Njegovo Preosveštenstvo Episkop budimljansko-nikšićki g. Metodije je služio u Krstopoklonu nedelju, 23. marta 2025. godine, svetu Liturgiju u hramu Svetog arhangela Mihaila u Andrijevici.
– Danas kada Crkva proslavlja poklonjenje Časnom i Životvornom Krstu Gospodnjem, u svetom Jevanđelju Sveti jevanđelist Marko veli i zapisuje Hristove reči: Koji hoće za mnom da ide, neka uzme Krst svoj i pođe za mnom, jer, ako ko želi život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ako ko život svoj izgubi mene radi i Jevanđelja – kaže Gospod – taj će ga naći i sačuvati i zadobiti na vekove vekova. Jer, kaže dalje Gospod, govoreći svojim učenicima: Šta vredi čoveku ako ceo svet zadobije, a duši svojoj naudi. Dakle, priča o Krstu je priča o spasenju duše, o onom što je najpretežnije u našem životu, postupanju, delovanju, činjenju, mišljenju, osećanju. Najbitnije je dušu sačuvati, a onaj koji to hoće treba da smireno uzme Krst svoj i krene za Isusom. Uzeti Krst na pleća svoja, svoj Krst, znači sve ono što nas žulja, obremenjuje, pritiska, onespokojava, usporava u ovom hodu sveštenom kroz ovaj privremeni, zemaljski život, sve je to naš Krst koji mi nosimo, slika onoga Krsta koji je Gospod nosio ulicom stradanja, penjući se na Golgotu. On time govori i svedoči, potvrđuje da svi oni koji žele Njega sledovati, imaće Njegovu sudbinu. Ako ne postradamao baš onako kako je On postradao, onda makar da pretrpimo to što nam život donese – besedio je vladika Metodije i naglasio:
– Sve planove i projekte o budućnosti i o sebi treba staviti po strani, ako ne počnu da se ispunjavaju. Naš narod je uvek govorio kad god je kretao nešto da radi što je planirao i naumio: Ako Bog da, Bez Boga ni preko praga i Ako je volja Božja, neka tako bude. Nikad se nije pošto-poto grabilo da se ono što smo mi zaumili i namislili ispuni i ostvari ako vidimo da nam se vrata toga puta ne otvaraju. Zato je uvek narod govorio: Ako Bog da. Gospod kaže: Ko hoće za mnom da ide, to znači po svojoj slobodnoj volji, bez moranja. Traži nas slobodne ličnosti koji se sami opredeljujemo za to, nikako nekom prinudom, jer za šta ćemo onda dobiti platu, jer to onda nije naš stav, nije naše opredeljenje, to nije naše duhovno stanje. Onda mi ne želimo da to radimo, ali smo prinuđeni da to uradimo. Zato On kaže: Ko hoće da ide za mnom. Idući za Njim znači biti Njemu blizak, a onaj ko je blizak Njemu dobiće oproštaj grehova, tj. spasenje duše.
– Onda On kaže: Ako hoćete da idete nekim drugim putem, sačuvavši svoj položaj, čin, imetak, planove o sebi nauštrb svoje duše, tada ćete život izgubiti. Ovaj prolazni život telesni, biološki, zemaljski kako god da ga živimo, to će vreme da nam procuri kroz prste, doći će jednog dana kraj i sve ono što smo sticali, gomilali, činili, prigrabili neku vlast ili moć, položaj ili čin, i na tome zasnivali svoj život, sve će to propasti zajedno sa životom koji smo na tome bazirali. Zato treba, braćo i sestre, hrabrost da se odreknemo zasnivanja života svoga na novcu, položaju, moći, privilegijama, nego da ga zasnujemo na rečima Hristovim, da radimo ono što je volja Njegova. Velika tu hrabrost treba, jer nam se čini kad nas nešto zaboli da propadosmo, ne dobacujući dalje pogled preko tela i zemaljskih potreba kakva nam se večna sudbina sprema. Samo i jedino o tome Hristos govori u ovom Jevanđelju, na kraju krajeva, samo i jedino zbog toga smo se mi danas ovde sakupili, zbog spasenja svoja duše, prepuštanja sebe smireno u ruke Božje da nam On trasira put kojim da idemo. U redu je imati planove i programe, ali tek na ruševinama planova i programa o sebi srešćemo se sa Hristom licem u lice. On će nas tada uzeti za ruku i povesti putem koji je On naznačio za nas, kojim treba da idemo, jer On bolje vidi, dalje i više, i šire, i dublje sagledava nas i našu vječnu sudbinu. A kada celi svoj život, u jednom trenutku, prepustimo Njemu i onda, kao na jednoj traci, vidimo šta nam se sve u životu dešava i da je to sve u stvari Božje davanje, onda samo zahvaljujemo i blagodarimo, u smirenju i sa suzama, na svim darovima Božjim koje nam Bog daje, a kojima mi nismo stali na put sa svojim planovima o sebi, nego smo dozvolili da nam se to desi, da nam to Bog da. Onda nam se celi život zasniva na saobraženju sa Božjom voljom i zato apostol Pavle na kraju govori: Ne živim više ja, nego živi Hristos u meni. Toga ja kada se odreknemo i odbacimo, onda zadobijamo život večni. To ja pre poznanja Hristovog i pre saobraženja svoga s Njegovom voljom, kad se toga ja odreknemo onda ćemo sačuvati svoj život za vekove vekova – istakao je vladikaMetodije i zaključio:
– Ovaj Krst koji se ovdje čuva, pod svodovima ovoga hrama, donet iz Svete zemlje, iz Jerusalima 2009. godine, dakle, bezmalo punih šesnaest godina, mirotoči ovde u ovom hramu blagosiljajući, prizivajući upravo na ovo celi narod koji se ovde sabira, okuplja i pričešćuje živim Hristom Bogočovekom na svetoj Liturgiji kao što je danas. Zato, nikad ovo nemojte izgubiti iz vida, pored svih svojih planova i programa koje imate, stalno vežbajte i govorite: Ako Bog da i Neka bude volja Božja. To su reči kroz koje se spasio ljudski rod. Ona kroz koju je došlo spasenje upravo je i jedino samo to rekla arhangelu Gavrilu kad joj se javio i rekao šta je plan Božji o Njoj. Presveta Bogorodica je rekla: Evo sluškinje Božje, neka mi bude po riječi tvojoj. I Sveti Simeon Bogoprimac, koji je živio tri stotine i više godina pre Hrista i prevodio sa jevrejskog na grčki Toru, zakon Božji, kad je hteo da ono Isaijino proroštvo: Rodiće djeva da ispravi, misleći kako će da prevede reč djeva, jer ne može djeva da rodi, ako rodi onda više nije djeva. Pomislio je: Napisaću žena, a javi mu se anđeo i kaže: Ne, nego djevica će da rodi, tako prevedi kao što je napisao prorok Isaija, kao što je njemu otkriveno. A tebi će Bog dati da Onaj koji se od Djeve rodi, da Ga ti vidiš i da nećeš vidjeti smrti prije nego što budeš vidio i bude ti se otkrila ta velika tajna spasenja roda ljudskog. Posle tri stotine i više godina u Jerusalimu, četrdeset dana posle Hristovog Rođenja, kad je Djeva Bogomajka nosila sa Josifom zaručnikom u Jerusalimski hram mladenca Isusa zbog očišćenja, po zakonu koji je propisan jevrejskom, tada Ga je on čekao i videvši rekao je: Sada otpuštaš u miru slugu tvoga, Gospode, po riječi tvojoj vidješe oči moje spasenje tvoje koje si ugotovio pred licem svih ljudi. Svetlost da obasja, ne samo jevrejski narod izabrani, nego i neznabošce. To govori, sklapa ruke i predaje duh svoj Gospodu. Trista i nešto godina je to čekao. Možemo i mi ovo malo, što nam je ostalo i što nam je Bog dao da se prepustimo u Njegove ruke, celivajući Krst mirotočivi ovde, u ovom hramu, i to nas krepeći da je Hristos tu sa nama, da smo zajedno i to duboko osećanje Njegove prisutnosti u sebi razvijati i predavati se u ruke Njegove.
Izvor: Eparhija budimljansko-nikšićka
