CRKVENO – PROSVETNA DELATNOST IPOĐAKONA ANDREJA TARASJEVA
Uvod
Ipođakon Anrej Tarasjev rođen je 1933. godine u Beogradu. U Srbiju i našu prestonicu porodica Tarasjev jepristiglatokom egzodusa ruskog narodakoji je usledio tokom i posle oktobarske revolucije. Andrej je dete ruskih emigranata koji su u prethodnim generacima iznedrili brojne ugledne sveštenike ioficire, među kojima i više generala. On je po svemu jednasasvim osobita, dragocena iizuzetno važna ličnostprosvetno-duhovnog života u Srbiji dvadesetog i dvadeset prvog veka.
Do odlaska u penziju bio je dugogodišnji profesor i lektor za ruski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, predavač na Višoj ekonomskoj školi, horovođa ruskog hrama sv. Trojice, a poslednjih decenija služio jekao ipođakon u crkvi sv. muč. Trifuna na Topčiderskom groblju. Inače, imao je „prekid u karijeri“ kada je za vreme komunističke diktature, januara 1962. udaljen sa katedre za ruski jezk „zato što peva i diriguje u crkvi“! Jedan je od naših najvećih stručnjaka za ruski jezik i književnost, posebno za klasičnu rusku književnost, kao i za oblast crkvenog pojanja. Višedecenijski je horovođa više crkvenih i građanskih horova. Takođe je dugogodišnji stručni konsultantPatrijaršije SPC za ruski jezik, posebno za prevodecrkvenih knjiga i najsloženijih tekstova sa ruskog na srpski jezik. Sa Patrijarhom Pavlom, tadašnjim episkopom Raško – Prizrenskim, uspostavio je trajno prijateljstvo tokom zajedničkog rada u patrijaršijskoj Komisiji za prevod Novog zaveta.
Autor je preko pedeset naučnih i stručnih radova iz oblasti filologije, posebno ruskog jezika, književnosti i istorije. Naročito su dragoceni njegovi zapisi i knjige iz oblasti istorije Ruske zagranične crkve u periodu od 1918-1937. godine kada je njena Mitropolija(a jedno vreme i celokupno rukovodstvo ruske emigracije na čelu sa generalom Vrangelom[1]) imala sedište u Kraljevini Srbiji, u Sremskim Karlovcima. Iz ovog perioda posebno je dragocena njegovaknjiga o ruskim monasima i mohinjama kao obnoviteljima srpskih manastira[2]. Zanimljivo je da je, između brojnih ruskih i srpskih arhijereja i prvojerarh RZC visokopreosvećeni Mitropolit Antonije (Hrapovicki) za vreme svojih boravaka u Beogradu bio čest gost u stanu Andrejevog oca,prote Vitalija Tarasjeva.
Njegov otac, visokoprečasni krstonosni protojerej o.Vitalije Tarasjev bio je starešina podvorja Ruske patrijaršije i hrama Svete Trojice u Beogradu, na Tašmajdanu. Inače, kao veliki duhovnik,prota Vitalije Tarasjev bio je ispovednik, između ostalih, i Svetog Avve Justina Ćelijskog. Andrejev stariji brat poč. o.Vasilije bio je paroh pri Ruskoj crkvi u Beogradu. Njegov bratanac protojerej-stavrofor Vitalije Tarasjev je danas starešina ruske crkve u Beogradu.
Ipođakon Andrej i prota Dejan
Pored činjenice da potiče iz jedne od najuglednijih svešteničkih porodica u Srbiji, jedan od najvažnijih događaja u životu Anreja Tarasjeva je što ranih pedesetih godina prošlog veka uspostavlja duboko i iskreno prijateljstvo sa tadašnjim studentom, a kasnije znamenitimprotom Dejanom Dejanovićem koje će biti krunisano kumstvom. Naime, prota Dejan je još kao student Bogoslovskog fakulteta, zajedno sa budućom suprugom protinicom Dorotejom (koja je po majci bila ruskinja) bio član hora ruske crkve sv. Trojice na Tašmajdanu. Tako je na ovom svetom mestu uspostavljeno trajno duhovno jedinstvo i neraskidivo prijateljstvo između njih koje je trajalo sve do protinog upokojenja u Gospodu januara 2016. godine.
Privremeno se rastaju jer po protinom diplomiranju 1956. godine on odlazi na pastirsku službu u Bosnu. Vraća seu Beograd 1987. godinena parohiju u Ritopek i zatim je starešina crkve sv. Trojice na Pašinom brdu. Počev odjula 1988. godine postaje starešina crkve sv. Trifuna na Topčiderskom groblju. Služeći na početku u malenoj, gotovo praznoj grobljanskoj crkvi, strpljivi i smireni posvećeniciprota Dejan i ipođakon Andrej stvorili su jedno od najuzornijih i najvećih pravoslavnih bratstava u Srbiji i šire nazvanom„Kampsada“ po rodnom mestu sv. Trifuna.[3]
Početak „nije obećavao“. Malena grobljanska crkva,van grada i gradske vreve, bez parohije, bez crkvenog doma, kojoj je ktitor i veliki zadužbinar Nikola Spasić 1903. godine jedino namenio skromnu obavezu da se u njoj služi sveta liturgija samo jednom godišnje, na dan njegove krsne slave sv. Trifuna.
Pri tom, prota i Andrej, naizgled,bejahu potpuno različiti: prota povisok, bez viška kilograma-Andrejnižeg rasta i bucmast; prota decenijama u Bosni-Andrej neprestano u Beogradu; prota najvišeg svešteničkog čina (protojerej-stavrofor)-Andrej najnižeg(ipođakon); prota građanskog-Andrej svešteničog porekla; prota, naizgled, vazda sa viškom vremena- Andrej,naizgled, uvek zauzet;prota udovac-Andrej dvobračan; „razlike“(naizgled) išle su dotle da je prota navijao za „zvezdu“ a Andrej za „partizan“. Šalu na stranu, njih je zaista neraskidivo ujedinjavalo hristoljublje, posvećenost veri i beskrajni osmesi kojesu neprestanodarivali svimaoko njih.
Tako se ovaj čudesan duhovni dvojac vaznosio sve više i više ka misionarskim visinamasvetosavskim. Uloge su bile podeljene: za vreme liturgije prota bogosluži i propoveda, Andrej brine o pevnicama, diriguje, poje i poučava. Na kraju prazničnog bogosluženja neretko bi Andrej svim vernicima delio listove sa troparima u slavu svetitelja čijismo pomen tog dana slavili. On bi savršeno otpevao početak svečanog pojanja, a svi bismose potom gromko pridružili.Za razliku od brojnih drugih crkava, kraj liturgije u crkvi sv. Trifuna nikada nije značio, niti značirazilaženje brojnih vernika ka svojim domovima, već novi početak pravoslavnog sabranja i druženja kroz bezbrojne duhovne priče, pouke i neprestane široke osmehe protine i Andrejeve.
Ponekad bi, umesto uobičajenog sabranja na klupama ispred hrama, između crkvenog ulaza i groba znamenitog Arčibalda Rajsa Andrej jednostavno objavio: „Danas putujemo u manastire!“ Ne pitajući ništa, svi bismo radosno krenuli ka izlazu iz groblja gde su spremno čekali autobusi! Svako je koliko je mogao učestvovao u troškovima prevoza, a ako ne bi bilo mesta za sve, neki bi krenuli svojim kolima za autobusima i – eto duhovnog doživljaja za pamćenje i nezaborav! Obično bi u jedan autobus seo prota, a u drugi Andrej. Jedno od takvih nezaboravnih putovanja svakako je bilo i ono u Hopovo, gde nas je čekao blagočestivi arhimandrit Dositej iz manastira Grgetega. Godine su prošle od tada, ali duboko verujem da se svi mi s ljubavlju sećamo kako nad grobom matuške Katarine hopovske gromko poju svoje prozbeo.Dositej i prota, a stojeći između njih Andrej svojim baritonom pohodi okolne svetinje i vrhove Fruške gore!
Pravoslavni pisac ipođakon Andrej Tarasjev
Već smo naveli da je delo oca ipođakona Andreja vrlo dragoceno. Poznato je da mnogi sjajni pisci nisu istovremeno bili istaknuti besednici[4] i obrnuto. I ovde je Andrej sasvim osoben. Naime, mi koji ga decenijama poznajemo ne bismo mogi proceniti da li je on bolji besednik ili pisac. Jednom je posle liturgije Andrej doneo torbu u kojoj su bile knjige. Sav sretan zbog izlaska njegove nove knjige, veštim potezima vrsnog kaligrafa ispisivao nam je posvete. Naravno, bilo jebesplatno, jer je opšte poznato da našem Andrjuši novac gotovo ništa ne znači. Kada radosno uzeh svoj primerak, on iznenada reče: „A ne – za tebe nije džabe!“ „A pošto je?“ – upitah. Uz svoj poznati širok i neodoljiv osmeh (koji je upućivao da je u pitanju šala), on reče: „Cena je – da napišeš prikaz ove knjige u „Pravoslavlju“! Glumeći da sam odahnuo, odgovorih mu na isti način: „Nisi morao da me „plašiš“ visokom cenom i „ucenjuješ“ poklonom – odlučio sam da napišem prikaz čim sam knjigu video!“Dabome, sveopšta razmena osmeha trajala je još dugo. Tako nastade tekst koji sledi.
Napominjem da je jedina moja molba glavnom uredniku bila da umesto mog punog imena kao obično, u potpisu budu neki neodređeni inicijali, jer je bilo opšte poznato da sam prijatelj sa Andrejom, pa bi neki zavidljivci mogli protumačiti da je tekst napisan „po prijateljkoj liniji“, što je naravno bilo potpuno apsurdno i netačno.
Andrej Tarasjev kao recenzent
Nakon jedne od divnih prazničnih liturgija u hramu Svetog Trifuna na Topčiderskom groblju u Beogradu, posedali smo na klupe i okolna zgodna mesta. Dvoumio sam se da li da se priključim grupi okupljenoj oko prote koji je poučavao svoju duhovnu decu o postu ili da odem do grupe okušljene oko ipođakona Andreja Tarasjeva koji je besedio o Patrijarhu Pavlu.
I, kao svi koji se dvoume, izabrah najgore rešenje: da poslušam osnovne pouke protine, a da se onda priključim grupi oko ipođakona Andreja. Tako ne čuh do kraja možda i najvažniji deo protine besede, a ne stigoh na vreme ni do Andreja koji je svoju besedu upravo završavao rečima: „I kad donesoše rakiju, niko od prisutnih neće pred patrijarhom Pavlom da uzme čašicu i da nazdravi sa mnom. Onda on reče: „Dobro, kad niko neće da nazdravi sa gostom, evo ja ću!“ I svi bejahu iznenađeni ovakvim krajem priče, jer jednostavno niko nikad nije nije video Patrijarha Pavla da uzima bilo kakvo alkoholno piće. „Ali on je“, – završio je pripovedanje Andrej,„kao svaki dobri srpski domaćin želeoda po svaku cenuneko nazdravi sa gostom. Pošto su se svi „ustezali“, on je prineo čašicu usnama i vratio na sto. Naravno, ništa nije popio(za razliku od mene), ali mi je ipak ukazao pažnju, nazdravio kao gostu“… Duže vreme sam nameravao da zamolim Andreja da mi ponovi prethodni deo priče o neobičnom susretu sa Patrijarhom Pavlom koji „pije rakiju“, ali prilike jednostavno nije bilo.
Pošto sam u međuvremenu završio rad na knjizi „Vujanski krst Patrijarha Pavla“, zamolio sam Andreja da mi bude jedan od recenzenata. Dabome, on je sa osmehom prihvatio. Ujedno iskoristih priliku i zamolih gada mi ponovi onu priču o Patrijarhu Pavlu. On se samo zagonetno nasmešio i klimnuo glavom.Nedugo zatim, vazdan ljubazni i trudoljubivi Andrjuša, ne samo da me je počastvovao recenzijom, većje napisao i potpisaosvoju sasvim neobičnupriču o Patrijarhu Pavlu, koja sledi.
Ipođakon Andrej Tarasjev
JEDAN OD SUSRETA SA SVETITELJEM PATRIJARHOM PAVLOM
VELIK ČOVEK I U MALIM STVARIMA
Njegovu Svetost Patrijarha Pavla upoznao sam još kao episkopa Raško-Prizrenskog u vreme kad je dolazio u Beograd i duže ostajao tu kao predsednikKomisije za novi prevod Svetog Pisma Novog Zaveta. Viđali smo se u biblioteci Patrijaršije kod upravnika, čuvenog profesora Bogoljuba Ćirkovića, a često je tu znao da se zadrži i upravnik Muzeja Srpske Pravoslavne Crkve, isto istaknuti profesor Svetozar Dušanić. Bili su to moji pravi „univerziteti“.
Za svestranost i enciklopedijsko obrazovanje ovih profesora sam znao, ali bi me taj tihi, skromni Vladika Pavle svaki put iznenadio svojim ogromnim znanjem. Ponekad sam i ja nedostojni konsultovan, kad se radilo o prevodima malo složenijih delova teksta sa ruskog jezika. Bilo mi je drago da je Vladika baš „raško-prizrenski“, jer sam godinama odlazio u Lavru Visoki Dečani kod druga mojih roditelja arhimandrita Teodosija i gde sam, na Veliku Gospojinu1949. godine, upravo tamo postao ipođakon, a hirotesiju je izvršio prethodnik vladike Pavla episkop Vladimir (Rajić), pa sam ja bio „dopisni član“ dečanskeLavre (kako me je jednom u šali nazvao vladika Atanasije (Rakita).
Od samog izbora Vladike Pavla na tron srpskih patrijaraha bio sam u toku svih njegovih reakcija na tradiciju, ceremonijal, pa i svakodnevni život srpskih predstojatelja. I iskreno sam se divio njegovoj apostolskoj, asketskoj skromnosti. Viđali smo se i o slavama (posebno u našoj crkvi Svetog Trifuna na Topčiderskom groblju). Jednom je sve tamo iznenadio dolaskom na večernju službu na Veliki Petak: skromno je celo bogosluženje proveo za pevnicom, i na kraju nas nagradio divnom poukom. Zavideo sam onima što su bili u prilici da često budu u Njegovoj blizini i nije bilo čudo da je patrijaršijska kapela Svetog Simeona Mirotočivog gde je on svakodnevno služio rane liturgije uvek bila prepuna.
Ali ovog puta poželeh da ostane zabeležen jedan neobičan, „ne-duhovni“ događaj, susret sa Patrjarhom Pavlom, da ostane upamćeno koliko je taj Božji Čovek u svemu bio velik!
Pre desetak godina, jedan naš bivši „rukovodilac“ što preko noći postade „biznismen“ u Rusiji, požele da uđe u istoriju Srpske Crkve i organizuje prevod (na ruski), pa i štampanje tri toma kapitalnog dela Patrijarha Pavla „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“(1998). Izbor prevodioca pao je na mene. I u neko doba okupismo se kod Njegove Svetosti u onom dobro poznatom salonu za prijeme: vikari, sekretar Sinoda, šef kabineta, upravnik štamparije, predstavnik Podvorja Moskovske Patrijaršije, i naravno sam finansjer „projekta“.
Kad je stigao i naš domaćin Patrijarh Pavle, počeše nevezani razgovori o Rusiji, o tome kako su nastajale godinama te knjige. Moskovski gost uruči Patrijarhu neku ogromnu kutiju: ispostavi se da je unutra veliki pozlaćeni krst. Osmehnu se Njegova Svetost i veli: „Hvala, samo ja ne bih mogao da ga podignem, ali mogli bi me razapeti na njemu“!
Unesoše posluženje: čaše sa paradajz sokom – beše ili postan dan ili neki post, ne sećam se. Pošto nisam baš veliki ljubitelj soka od paradajza, nisam hteo da ga uzmem i umesto da primim i stavim čašu ispred sebe, ja samo rukom pokazah da me ta„čast“ mimoiđe.
Primeti to Njegova Svetost, izvini se i našali: „Post je, ne mogu da vas drugim nečim počastim, ali ako neko želi rakiju -ona nije mrsna, može da se posluži!“ Na to svi počeše skromno da odbijaju, a ja – ćutim. Primeti i to Patrijarh, pa veli: „Možda bi ipak profesor jednu?“ Odgovorih: „Vaša Svetosti, ako je tako kao što velite da mučenica nije mrsna i Vi blagoslovite…“ i ućutah. Bože, kako me svi pogledaše! Bruka jedna! A na to će Patrijarh: „Donesite profesoru „onu“… I potom upita prisutne: „A ko će od vas sad da nazdravi sa gostom?“ Kad ono, valjda zbog Patrijarha, svi se nešto snebivaju. Tada on iznenada naloži: „Dobro, kad vi nećete, dodaj I MENI JEDNU!“
A kako je „popio i tu „jednu“, videli smo na početku ove priče; jedne od Andrjušinih priča za sva vremena; jedne u nizu od brojnih živih sećanjaipođakona Andreja Tarasjeva nanjegove brojne susrete sa Patrijarhom Pavlom.
Dragi naš oče ipođakone, naš Andrjuša, Andrejka,
Od srca čestitajući pola veka potojanja vašeg predivnog hora Tebi i vrlim članicama-slavujima,zahvaljujemo Gospodu što nas je darivao Tvojim prisustvom u našim životima i srcima i zato Ti upućujemo našu najiskreniju želju: Na mnogaja ljeta!
(Autor teksta je pravnik, doktor nauka, pravoslavni publicista, saradnik brojnih crkvenih časopisa, autor knjige “Vujanski krst Patrijarha Pavla”)
[1] Zanimljivo je da je generalu Vrangelu(iako se upokojio u Briselu, u Belgiji 1928. godine)posmrtno ispunjena želja i njegov grob se nalazi u Srbiji, u ruskoj crkvi sv. Trojice na Tašmajdanu.
[2]Od kojih posebno izdvajamo njegove dragocene zapise o mati Katarini hopovskoj, obnoviteljki ženskog monaštva u Srbiji i o znamenitom avvi Amvrosiju miljkovačkom, duhovnom ocu, između ostalih, sv. Jovana šangajskog i sanfranciskog, kao i avve Tadeja vitovničkog.
[3] Zanimljivo je da je nazivpravoslavnog bratstva „Kampsada“ pri crkvi sv. Trifuna nastao gotovo slučajno. Naime, jedno od brojne protine duhovne dece koje je on usmerio ka svešteničkom pozivu ili monaškom podvigu, otac Vladimir („Volođa“, kako su ga prota i Andrej zvali), kao paroh iz dalekog Šibenikaspontano jejednom upitao preko telefona: „Šta ima novo u Kampsadi?“ I bratstvo dobi ime.
[4] Na primer, veliki Ivo Andić bi na pitanje zašto tako malo govori, skromno odgovarao: „Čuvam reči za moje knjige!“
