Свако поклоничко путовање остаје недоречено уколико се њиме више не приближимо Господу, јер речено је „…поклоните се и припадните Христу“, тако да једно без другога не бивствује. Поклоник смисаоно препознаје нешто више у другоме, освештава то препознање жељом и љубављу, давајући тиме границу између поклоњења и клањања, као нечега што се ради бесловесно, нагонски, по инстикту. Тако исто онај који припада, саучествује у том чину, а не да просто учествује, као створење или као изопштеник.
Кренули смо и ми пут Косовометохијске земље, да се на њој бар неколико дана више поклања него клања, више благодари него отима. Први поглед на овај дио неба на земљи изазива помијешана осјећања, славословља и недостојности, царске величине и сопствене грешности. Једна је само реченица коју православни хришћанин може изрећи у том тренутку „Твоје од твојих!“. Баш као на евхаристијском сабрању када у земљаним рукама приносимо Божије дарове, а касније тим истим рукама додирујемо небо и сједињујемо се са свиме што је небеско, свето и пресвето. Због тога сви носимо у себи и дио косовске црвенице и сијемо је свуда гдје пребивају наше душе, гдје постоје наше цркве, и почивају наши гробови.
„Твоје од твојих“ упућује Господ и свима нама, појединачно и заједно, јер Косово је и моје и твоје, и остало је од свих наших, предајући нам тиме завјетну поуку приношења. И та порука Господња је последње уразумљење, онда када људска природа не слуша ријеч другога човјека, не гледа његова дјела, и не мари за оно што ће бити сјутра. Хвала Богу да смо ту прекорну ријеч усадили у своја срца, заједничарећи у Пећи, Дечанима и Призрену, са својима светима, са дјелатним монасима и богољубивом братијом. Косово и ми више нијесмо „исто“, оно није „дио нас“, већ смо ми и Косово ЈЕДНО, једно јединство намијењено вјековима, освећено данима. Баш и таквим данима које смо провели иза бодљикаве жице која нам је бола очи и срца, која је покушала да нас спријечи да видимо гробно мјесто великог српског цара, и коју смо размакли у Призрену, желећи да молитвеном шетњом обиђемо призренске светиње.
Видјели смо земљу која је дала све што је могла да да – предивне храмове Богу, и камене и тјелесне, небројене јунаке и силне цареве… и непрегледна поља бадњака која данас више нема ко да убере…
Даће Бог да се умножи свето дрво церово, да дочека опет оне који ће вратити назад свето камење однешено са Душанове царске лавре, његовом милошћу, а нашим молитвама и чистом вјером. Одговорност је на пастирима, послушност на нама, а залога на онима који долазе. Били смо Божији народ и такви морамо остати. Косовословље је наш псалтир. Косово и Метохија су ризница нашега спасења.
Ризница
Осјећам ово вријеме
Као пркос
У ропцу распуклог свијета
Као крст
Овјенчан главом ближњих
Као побједу божура…
Осјећам радост на прагу
Слиједи мач
Али орао двије главе носи.
Др Саша Зејак
