Vjernici Brane Svetinje Niksic

Др Душан Крцуновић на „Агори“ o косовском митосу и косовском етосу

Име: 56. Emisija Agora - Kosovski mitos; Опис: "56. Emisija Agora - Kosovski mitos". Тип: audio/mpeg

O косовском митосу и косовском етосу

 

Писац славног есеја о Његошу као „трагични јунак косовске мисли“ (1935), чију 130. годишњицу рођења обиљежавамо управо ове године, у свом нобеловском говору (1961) „о причи и причању“, између осталог ће рећи: „На хиљаду разних језика (…) испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима.

Видовдан Косовски бојНачин и облици тог причања мењају се с временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема.“ Као да човечанство „прича само себи (…) стално исту причу“, можда да „завара крвника, да одгоди неминовност трагичног удеса који нам прети и продужи илузију живота и трајања“, или можда „приповедач својим делом треба да помогне човеку да се снађе и нађе“, или „му је позив да говори у име свих који нису умели, или оборени пре времена од живота-крвника нису стигли да се изразе?“ Или, „приповедач прича сам себи своју причу“ да би заварао страх? Андрић се даље пита, није ли „циљ тог причања „да нам осветли тамне путеве на које нас живот често баца“, јер због своје слабости живот који живимо „не видимо и не разумемо“ увијек, али га путем причања можемо да га „сазнамо и схватимо“. Тако од доброг приповедача „сазнајемо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало учинити, а шта не“.

Приче као историја човечанства можда откривају смисао историје. Приповиједање се не односи само на прошлост, додаје у истом даху Андрић, иако се посматра као „пренебрегавање садашњости и окретање леђа животу“. Увијек се суочавамо са вјечним питањима, „бити човек, рођен без свог знања и своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати, постојати. Носити идентитет“, а то значи, издржати притисак, сударе, непредвиђености и све оно што превазилази наше снаге. Како год, поентира наш Нобеловац, приповиједање се увијек тиче онога „бити човек“. „Свако прича своју причу по својој унутрашњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности“ (…).

Свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича“. С тим што је пожељно да прича „не буде ни отрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа“. Приповједач и његово дјело не служе ничему ако не служе „човеку и човечности“, закључује наш писац.

Све што је Андрић исказао у свом нобеловском говору о причи и приповиједању, важи и за највећу и најдужу српску националну причу, за Косовски митос који приповиједа о најтрагичнијем догађају у нашој историји. О том митосу, ко свештеној причи и приповијести, Андрић говори као о драми, судбини, завјету, традицији, мисли, легенди, стварности, погледу на свијет, етици, изразу вјере у слободу и правду… И све то још увијек важи и довијек ће важити, што потврђују и савремене философске теорије митоса (Мирча Елијаде, Карл Густав Јунг, Ханс Блуменберг, Пол Рикер, Марта Нусбаум, Аластер Мекинтајер, Одо Марквард, Ричар Керни…).

Све оне су сагласне да прича, митос и његово приповиједање имају будућност. То значи да и Косовска, видовданска приповијест има будућност, упркос томе или управо зато што живимо у цивилизацији спектакла и видеократије, непријатељски настројеној према приповиједању и митосу схваћеном као фикција. Управо је наратив о наводном крају митоса, приче и приповиједања – које сада „замјењују“ рационално мишљење, научно-технолошка и економска рационализација – заправо највећи митски наратив савремене цивилизације, настао у периоду Просвјетитељства. У том периоду, тачније од средине 18. вијека, почиње да се мистификује људска рационалност, па је безрезервна вјера у свемоћ људског разума довела до митологизације самог разума. То на свој начин потврђује да ни цивилизација не може без неког свог митоса којег жели да наметне и успостави као „мономитију“ (Одо Марквард), као апсолутну владавину једне приче, тзв. succes story која припадност „правој страни историје“, коју пишу побједници, условљава одрицањем од националних митоса жигосаних као „митоманије“.

Сама прича о рађању грчке философије и интелектуалне културе, приграбљена је, потом претумaчена и поистовијећена са идејом развоја Запада „од митоса ка логосу“. Фразу „од мита ка логосу“ – прелаз од митопоетског ка рационалном схватању свијета – сковао је њемачки мислилац Вилхелм Нестле, насловивши њом своју књигу (Vom Mythos zum Logos). Ово кретање од митоса ка логосу, од незрелости ка зрелости духа, Нестле приписује аријевским народима као најталентованијој раси. Тако Нестле комбинује космополитски језик Имануела Канта, водећег философа просвјетитељства, са расистичким језиком Хитлерове Њемачке. Истини за вољу, кретање „од митоса ка логосу“ које је настало у култури Медитерана одређује идентитет цијеле европске цивилизације, али је та цивилизација поистовијећена са западном хемисфером којој је слоган „од митоса ка логосу“ послужио као идеолошко покриће за политички експанзионизам и „оправдање“ за колонијализам. Иза те мономитија крије се истинска митоманија.

Али, све утицајне савремене теорије мита одбацују просвјетитељски мит да је логос превладао митос, да је кретање од митоса ка логосу без повратка на митос, плод неповратног, сврховито усмјереног историјског кретања. Научно-технолошка рационалност као израз логоса могла је човјеку да омогући животну удобност, али не и да потисне или чак искоријени људску потребу за вишим духовним смислом његовог индивидуалног и колективног живота. Тој потреби могао је и може да удовољи митос као језгро сваке националне културе и идентитета. Слиједећи Аристотелов увид да је „љубитељ митоса на неки начин љубитељ мудрости“, може се рећи да између митоса и логоса не постоји сукцесија, већ коинциденција.

Као облик доживљајног знања о надисторијској, трансцендентној духовној стварности и осјећај за светост који има преображајно дејство за човјека, митос се не може асимиловати у главну просвјетитељску дихотомију митос-логос, каква се и данас покушава одржати. Савремене теорије мита реакције су на све веће лабављење друштвених веза, на фрагментацију друштвеног и индивидуалног живота и атомизацију људског постојања фокусираног на себе и своје интересе. Историјске заједнице су најрањивије и најугроженије онда када забораве на своје митове (Ричард Керни). Јер, митос ствара етос, дакле нарав и карактер који је, хераклитовски речено, судбина појединца и цијелог народа. Митос је прича која има кључну улогу у очувању националног памћења средишњих историјских догађаја, значајних за колективни идентитет.

Косовски митос има будућност. Разлози су вишеструки. Прије свега, зато што је приповиједање једна од битних људска активност. Штавише, човјеков индивидуални и колективни живот има приповиједну структуру, отуда је функција приче или митосада том животу пружи утемељење унутар историјског времена и да му подари оријентацију на надисторијске, безвремене идеје, идеале и вриједности.

Нација, као и појединац, није тек неки ентитет него и прича коју она прича о себи, отварајући се према другима. Та прича говори о томе шта нас повезује, шта нас чини заједницом, за шта смо спремни да живимо и умремо… Будући да је људски индивидуални и колективни живот од почетка уплетен у причу и да ми јесмо наше приче, сваки заборав своје приче и свако одрицање од својих прича, самозаборав је и одрицање од себе.

Модерна европска култура заснована је на ставу „мислим, дакле јесам“, али важи и други став: „причам, дакле јесам“. И зато, narrare necese est, како каже Одо Марквард, „причати се мора“. Ми јесмо наше приче, а наша прича је Косовска, Видовданска, завјетна, која се причати мора. Тим прије што „вредност једне нације треба, дакле, мерити према томе колику је победу извојевало у њој небеско начело над земаљским.“ (Милош Ђурић).