Bivšem oficiru iskustvo života po pravilima vojne hijerarhije pomoglo je da mu iskušenički staž u Hilandaru traje kraće nego što to obično biva, ali i da, nedavno, nakon gotovo dve decenije života u najvećoj srpskoj svetinji, bude postavljen za arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve zaduženog za Vojsku.
– Sećam se, na Svetu Goru jednom je došla grupa oficira, i generalu koji ih je predvodio bila je začuđujuća moja odluka da postanem monah, umesto da napredujem u oficirskoj karijeri. Pomislio sam da je najbolje da mu odgovorim šaljivo, ali vojničkim jezikom: ’Gospodine generale, dobio sam prekomandu u Hilandar i promenio ves. I uniformu, naravno’. Biću našeg naroda, u našoj istoriji i tradiciji, vojska i Crkva nikada se nisu gledale odvojeno, nego kao jedno. Crkva je i te kako imala ulogu u stvaranju državnosti naše zemlje, u podizanju morala i spremnosti za borbu za slobodu otadžbine. U najtežim trenucima ona je uvek bila uz vojsku. Setite se koliko je bilo sveštenika na Solunskom frontu i svuda gde je bila srpska vojska. To je prirodan spoj bez koga smo ostali tih nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata, pa su se, imajući samo taj period u vidu, neki pitali kako i zašto „spajati Vojsku i Crkvu”. Zaboravili su da su ta dva stuba srpske državnosti oduvek bila spojena, a onda na silu odvojena – kaže za magazin Odbrana Episkop vojni Dositej Hilandarac, koji je hirotonisan 11. decembra 2022. godine u hramu Svetog Save, nakon što je na redovnom zasedanju Sabora Srpske Pravoslavne Crkve izabran za vikarnog episkopa Patrijarha srpskog Porfirija, sa titulom Episkop lipljanski. Tom prilikom, imajući u vidu njegovu karijeru oficira, određen je i za arhijereja zaduženog za Vojsku. Dužnost je primio 11. maja od Episkopa niškog Arsenija, u godini u kojoj će biti obeležena prva decenija vraćanja verske službe u Vojsku Srbije.
Vaše Preosveštenstvo, molim Vas da nam kažete nešto više o Vašoj oficirskoj karijeri, o kojoj je bilo reči u kontekstu Vašeg imenovanja za Episkopa vojnog. O odluci da se opredelite za vojni poziv, a onda i o onoj drugoj, da sve to ostavite iza sebe i prihvatite priziv Duha Svetoga za monaški podvig na Svetoj Gori Atonskoj.
– Vojni poziv sam izabrao jer sam voleo Vojsku. Nalazio sam tu sebe. Završio sam Vojnu gimnaziju, a kasnije i Vojnu akademiju, smer RV i PVO, nakon čega sam tri godine službovao kao oficir artiljerijsko-raketnih jedinica PVO na sistemu „neva”. Upravo sam tokom perioda školovanja u Vojnoj gimnaziji u Beogradu imao priliku da se upoznam sa hrišćanskom verom. Jednom prilikom, dok sam hodao iz internata prema školi, primetio sam neku crkvu u šumi. Bilo je to vreme socijalizma, kada se nije baš gledalo blagonaklono na pripadnika Vojske koji ide u crkvu. Pogotovu na budućeg oficira. Zato se moj susret sa Bogom desio u jednoj skrovitoj crkvi, u manastiru Vavedenje Presvete Bogorodice, gde sam, kao vojni gimnazijalac, prvi put video monahinje, za koje nisam ni znao da postoje u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Sećam se da su mi se obraćale s ljubavlju i poštovanjem, i, iako sam bio mlad, rado su sa mnom razgovarale o veri, pa sam se sve dublje i dublje upoznavao sa duhovnim životom, za koji sam ranije mislio da se svodi samo na ono običajno, „valja se” ili „ne valja se”. Bio je to praktično moj prvi unutarnji pokret ka Bogu. Za mene je veoma značajan bio i susret i upoznavanje sa ocem Tadejem u manastiru Vitovnici. Za mladog čoveka koji traga za Bogom veoma je važno da na početku susretne tako dobar primer xrišćanina. Već tada sam u Vojnoj gimnaziji, uz vojnu literaturu, počeo da čitam i knjige o monaškom životu, ali sam, naravno, upisao i završio Vojnu akademiju i službovao kao oficir.
A onda ste doneli verovatno najvažniju životnu odluku da vojnu uniformu zamenite monaškom rizom i to u Hilandaru, najvećoj srpskoj svetinji.
– Odluka je bila plod mog sazrevanja. Sećam se, u Hilandar je jednom došla grupa oficira, i generalu koji ih je predvodio bila je začuđujuća moja odluka da postanem monah, umesto da napredujem u oficirskoj karijeri. Pomislio sam da je najbolje da mu odgovorim šaljivo, ali njegovim, vojničkim jezikom. „Gospodine generale, dobio sam prekomandu u Hilandar i promenio ves. I uniformu, naravno”. On se nasmejao jer mu je odgovor bio simpatičan, a ja sam bio srećan što nisam morao da mu objašnjavam moje unutarnje pobude. Postoje i one stvari koje neki ljudi ne mogu da razumeju, pa je najbolje da im objasniš njihovim jezikom. Ako pričaš sa vojnikom, najbolje je da mu nađeš neki primer iz vojničkog života. S druge strane, nisu to suprotstavljene stvarnosti.
To kažete imajući u vidu da vojna i crkvena hijerarhija počivaju na sličnim principima subordinacije i poslušnosti?
– Moglo bi se i tako reći. Sveti oci najviše primera u svojim poukama o duhovnom životu uzimaju iz vojske i iz medicine. Kad je u pitanju borba sa silama zla, sa demonima ili sa svojim strastima, tu je akter vojnik, jer to je bitka… Kako pobediti sebe ili pobediti zlo, tu imate sjajne primere iz vojničkog života. A izlečiti sebe od neke slabosti ili duhovne bolesti, to je već medicina. Manastir je na neki način ustrojen kao kasarna. Podsetiću vas, osnivač opštežiteljnog monaškog života je rimski oficir Pahomije Veliki. Pošto je bio izuzetan asketa i podvižnik, oko njega se okupilo dosta monaha i učenika i pojavila se potreba za organizovanijim monaštvom, za razliku od prethodnog, gde su kaluđeri bili usamljenici. I on prvi, praktično prema vojnim uzorima, organizuje monašku zajednicu kao kasarnu. A bio je to manastir. Takođe, u knjizi Svetog Dionisija Areopagita, on govori o nebeskoj i crkvenoj jerarhiji. Kaže da je ustrojstvo anđela na nebu hijerarhijsko i nabraja njihove činove, koje deli u tri trijade, spominjući isti princip (trijade) i na zemlji – episkopi, sveštenici i narod. Dakle, i na nebu i na zemlji postoji poredak i svako se bavi isključivo stvarima koje su mu poverene. Ne može vojnik da se bavi pitanjima kojima se bave oficiri. Postoji jasna podela uloga.
Da li u Vašoj percepciji Hilandar, nakon godina provedenih u toj riznici duhovnosti i spasenja, danas izgleda isto kao što je izgledao mladom iskušeniku koji je svakodnevicu života u kasarni zamenio boravkom na mestu kojim su hodali Sveti Sava i Sveti Simeon Mirotočivi?
– Moje viđenje Hilandara i Svete Gore nije se promenilo u odnosu na prvi susret s njima, ali se promenio način na koji mogu to da izrazim, jer postoje značajne naslage iskustva stečenog tokom mog boravka na tom svetom mestu za koje je u Hilandarskom tiӣiku Sveti Sava zapisao da se s njim nijedno mesto na svetu ne može uporediti. Nije tu samo reč o lepoti nego o onome što donosi čoveku koji tu boravi ili ga samo poseti. Reč je o blagodati koja se može osetiti samo na Atosu, iza koga stoje vekovi neprekidne molitve. Vrt Majke Božje, kako nazivaju Svetu Goru, vekovima spaja nebo i zemlju. To mesto ima posebno ozarenje odozgo i ljudi koji tu dolaze, prevashodno hrišćani, mogu da osete tu blagodat jer su srcem otvoreni, a kada ste srcem otvoreni, onda tu ima prostora da deluje Božja blagodat. Bez tog „otvaranja”, vi ste na Svetoj Gori samo turista.
Kako praktično izgleda to „otvaranje srca”?
– Čovek koji poseti Hilandar i prođe makar jedan dnevni ciklus bogosluženja, od večernje službe, preko one koja počinje duboko u noći, pa se produžava maltene do svanuća i završava Liturgijom, na neki način može da oseti blagodat tog mesta. Nije dovoljno da vidite samo zidine, ovu ili onu ikonu, rukopisnu knjigu ili povelju nekog vladara. Hilandar u pravom smislu, njegov duh, doživljavaš tek na molitvi. Sećam se, u prvoj grupi oficira koji su organizovano posetili Hilandar bio je i jedan pukovnik koji je na poseban način doživeo bogosluženja. Čak je i zaplakao. Shvatio sam šta se tu desilo. Mnogi ljudi su kršteni kao bebe, ili kao deca, i onda tokom života nisu imali hrišćansko vaspitanje, nego su se u nekom dobu „obratili”, kad je, imajući u vidu pomenuti primer, taj oficir već bio u trupi. I onda je došao u ambijent gde se otvorio za Gospoda. I šta se desilo? Prodejstvovala je u njemu ona blagodet sa krštenja i rekao je da je to nešto najlepše što je osetio. Dobio si zalog na krštenju koji ne deluje mehanicistički, on čeka tvoju slobodu i tvoj odziv, otvaranje za Boga, da bi počeo da deluje. Naša vera je vera slobode. Otvaranjem za Boga, dolazi do simfonije našeg bića sa samim sobom, a onda i sa Bogom. To je put da čovek oseti lepotu života i ispunjenost.
Period iskušeništva u manastiru obično traje oko tri godine, a vi ste zamonašeni već nakon godinu i po dana.
– Iguman Mojsije je tako odlučio. Rekao je, on je bio oficir, on zna da sluša. Ne treba mu duže vreme. Život je proveo u sredini gde postoji poredak i red. Imalo je to logike… Zamislite, otišao sam sa 15 godina u Vojnu gimnaziju gde postoje jasni odnosi stariji – mlađi, pretpostavljeni – potčinjeni i svako zna svoje mesto u tom sistemu, a u principu iskušeništvo je i proces koji čoveku pomaže da shvati koje mu je mesto u manastiru. Tri godine je zaista optimalno vreme da, psihološki, čovek može da se preorijentiše na taj novi način života. Sada, kad se toga prisetim, shvatim da, iako sam zamonašen posle godinu i po dana, iskreno, moj unutrašnji osećaj bio je da sam tek posle tri godine zaista bio spreman za monaštvo, baš kao što sveti oci propisuju kao nekakvo pravilo ili preporuku. Znate, živimo u svetu godinama, imamo navike, prijatelje i sve drugo, i ne može to preko noći da se promeni tako što ste obukli mantiju i postali drugi čovek. Dugo je još taj stari čovek bio u meni. I, u pravom smislu, godine su potrebne da pobedite tog starog čoveka u sebi. Onoga koga mame varljive želje. Sećam se, posle tri godine jednom sam izašao iz manastira i imao sam dubok osećaj da ja ne pripadam više onom svetu od ranije. Nakon tri godine tišine na Svetoj Gori. Doduše, sada se malo stvar promenila, pa i manastir ima više vozila i svega što donosi buku. U ono vreme imali smo samo jedan traktor, zvali smo ga „jovanka”, jer ga je Jovanka Broz poklonila Hilandaru, i ja sam na tom traktoru i ušao u Hilandar. Prikolica nazad, daska i mraz. Bio je decembar 1998. godine, uoči Svetog Nikole. Naredne godine u martu počela je NATO agresija na našu zemlju. Taj period proveli smo u molitvi. To je bio jedini način da pomognemo. Da prizivamo Božji blagoslov.
Zovu Vas Dositej Hilandarac. može li to jedno bez drugog? Imaju li to svojevrsno „prezime” svi srpski svetogorski monasi?
– Sveta Gora ima pravilo po kome monah dobija ime po manastiru postriga, gde je zamonašen. Ako si postao monah u Hilandaru, onda si Hilandarac, a ako si u Vatopedu, onda si Vatopeđanin, ili ako si iz Velike lavre, onda si Lavriota. I taj te naziv prati do kraja života i kada promeniš manastir. To je kao kad čovek koji se rodio u familiji Đorđević ode u Ameriku da živi. On zadržava svoje prezime, naravno, gde god da živi, jer je iz te familije potekao i to je njegova porodica. Isto je i ovde. Tu si rođen kao monah.
Spomenuli ste rat i molitvu za mir. Devedesetih smo imali priliku da shvatimo koliko nesreće ratna pošast donosi čoveku. Šta je to što hrišćanin, čije je drugo ime praštanje, može oprostiti, a šta ne?
– Ne može se oprostiti onima koji su ubijali decu. To nikako ne uključuje da ih mrzite, naravno, mi nikoga ne treba da mrzimo. Sve lične uvrede, ako je mene neko uvredio ili ponizio, to uvek mogu da oprostim. Ali ne mogu da oprostim nasilje i zločine prema zajednici, zločine prema našem narodu ili ako neko huli na Boga, jer to prevazilazi mene. Teško je da oprostiš ako postoji bol majke kojoj je neko ubio sina. Niko od nas nema pravo da oprosti zločin u Jasenovcu, pogotovu ako nema pokajanja. Da bi dobio oproštaj, zločinac treba da iskaže, ispovedi svoje pokajanje za svoje zločine. Jer i sveštenik kad ispoveda vernika, pre nego izgovori razrešnu molitvu, pita – Kaješ li se za svoje grehove?
A Kosovo i Metohija?
– Ako išta obeležava i opredeljuje istoriju srpskog naroda, onda je to naš odnos prema Kosovu i Metohiji, koje nije tek nekakav geografski pojam, već simvol našeg opredeljenja za „božansko” i kao zavet koji postoji između našeg srpskog naroda i Boga. Iako se kao ljudi borimo i za ovo zemaljsko carstvo koje nam je Gospod poverio, ipak, kao hrišćani, težimo nečemu većem i zato je za nas Kosovo veoma značajno. Ono je pitanje našeg postojanja i identiteta. Ne možemo zaboraviti svetinje koje imamo na tom parčetu svete srpske zemlje natopljene krvlju naših predaka, od kojih mi potičemo. To znači da je ono natopljeno i našom krvlju i ono je za nas, baš kao što će i uvek biti, svetinja. Mogu nam ga silom uzeti, ali ono će za nas uvek ostati naše.
Duhovnik ste. Ljudi Vam dolaze na ispovest, dele sa Vama dobro i zlo, traže blagoslov i oproštaj, kaju se… Kako vidite duhovno stanje našeg naroda u ovom trenutku?
– Može se reći da ima puno stvari koje onespokojavaju. Mnogi ljudi nisu izgrađeni, pa su podložni da, nakon „bombardovanja” porukama, postanu predmet propagande razne vrste. S druge strane, oskudica je dobrih primera. Uzori su veoma važni. U vojsci je oduvek, baš kao i sad, bilo važno da se neguje lik vojnika. Važno je kakav primer daješ, jer ako su primeri dobri, ljudi se ugledaju na dobro, a ako toga nema, prepušteni su sami sebi. Obrazovanje ima misiju da stvara svestrano obrazovane ličnosti, širokih pogleda. Uvek je tako bilo. Danas se insistira na individualizmu, koji sobom nosi i negativne posledice, pogotovu ako je prenaglašen. U tom obliku on nije hrišćanski jer hrišćanstvo neguje zajednicu. Jedno „ja” traži drugo „ti”. Upućeni smo jedni na druge i imamo dužnosti i obaveze u zajednici. Danas već od malih nogu decu uče o njihovim pravima, umesto da se potencira da je sreća živeti u zajednici. Mladi vole nekome da pripadaju, da budu deo porodice, društva. Da toj zajednici doprinose, time što imaju svoju ulogu. Dete prevashodno treba graditi kao biće zajednice, a kasnije, sa obrazovanjem, učiti ga i njegovim pravima. Ovako, u malom uzrastu, možeš od njega da napraviš egoistu, a taj preterani individualizam može da preraste u samoživost, što vodi tome da jednog dana bude nezadovoljan i nesrećan. Ako je vaspitavan da je deo zajednice, onda sasvim drukčije doživljava život, uči se da voli i da bude srećan. Svedoci smo relativizacije hrišćanskih vrednosti koju indirektno propagira novi svetski poredak, pod izgovorom brisanja razlike među ljudima, pa su nam često nametnute antivrednosti koje nisu u duhu našeg naroda i naše tradicije. Teško je danas ostati dosledan svojoj tradiciji i kulturi.
Greši li savremeni čovek više nego ranije? Koji su to gresi kojima smo najviše skloni u današnje vreme? Jesu li isti od pamtiveka ili se saplićemo na neke nove prepreke?
– Suštinski nema tu ništa novo. Možda su novi samo načini i mogućnosti. Svojevremeno mi je, kao mladom čoveku, na tu temu govorio jedan monah. Svako ima svoje iskušenje. Ako si mnogo govorljiv, onda je to tvoje najveće iskušenje ili ako si gnevljivac, stomakougađač ili bludnik. Potpuno smo različiti. Sveti oci nisu mogli da definišu sve vrste greha jer su bili ograničeni i vremenom i iskustvom svog vremena. Ono po čemu čovek nešto prepoznaje kao grešno ili štetno je porobljenost. Slučaj kad čovek gubi svoju slobodu. Porobljenost se danas, vrlo često, pogrešno naziva zavisnošću. Kažu bolesti zavisnosti, a čini mi se da je pravilnije reći porobljenost. Zavisan sam od nečega što mi je prirodno potrebno. Priroda mi traži da jedem, pijem i spavam, i to su moje prirodne potrebe. Od njih sam zavisan. A ove druge pošasti, alkoholizam, narkomanija, kocka…, to su porobljenosti. Reč je o jednoj od odrednica ovog vremena zbog koje čovek gubi slobodu. Savremeni način života čoveku donosi otuđenje. Ljudi se osećaju usamljenim i to vodi u depresiju. To je taj individualizam o kom govorim, koji najčešće vodi ka usamljenosti, iako se predstavlja kao neko varljivo osvajanje slobode. Ali to je lažna sloboda, jer sloboda bez ljubavi i nije sloboda. Prava sloboda je uvek u zajednici, jer mi smo društvena bića i, kao što sam već rekao, jedno „ja” traži drugo „ti”. To vodi ispunjenosti čoveka, a ispunjenost je u ljubavi. Gde ljubavi nema, tu je praznina.
Ima je na Liturgiji koja je, čini se, čoveku važnija nego ikad…
– Ljubav i radost se uvek dele i služba je veoma značajna, jer smo mi krštenjem postali sinovi i kćeri Božje. Zato nam je važna ta vrsta osvećenja koja nam se daje na Liturgiji. Ona pripada samo sinovima i kćerima Božjim. Bez toga smo kao bez onoga bez čega se ne može živeti. Kao što telo ne može bez vazduha i bez hrane, tako je isto za život duše potrebna blagodat Božja, a to je osvećenje koje mi dobijamo kroz svetu tajnu pričešća na Liturgiji.
Ove godine obeležavamo deceniju kako se Liturgije ponovo služe u jedinicama i sastavima Vojske Srbije. Pitam Vas kao novog Episkopa vojnog, da li je verska služba u Vojsci zaživela u punom smislu?
– Decenija je za nama i mogli bismo reći da je, nakon skromnih početaka, verska služba sada u jednom razvijenom obliku. Od trenutka kada je 2011. godine potpisan sporazum sa sedam crkava i verskih zajedica, ona sazreva. Ne smemo zaboraviti da smo pola veka bili u socijalizmu, koji je baštinio druge vrednosti, pa su nacionalne bile maksimalno potiskivane zarad „bratstva i jedinstva”. Treba vremena da se ljudi naviknu. Duhovno buđenje ne dešava se preko noći. Ima svoj tok. Srećom došlo je i do smene generacija i sve više na scenu stupaju one koje nisu odrastale u vremenu socijalizma i vrednostima koje je nosio. Mi ćemo u novembru na prigodan način obeležiti deset godina od obnavljanja verske službe u Vojsci Srbije. O načinu obeležavanja razgovaramo sa najznačajnijim ljudima iz sistema odbrane. Izvesno je da ću sa svim vojnim sveštenicima služiti Liturgiju. To je taj bogoslužbeni deo, a u večernjem terminu uslediće svečana akademija, u Domu Garde najverovatnije. Svečanost će, naravno, biti prilagođena i drugim konfesijama, jer se verska služba u Vojsci Srbije odnosi i na druge priznate crkve i verske zajednice. Saradnja sa kolegama je veoma korektna i svako radi prema svojim pravilima i propisima koji regulišu versku službu.
Nakon dolaska sa Svete Gore bili ste iguman manastira Svetog Georgija – Ćelije u istoimenom selu kod Lajkovca u Eparhiji šumadijskoj. Kako je biti nastojatelj svetinje koja čuva posmrtne ostatke vojnika poginulih u Kolubarskoj bici?
– Posle 20 godina života na Svetoj Gori, u manastiru Hilandar, po dolasku u Srbiju, sa dobrim ljudima obnovili smo manastir koji u svojoj crkvi baštini kosti kolubarskih vojnika. Njih oko sedam i po hiljada je tu sahranjeno, od kojih su četiri i po hiljade Srbi. Ovi drugi su bili neprijatelji na bojnom polju, a u stvari to više i nisu. Veoma sam zadovoljan jer je manastir za veoma kratko vreme doživeo procvat. Dolazi mnogo ljudi, pa je svetinja znatno napredovala, i po imanju i kao duhovno središte.
Izvor: Odbrana, razgovarao: Vladimir Vještić,
foto: Mina Petrović
