Episkop pakračko-slavonski Jovan:
DUBOKA JE ŽUDNJA DA SE SVET PREOBRAZI I USAVRŠI
Božićni zagrljaj Boga i čoveka, kako je praznik ovaploćenja Hristovog u svoje poetsko vreme nazvao mitropolit Amfilohije, svoj liturgijski pesnički vrhunac dostiže u stihiri vizantijske pesnikinje Kasije na večernjoj službi uoči Božića, poznatoj kao Kada je Avgust sam carstvovao na zemlji, remek-delu romejske poezije, koje bi trebalo biti opšte mesto za našeg intelektualca – ako ne samom činjenicom da smo ga primili preko Svetog Kirila Slovenskog i njegovih naslednika, nego i zato što veliki deo znanja o njemu dugujemo srpskom vizantologu Kosti Simiću. Taj Kasijin slavni pesnički rad glasi načelno ovako:
,,Kada je Avgust sam carstvovao na zemlji
Mnoga se carstva ljudi okončaše.
I kada si se Ti očovečio od Prečiste,
Idolsko mnogoboštvo propade.
Pod jedno carstvo svetsko gradovi padoše,
I u vladičanstvo jednoga Boga neznabošci poverovaše.
Popisaše se ljudi naredbom carevom,
A mi verni zapečatismo se imenom Božanstva,
Tebe ovaploćenog Boga našega.
Velika je milost Tvoja Gospode, slava Tebi.“
Pisana u paralelizmima između istorijskih zbivanja, tj. popisa stanovništva Rimskog carstva u vreme imperatora Avgusta Oktavijana kao znaka uspostavljanja globalnog zemaljskog carstva, i pojave Hrista na zemlji i njegove propovedi svim narodima, ova stihira je istovremeno oda romejskom blagovernom caru Kasijinog vremena (IX vek) i simfoniji carstva i Crkve, zahvaljujući kojoj – između ostalog – i u vladičanstvo jednoga Boga poverovaše ne bilo koji neznabošci nego do juče najstrašniji neprijatelji carstva, Sloveni.
Iako ne znamo tačnu godinu njenog upokojenja, veoma je realno da je Kasija videla kako se s carigradskih kapija 863. godine, s početkom vaskršnjeg posta, odvaja kolona koja kreće ka Velikoj Moravskoj – misija Svete braće – noseći sa sobom započete prevode liturgije i vaskrsnog jevanđelja koje će na slovenskom jeziku prvi put čitati i služiti na Pashu pred knezom Rastislavom koji je misiju i pozvao.
Na drugoj strani tadašnjega sveta, u Svetoj zemlji, u vreme Avgustovo ničeg pashalnog ni radosnog nije bilo u raspoloženju naroda koji se kretao od Tira do Negeva i od Mediterana do Transjordanije, obavezan da se popiše svako u svom zavičaju, pa tako i Josif i Marija koji su se – budući iz plemena Davidovog – iz svog Nazareta zaputili u Judin Dom hleba – Vitlejem. Onaj drugi Vitlejem, Galilejski ili Zavulonov Dom hleba, najpoznatiji kao jedno od mesta gde se krajem XIX veka skućio nemački pijetistički templarski pokret, ostao im je na putu, pošto je samo desetak kilometara udaljen od Nazareta.
Od vavilonskog ropstva (VI vek pre Hrista) bez sopstvene države, podvlašćen Persijancima, pa Aleksandru i njegovim naslednicima, Grcima, Rimljanima… jevrejski narod je gledao na ustanak Makaveja okončan 160. godine pre Hrista kao jedini tračak nade u obnovu svog „nacionalnog doma“, kako će ga 1917. godine definisati britanski namesnik Balfur, a svesrdno podržati vlada Kraljevine Srbije, tada i sama izgnana na Krf. Uspon Avgusta Oktavijana koji je „okončao mnoga carstva ljudi“ u tom smislu ne samo da nije Izrailju obećavao ništa dobro nego je Avgust uvećao njegove strahove, krunišući svoju novu moć možda najjezivijom od svih biblijskih pošasti: sveopštim popisom.
Iako se – kao i obično – biblijski izveštaji u 2. Knjizi Samuilovoj 24 i u 1 Knjizi dnevnika ne slažu baš potpuno, oni kazuju o tome kako je car David bio naumio da popiše jevrejski narod, odnosno dvanaest plemena Izrailjevih, i to je poverio svome vojskovođi Joavu, koji mu je i zauzeo Jerusalim. Joavu je to bilo toliko mrzno da se prvo usprotivio Davidu u lice, a potom uz inat nije ni popisao plemena Levijevo i Venijaminovo, iako je proveo devet meseci i dvadeset dana obavljajući svoj zadatak.
Kako god bilo, nakon tog vremena i Davida taj i do dan danas nejasni greh „taknu u srce“ i reče David Gospodu „sagriješih veoma što to uradih“; tada mu dođe prorok, Davidov lični „videlac“, Gad i dade caru izbor između tri kazne zbog popisa za koji nije uzeo blagoslov od Boga: od tri kazne, David bira da bude tri dana pomor u njegovoj zemlji, govoreći „neka zapadnemo Gospodu u ruke, jer je milost njegova velika, a ljudima da ne zapadnem u ruke“. Tada od Dana (glavnog izvora Jordana, na severu) do Be’er Ševe, današnje prestonice Negeva, „pomrije sedamdeset tisuća ljudi“.
Kada dođe red na Jerusalim da strada, „sažali se Gospodu sa zla“ i on zaustavi anđela koji ubijaše narod. „A anđeo Gospodnji bijaše kod gumna Orne Jevusejina“: danas se na mestu gumna nalaze ostaci stuba podignutog u sećanje na Davidov popis, kaznu Božju, milost Gospodnju i okončanje pomora.
(A oko stuba, na severnoj strani Starog grada Jerusalima, nalazi se saborni manastirski hram srpskog manastira Svetih Arhangela, zadužbine kralja Milutina. Iz istoga manastira je kroz severni zid Grada vodila nekad kapija koju je arapski putopisac opisao u XVI veku i nazvao je „Srpskom kapijom“.)
Uplašeni prethodnim popisima (Judeja sama bila je popisana barem tri puta u godinama oko rođenja Hristovoga), užasnuti pred novim carstvom koje svoju silu objavljuje pred njihovim licem na način koji izaziva arhetipsku jezu, izmučeni viševekovnim ropstvom, zabrinuti nad Jerusalimom – sveštenstvom u Hramu, farisejima i sadukejima – koji kao da sklapaju kompromise sa osvajačima, potomci Davidovi ostaju pred Avgustom Oktavijanom jednostavno zapanjeni.
No, kako kaže Martin van Kreveld, jedan od najvećih vojnih istoričara i strategijskih mislilaca našeg vremena, povodom sadašnjih zbivanja u Svetoj zemlji, njegovom zavičaju: „Ipak, čovek je životinja koja traži objašnjenja. To što ima ogroman veliki mozak znači da čovek ne može da postoji bez nekakvih skela koje mu pomažu da shvati šta se zbilo, zašto se to zbilo i šta će sad da bude. Ako nema stvarnog objašnjenja, on će izmisliti nestvarno i onda, ponavljajući ga sebi, ubediti samog sebe u istinitost tog objašnjenja.“
A nada je zato zaumna, i prevazilazi svako objašnjenje: Judejska pustinja – bezvodna, kamena i vrela – u vreme Avgusta Oktavijana se puni zajednicama koje beže iz Jerusalima, sklanjaju se iz gradova i sela, žive asketski, pišu i prepisuju, stvaraju neopisivo blago koje danas stoji delom u Biblijskom muzeju u Jerusalimu, a delom po neotkrivenim kumranskim pećinama oko Mrtvog mora, i očekuju mesiju, koji će doći i urediti sve.
„Hrišćanstvo je“, kazao mi je jedan izvorni Jerusalimac, „pobuna protiv Jerusalima“. Ali je potraga za mesijom i jedan pa drugi mesijanski ustanak protiv Rimljana, i rušenje Drugog hrama, i poslednji otpor i samouništenje na Masadi… duboka žudnja čovekova da se usavrši svet, da se preobrazi, i da sve i sva učestvuje u tom usavršavanju, koje se naziva Tikun olam: tu prinose „angeli pojanje, nebesa zvezdu, mudraci darove, pastiri divljenje, zemlja pećinu, pustinja jasle, a mi ljudi Mater“, kako kažu božićne pesme, one kojima se pridružuje i Kasijina.
A Marija i Josif dolaze u Vitlejem Judejski; Mladenac se rađa i biva povijen i položen u jasle; pohode ga pastiri i mudraci sa Istoka; Josif i Bogorodica ga obrezuju u osmi dan i nose u hram na Gori Hrama u Jerusalimu u četrdeseti dan; i sreće ga tamo – kako je izvestio Apostol Luka – starac po imenu Simeon (kažu – jedan od prevodilaca Svetog pisma na grčki!?), čije mošti danas leže u Zadru, a „koji čekaše utjehu Izrailjevu“. I on blagoslovi Mladenca i reče da u njemu vide „svjetlost da prosvećuje neznabošce i slavu naroda tvojega Izrailja“; da će „da mnoge obori i podigne u Izrailju i da bude znak protiv koga će se govoriti“.
I tada beže Josif, Marija i Isus u Egipat, jer se Irod, rimski upravitelj Judeje (i da bude sve zaumnije – posle Solomona njen najveći graditelj i obnovitelj do cara Konstantina) „po vremenu koje je tačno doznao od mudraca“, „razgnjevi veoma i posla te pogubi svu djecu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže“ (kako kazuje apostol Matej) – po predanju četrnaest hiljada mladenaca vitlejemskih, čiji se spomen danas obeležava na peti dan Božića. Tada je Egipat bio samo jedna od provincija Rimskoga carstva, njegova žitnica, ona u kojoj nije vladao Irod, i u koji se moglo lako preći i sakriti; danas, može li ko potrebit da se skloni u Egipat?
U svetu u kome su rođenju Bogomladenca prethodili beznađe, zbunjenost i očaj, a za njegovim rođenjem usledio pokolj dece, nada jeste zaumna a ljubav jeste drska. U vremenima u kojima padamo ljudima u ruke, onako kako se David molio da ne bude, zaumna nada i drska ljubav su istinski znaci da je mesija tu negde, pred vratima pećine i da se, da parafraziramo Skendera, „otiskuje vojska golema od nebesnoga Jerusolema“, da zagrli Bog čoveka, pa će i čovek čoveka.
