ратне силе одржавали су се уметнички програми који нису одговарали култури сећања. Никада није објављено шта је било са објектима фабрика које су чиниле снагу индустрије Краљева. Бројне генерације у другој половини 20. века доживљавале су Краљевачки октобар као место масовног окупљања, обавезног присуства, аплаудирања и помешаног колективног испољавања туге, радости, жалости и идеолошког заноса. Место где је извршен злочин је по правилима и традицији православног хришћанства требало увек да буде место где се одржавају парастоси и црквене службе за упокојене. У 1946.години први пут је одржан парастос, па потом тек 1997.године блаженопочивши патријарх Павле са свештенством је одржао парастос на лагерском гробљу.
Да бисмо разумели смисао обележавања краљевачке трагедије треба се подсетити и одређене предисторије. Град Краљево назван 1882.године од стране краља Милана Обреновића тим именом, (прославиће следеће године сточетрдесетрогодишњицу), био је од почетка 20.века врло развијен а економски успон је онемогућен због ратова од 1912.до 1918.године. Аустроугарски и немачки војници успоставили су своју окупаторску управу у којој се налазило и Краљево. Командант немачке 11.армије у Првом светском рату, фелдмаршал Август фон Макензен је својим војницима уочи инвазије на Србију 6.октобра 1915.године рекао између осталог: „ Ви не полазите на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе немачке армије“. Као да је фон Макензен предвидео шта ће се десити у наредним годинама. Њега је управо српска војска заробила 1918.године. Али су речи „компромитовање“ славе немачке армије уследиле 1941.године.
Тмурни облаци светског рата надвили су се 1941.године над тешко рањеним српским народом. Политичко партијска конфронтација и идеолошке поделе постали су јачи него у свим дотадашњим временима. Са територија Независне Државе Хрватске, Косова и Метохије и анектираних делова Словеније од стране Трећег Рајха сливале су се у Србију и у град Краљево колоне несрећних прогнаних људи у жељи да сачувају свој живот. У јесен 1941.године букнуо је у Западној Србији четничко – партизански устанак против немачког окупатора. Драматични догађаји су се надовезивали један на други, а трагедија доживљавала свој врхунац у периоду септембар – октобар 1941.године. Не може се у потпуности објаснити шта се то тада дешавало у срцу Европе. Наредбе и команде немачких војсковођа смењивале су се из дана у дан и постајале су све оштрије и немилосрдније. Устаници, партизани и четници, који су нападали немачку војску Вермахта очигледно нису усагласили своје идеје о заједничкој борби, а истовремено су превидели одлучност окупатора да се на најмонструознији начин обрачуна са цивилним становништвом. Уништавање једног града и његових становника започело је још 9.и10.октобра 1941.године када је бомбардована Жича, симбол српске духовности и идентитета. Том приликом уништен је између осталог и олтарски део главне цркве и 57000 књига из библиотеке владике Николаја Велимировића. Онај ко спаљује и уништава књиге, спреман је и људе да убија.
За Вилхелма Листа, Вилхелма Кајтела, Франца Бемеа, Ото Деша, Алфонса Мациовича и стотине њима подређених војника Вермахта, цивилно становништво српских градова је представљало само статистичке бројеве које су морали да прецртају ради испуњења расистичких закона. Највероватније је да су умиривали своју савест, подстакнути сулудом идејом да треба да се „освете“ Србима за понижења која су доживели у Првом светском рату. Као да нису чули глас фелдмаршала фон Макензена из 1915.године да не би требало да компромитују немачку силу.
Да људи никада не могу бити само бројеви говоре подаци о томе да су од 15.до 20.октобра Вермахт војници убили између осталих читаве породице: Живана Блажића (1889) и три његова сина Милорада (1914), Михајла (1918) и Радисава (1920), Љубомира Димитријевића (1891), Милутина Димитријевића (1900), Миодрага Димитријевића(1922), Милорада Димитријевића(1924), Миодрага Марковића са два сина, три сина свештеника Саве Петровића, Љубомира Попадића који је имао само петнаест година, Милосава Петровића који је такође имао само петнаест година, шеснаестогодишњег Михаила Меденицу, Франца Турка двадесетједногодишњег Словенца рођеног у Шкофја Локи, Стану Никетић и Ангелину Петровић. Наравно да је потребно списку погинулих од 15.до 20.октобра додати и многобројна имена страдалих од 1941.до 1945.године и у Краљеву и у околним селима. Колико би само требало времена да се прочитају сва имена краљевачких мученика.
Један од сведока краљевачког масакра био је Свети владика Николај Велимировић који је у тим страшним данима клечао и молио Алфонса Мациовича да заустави безумље и уништавање једног града. Касније, 1946.године, Свети владика је забележио у Чикагу јавно исповеђену веру једног од стрељаних: „Не бојте се смрти, браћо. Христос Воскресе!“ У том плотуни загрмеше и 2200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2200 душа узнесе се на небесну војску мученика за веру Христову.“ Један од активних сведока Краљевачког октобра био је и Душан Крстић, председник општине Краљева. Познато је да је као најодговорнији за животе својих суграђана, Душан Крстић предао мајору Оту Дешу Резолуцију са „молбама грађана да прекине стрељање“. Душан Крстић је осуђен на смртну казну 22.априла 1945.године у Војном суду у Чачку „као активан помагач и саучесник у масовном убијању у Краљеву“.
Да историја није само пуко набрајање догађаја и поједностављено тумачење историјских извора, показују управо догађаји краљевачке трагедије. Питања историјске одговорности, објављивање публикација и историјских извора, тумачење догађаја, изградња споменика и однос према страдалима и њиховим гробним местима показују недвосмислено да они који су били у обавези да не скривају историјску истину нису били, свесно или несвесно, вични свом позиву. Зато данас, после осамдесет година и даље постоје они који се споре око 14.октобра. Можда је на најбољи начин српско страдање у Другом светском рату објаснио један протестантски немачки свештеник Фридрих Гризендорф 1945.године: „ Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу, за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу гледали како тамо на Србе пуцају са свих страна и Италијани и Мађари и Бугари и …
Знали смо да се овде међу нама налази 5000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади . Знали смо да код Срба постоји веровање: Ко на освету мисли, благословен не може бити. Упркос томе, бојали смо се српске освете Српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију…Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Када су покидане логорске жице и када се 5000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто је Бизмаркова последња реч на самртној постељи била – Србија.
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, о тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед“. Верујемо да ће и наш народ и наши потомци памтити велику победу наших светих предака.
др Драгољуб Даниловић
