Poslednjih nedelja i meseci mnogi ljudi su pomrli od korone ili sa koronom. Stoga se u našim novinama češće nego ranije objavljuju smrtovnice ili posmrtnice (vesti o nečijoj smrti, čitulje), nekrolozi, sećanja na pokojnike i drugi slični tekstovi. U njima se, međutim, po nepisanom, ali opšteprihvaćenom pravilu, nikad ne kaže: „Obaveštavamo rodbinu i prijatelje da je naš dragi otac, brat, deda… umro” nego se uvek koriste izrazi i obrti koji potiču iz hrišćanske vere i crkvene tradicije: „Obaveštavamo… da je naš dragi otac, brat, deda… preminuo (ili: upokojio se; ili: usnuo u Gospodu; ili prestavio se)”. Slična praksa se dâ zapaziti i u odgovarajućim iskazima naših zemljaka muslimanske vere: ni oni ne javljaju da je neko umro nego da se „preselio na ahiret”.
U najnovije vreme često nailazimo i na izraz predstavio se umesto prestavio se. Susrećemo ga čak i u crkvenoj štampi. Ali da li je on ispravan i preporučljiv? Pre nego što izložimo svaj odgovor na to pitanje, hteli bismo da najpre ukratko objasnimo značenje njegovih sinonima ili ekvivalenata koji se upotrebljavaju naporedo ili naizmenično sa njim, uz prethodnu napomenu da i on i oni predstavljaju reči prevedene sa grčkog jezika, u svoje vreme takođe hristijanizovanog ili ocrkvenjenog, sa semantičkim spektrom širim od onog iz klasičnog, prethrišćanskog perioda.
Počećemo sa imenicom pokoj (na grčkom ἀνάπαυσις) koja je i u korenu glagola upokojiti (ἀναπαύω) i upokojiti se (ἀναπαύομαι), prideva pokojni ili počivši, kao i imenicâ pokojnik, upokojenje, pokojište i pokojstvo. Iz „Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika” Matice srpske (knj. 4, Novi Sad 1971, sub voce, dalje s. v., odnosno pod navedenom rečju) saznajemo da pokoj znači mir, tišinu, odmor, počinak, a otud, u starinskoj upotrebi, i mirovinu ili penziju, ali i smrt kao večni mir. Sledstveno, glagol upokojiti znači umiriti, odmoriti, ili podariti mir, podariti počinak. „Sa svetima upokoj, Hriste, dušu sluge Tvoga…”, pojemo prilikom sahrane i na podušjima (pomeni, parastosi ili panihide). Povratni glagol upokojiti se znači, dakle, smiriti se, počinuti, odmoriti se. Za pokojnika često i kažemo da je počinuo u miru ili da se odmorio. Valja napomenuti i to da, kao što grčka reč mir (εἰρήνη) u Svetom Pismu i u jeziku Crkve uopšte ima mnogo šire značenje nego što je puko odsustvo rata ili sukoba, tako i imenica pokoj ima šire značenje nego što je nekretanje ili mirovanje, te diskretno ukazuje na pojam duhovnog ispunjenja. To je osetio i veliki teolog, usto vrstan znalac grčkog jezika, sveti Justin Ćelijski, pa je prozbu „da Gospod upokoji dušu njegovu tamo gde pravednici počivaju” preveo slobodno, ali suštinski verno, na sledeći način: „Da Gospod upokoji dušu njegovu tamo gde pravednici blaženstvuju”.
Sada prelazimo na sintagmu usnuti u Gospodu (grčki κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ ili bez toga) i na druge izvedenice iz ovoga korena – particip usnuli (grčki κοιμηθείς i κεκοιμημένος, crkvenoslovenski i arhaično srpski usopši) i imenicu usnuće (grčki ἡ κοίμησις, crkvenoslovenski uspenije). Biblijski jezik je veoma realističan – ponekad poneki izraz zazvuči i naturalistički – i zato se Biblija ne libi da pominje smrt i umrle ili mrtvace. Tako, naprimer, Sâm Hristos Spasitelj mladiću koji želi da Ga sledi, ali Ga moli da mu dopusti da najpre ode i sahrani oca, upućuje reči: „Hajde za mnom, a ostavi neka mrtvi pokopaju svoje mrtvace” (Mat. 8, 22; sr. Luk. 9, 60). Na isti način, bez okolišenja, Hristos govori i o smrti koja Njemu predstoji: „…Sin Čovečji biće predan prvo-sveštenicima i knjižnicima i oni će ga osuditi na smrt”, ali On će trećega dana vaskrsnuti (Mat. 20, 18 – 19 i Mark. 10, 33 – 34). U Getsimaniji, pred stradanje i raspeće, kaže: „Žalosna je duša moja do smrti” (Mat. 26, 38 i Mark. 14, 34), a više puta „govoraše ukazujući kakvom će smrću umreti” (Jov. 12, 33 i 18, 32). Posle Vaskrsenja ukazuje i apostolu Petru na to „kakvom će smrću proslaviti Boga” (Jov. 21, 19). Na putu u Emaus Kleopa pita Vaskrsloga Gospoda, ne prepoznajući ga: „…Zar nisi saznao (…) kako ga predadoše prvosveštenici i starešine naše da bude osuđen na smrt i razapeše ga?” (Luk. 24, 18 – 20). Mogli bismo navesti još ovakvih i sličnih mesta, ali i ovo je sasvim dovoljno.
Kad je, međutim, reč o vernima, osobito hrišćanima, mahom se pojam smrti zamenjuje pojmom sna jer smrt nije prelazak u ništavilo nego svojevrsno rađanje za život posle života, ispunjen iščekivanjem sveopšteg vaskrsenja mrtvih i života budućeg veka. Opet ćemo kao primer navesti reči Hristove. Kada Jairu saopštavaju: „Umrla je kći tvoja, ne trudi Učitelja” (Luk. 8, 49), Hristos uzvraća rečima: „Ne plačite, nije umrla nego spava” (8, 52), a prisutni mu se podsmevaju „znajući da je umrla” (8, 53). Čitavu povest o tome kako Hristos vaskrsava i vraća u život Jairovu kćer beleže sva tri sinoptička Jevanđelja (Mat. 9, 23 – 26; Mark. 5, 35 – 43 i Luk. 8, 49 – 56). Isto tako, pre no što će vaskrsnuti Lazara iz Vitanije, Hristos kaže prisutnima: „Lazar, prijatelj naš, zaspao je…” (Jov. 11, 11). U nastavku čitamo: „Onda rekoše učenici njegovi: Gospode, ako je zaspao, ustaće. A Isus im beše rekao za smrt njegovu; oni pak mišljahu da govori o počinku sna. Tada im Isus reče otvoreno: Lazar je umro” (Jov. 11, 12 – 14; čitavo svedočenje o vaskrsenju Lazarevom: Jov. 11, 1 – 46). Tako se izražavaju i pisac Dela apostolskih (7, 60: sveti prvomučenik Stefan usnu; 13, 36: car David usnu) i sveti apostoli Petar (IIPetr. 3, 4: „Oci usnuše”) i Pavle (IKor. 7, 39: usni, a u nekim rukopisima umre; 11, 30: „…Dosta ih usnu”, u značenju umire; 15, 6: „…Neki usnuše”, a sreće se i varijanta „neki pomreše”; 15, 18: „Oni koji usnuše u Hristu”; 15, 20: Hristos je „Prvina usnulih”, i tako dalje). Ne treba posebno isticati da Crkva u svojim bogosluženjima pokojnike ponajčešće označava kao „usnule sluge Božje” (usopšija rabi Božija). Zanimljivo je da već citirani Rečnik Matice srpske (knj. 6, Novi Sad 1976, s. v.) ne zna za značenje glagola usnuti, imenice usnuće i glagolskog prideva usnuli u svojstvu hrišćanske zamene za reči umreti, smrt i umrli nego registruje samo obična značenja utonuti u san, zaspati i usniti.
Od glagola usnuti, imenice usnuće i glagolskog prideva usnuli, poznatih, uglavnom, u bogoslovski i liturgijski kultivisanim krugovima, kudikamo su, u savremenoj jezičkoj praksi, učestaliji izrazi preminuti i preminuli. Susrećemo ih redovno, naporedo sa izrazima upokojiti se, pokojni, pokojnik i upokojenje. Matičin Rečnik (knj. 4, Novi Sad 1971, s. v.) navodi razna značenja glagola preminuti (izgubiti se, nestati, iščeznuti; minuti, proći, kao u stihu „neko doba noći preminulo”; zatim preći, kao u stihovima „ide vojska krajem Tare hladne i Taru je vodu preminula”, i nestati, uzmanjkati, kao u stihovima „grad gradila prebijela vila…, evo joj je preminula građa”), ali kao prvo i glavno značenje navodi umreti. Na isti način radni glagolski pridev preminuo, preminuli, ima prvo i glavno značenje pokojni, umrli, u imeničkoj službi pokojnik, a sporedno, figurativno značenje minuli, prošli, protekli (primera radi, „preminula leta” namesto „minulog leta”).
Šta bi mogao biti grčki predložak terminâ preminuti i preminuli? To je, po našem uverenju, glagol μεθίσταμαι , zajedno sa drugim rečima istoga korena: ἡ μετάστασις (metástasis, otud i medicinski termin metastaza) i μεταστάς. Isti glagol je, smeli bismo da tvrdimo, i predložak glagola prestaviti se i drugih reči izvedenih od njega (prestavljeni, novoprestavljeni, prestavljenje). Preminuti je, rekli bismo, u poređenju sa prestaviti se, samo noviji, razumljiviji, „srpskiji” prevod grčkog izvornika μεθίσταμαι. Ali pre nego što ukratko proanaliziramo grčki predložak, neka nam bude dozvoljeno da se opet pozovemo na Rečnik Matice srpske. U njemu, u već citiranoj 4. knjizi, s. v., stoji da prestaviti se znači umreti, a da gdekad glasi i predstaviti se. Ali kako je mogao nastati ovaj starinski izraz? Evo kako: grčko μεθίσταμαι je složeni glagol, verbum compositum, načinjen od predloga μετά i osnovnog glagola ἵσταμαι, koji, opet, nije ništa drugo do medijalno-pasivni oblik aktivnoga glagola ἵστημι, a izvor mu je prastari indoevropski koren sta- (sr. latinsko stare i naše stati i stajati, kao i mnoge druge primere, od sanskrita do savremenih evropskih jezika). Glagol u aktivu znači postaviti, a u pasivu biti postavljen, stajati. Složeni pak glagol μεθίστημι/μεθίσταμαι u aktivu znači pre-staviti, što će reći staviti na drugo mesto, premestiti, preneti, preseliti i slično, a u mediju, odnosno pasivu, pre-staviti se ili biti pre-stavljen, tojest biti premešten, premestiti se, preseliti se, preći i slično.
Kao što vidimo, prestaviti se i preminuti znači ustvari isto – „preseliti se na drugu stranu”, preći iz načina postojanja ovde na zemlji u način postojanja od telesne smrti do sveopšteg vaskrsenja mrtvih. U široj, slobodnijoj interpretaciji ili parafrazi moglo bi se kazati i da prestaviti se znači stati pred Gospoda ili predstati Gospodu. Time se dâ objasniti, pa, ako hoćete, i opravdati, i upotreba izraza predstaviti se umesto izraza prestaviti se, inače krajnje retka (Matičin Rečnik, navedena knjiga, s. v., spominje samo jedan primer, pronađen kod Ive Andrića: „Predstavila se Jevda!”). To je, po nama, izuzetak koji potvrđuje pravilo. U zaključku, preporučili bismo da se upotrebljavaju reči prestaviti se, (novo)prestavljeni i prestavljenje, a da u ovom kontekstu izbegavamo reči predstaviti se i (novo)predstavljeni.
Tu i tamo susrećemo i glagol ἐκδημῶ (ekdimô), koji prvobitno znači otići, otputovati, a u našem kontekstu (sa πρὸς Κύριον, Gospodu, ili bez toga) otići Gospodu, preminuti, i imenicu ἐκδημία (ekdimйa) u značenju odlazak Gospodu, upokojenje. Osnova se vidi iz prideva ἔκδημος (ékdimos), koji znači onaj ko je otišao iz svoje zemlje i svog naroda, iseljenik, putnik, stranac, (danas možemo dodati i emigrant). Mnogo ređe se upotrebljava i glagol ἀπαίρω (apéro) u značenju otići. Danas je, dodajmo, potisnuta i mal᾽tene zaboravljena i imenica končina, što je starinski pandan grčkoj reči ἡ τελευτή u jezicima pravoslavnih Slovena, uključujući srpski, kao što je kod nas uglavnom iščezao i glagol skončati (grčki τελευτῶ). Končina znači kraj ili završetak ovozemaljskog života, dakle smrt ili upokojenje, odnosno prestavljenje, a skončati znači završiti život na zemlji, doživeti njegov kraj, dakle umreti ili upokojiti se, prestaviti se, preminuti. Kod starijih crkvenih autora, otprilike do svetoga Vladike Nikolaja i prepodobnog Justina Ćelijskog uključno, ove reči su u priličnom opticaju i važe kao standardni crkveni termini. U naše vreme, međutim, sintagme blažena končina ili mučenički skončati postale su neuobičajene. Glagol skončati je, štaviše, poprimio i izvestan negativni prizvuk, te zato reći da je neko „skončao” umesto da se kaže da je preminuo ili, prosto, da je umro, dosta para uši i deluje grubo. Ima još analognih termina, književnih i narodskih, kao što su predati dušu Bogu ili promeniti svetom, ali nema potrebe da ih posebno objašnjavamo.
Izvor: Letopis Matice srpske, god. 197,
knj. 507, sv. 5, maj 2021, str. 779 – 783.
