На вечери посвећеној стваралаштву архимандрита Дионисија Миковића најављено објављивање изабраних дјела знаменитог Паштровића

Вече посвећено стваралаштву знаменитог Паштровића, архимандрита Дионисија Миковића (1861-1942), који је оставио дубок траг у духовности, књижевности и хроници Црне Горе и ширег простора Боке, одржано је синоћ на платоу испред Цитаделе у будванском Старом граду у оквиру седмог Фестивала „Ћирилицом“.

Учесници програма били су: игуман манастира Прасквица, протосинђел Климент Бољевић, академик Синиша Јелушић и монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске.

О лику и дјелу архимандрита Дионисија Миковића говорио је игуман Климент који је, истакавши најважније детаље из његове биографије, нагласио да је Миковић током дугог живота оставио дубок траг не само као духовник, напоменувши да је мисија оца Дионисија била много шира.

Како је отац Климент навео, архимандрит Миковић је скупљао историјску грађу, старе записе и пјесме, писао је путописе, поезију и записивао разне догађаје који су се дешавали за његовог живота.

„Он је рођен на Челобрду изнад манастира Прасквица 1861. године и као трогодишње дијете разболио се од парализе у лијевој нози. Његови родитељи дају малог Митра у манастир Прасквицу и завјетују се да ће га оставити да буде калуђер уколико се излијечи. Бог је дао да се мали Митар излијечи и врати своме дому код својих родитеља. Не зна се тачно колико је времена провео у родитељском дому, али веома млад је дошао у Прасквицу гдје га је примио тадашњи архимандрит Инокентије Павловић. Видјевши бистрог дјечака, он га шаље у манастир Режевићи, у школу код свог ученика јеромонаха Михаила. Ту се Дионисије образовао основним знањем, чак је учио и руски и њемачки језик. Његова жеља је била да настави своје школовање у царској Русији, међутим путеви Господњи су били другачији и Дионисије остаје као служитељ у Режевићима и једно вријеме у манастиру Градиште. И ту се исто разболио услед епидемије дифтерије и како сам каже „остао жив преко свачије наде“. Замонашио се са 17 година и епископ бококоторски Герасим рукоположио га је у чин јерођакона 1879. у которској цркви Светог Николе, а 15. септембра исте године за јеромонаха у манастиру Прасквица. Уочи Другог Бокељског устанка Дионисије долази у сукоб са аустроугарском полицијом због једне националне манифестације и бива принуђен да избјегне у Црну Гору гдје је остао до јесени 1883. године. Тај свој боравак на Цетињу и у манастиру Острог описао је у своја два дивна путописа – „Цетињски утисци“ и „Боравак у манастиру Острог“. Након неколико година се вратио у Боку Которску и епископ Герасим га поставља за настојатеља манастира Бања у Рисну, који је тада био запуштен и сиромашан манастир, и Дионисије се нарушеног здравља, иако је био млад, подухвата да обнавља манастир. Био је непрекидно у том свом подвигу да сабира и да чува од заборава све што му је долазило под руку. Све је то сабирао, сакупљао и објављивао и оно што га је красило била је његова порука: „Ако је вриједно ово ваше пажње да се објави, ви објавите. Ако није молим Вас да ми вратите“, што говори о његовој скромности. Међутим, послије Првог свјетског рата његове снаге почеле су да клону, он је обољевао и негдје 1938. или 1939. године, када је манастир Бања претворен у женски манастир, он прелази у манастир Дуљево гдје се и упокојио 1942. године у веома тешким условима Другог свјетског рата и сахрањен је у манастиру Прасквица. Дјела која је објављивао једним дијелом сачувана су у архиву манастира Бања. И милошћу Божијом и благословом блаженопочившег митрополита Амфилохија, дошло се на идеју са се саберу дјела архимандрита Дионисија Миковића“, истакао је игуман Климент.

Академик Синиша Јелушић похвалио је огроман допринос оца Климента у обједињавању око 2000 страна стваралаштва Дионисија Миковића, нагласивши да је пред нама културни догађај – објављивање петотомника списа знаменитог паштровског архимандрита.

Стваралаштво оца Дионисија професор Јелушић је образлагао у контексту концепата културног памћења и културног смисла код Јана Асмана.

„На овом трагу могу поставити питање које се свакоме чини самим по себи јасним и саморазумљивим. Дакле, питање је како објаснити културно значење објављивање сабраних дјела паштровског архимандрита Дионисија Миковића. И мој одговор је у основи двојак. Први је онај који отприлике сви знамо, а то је брига о културној и духовној баштини овог простора, која заслужује свако поштовање. Већ смо чули да Миковић у најужем смислу припада овом, нашем простору и, наравно, овим се заправо објављује оно што је већ, чини ми се, потиснуто и од многих готово заборављено. Дакле, ми пред свјетлост постављамо оно што нам се чини да је врло драгоцјено у оквиру највиших врхова наше културне баштине. Други аспект везан је за овај први, али чини ми се да је много значајнији. Заправо, значење петокњижја ја разумијевам најзначајнијим управо уколико га повежем са духом савременог времена које је потпуно секуларизовано и профано културом која је изгубила култ. То је вријеме несумњиво одређеног нихилизма, одсуства трансценденције и духа. Култура без духа може постојати, али за нас је веома важна димензија култа који је изопштен у овој секуларизованој варијанти. У том смислу, објављивање ових дјела чини нешто изузетно важно управо за културу коју данас живимо. Она уносе дух, уносе димензију духовности, трансценденције и метафизичке религиозности. Нема никакве сумње да архимандрит Дионисије Миковић представља једног од најзначајнијег светилника наше духовне прошлости и да представља једно од најзначајнијих имена православне, хришћанске историје и духовности Боке и Паштровића. Он је у потпуном смислу медитерански полихист, зато што је интердисциплинарност његовог рада запањујућа“, нагласио је професор Јелушић.

Управник Архива Митрополије црногорско-приморске, монах др Павле Кондић излагање је фокусирао на богат стваралачки опус и издавачку дјелатност, уз осврт на годишњак „Српски магазин“ и фототипско издање поменуте публикације која је излазила у Боки Которској крајем 19. вијека, а чији је уредник био архимандрит Дионисије.

„Међу свим ријечима, поукама, заповјестима и савјетима истине и правде Божије које су сабране у Светом Писму, има и ријеч која каже: „Сјећајте се учитеља и добротвора својих.“. И, заиста, срце ми је пуно радости да смо се на овом знаменитом простору унутар будванског Старог града у повеликом броју сабрали и посветили своје вријеме и пажњу једној личности која је оставила изузетан траг. Говорити сада неке велике похвале, па не треба то овом калуђеру. Он се одрекао свијета и за све оно што је радио за 81 годину живота, гледајући из ове перспективе, можемо да кажемо да је све свето и честито било и миломе Богу приступачно. А њему? Само он и Бог и душа његова знају како је то било. Овдје имамо и фототипско издање „Српског магазина“ које служи на част савременим генерацијама носилаца културе и просвјете на овом благословеном приморју који се сјећају учитеља, добротвора и просветитеља. На страницама овог магазина видјећете како је, као гуја у процјепу, Динонисије молио претплатнике, пријатеље и љубитеље науке: „Дајте, дајте, платите заостале дугове!“, никакве зараде ради него само да би могло да се опстане и одржи ово просвјетно дјело које је он започињао на овим страницама. Како је он то радио, не морате баш мени много да вјерујете, али никада наша култура, просвјета и наука нису биле миљенице ниједног режима и власти, а поготово не Млетачке републике и њене насљедице Аустроугарске. Дионисије ипак није жалио ни атома своје снаге да са сарадницима ради, оре и преорава ове њиве. Он је златни беочуг у једноме двомиленијумском духовно-просвјетном континуитету. Мучио се, довијао и опет није малаксао и није посустао у свом тако слојевитом и разуђеном црквено-просвјетном раду. Са великом радошћу и надом ишчекујемо да Дионисијева изабрана дјела угледају свјетлост дана“, казао је отац Павле.

Модераторка вечери била је Ана Тодоровић из Народне библиотеке Будве.

„На нашим обичајима могу ни оправдано завиђети далеко срећнији и напреднији народи: Они су нам праотачки аманет“, записао је знаменити паштровски духовник и стваралац Дионисије Миковић, рођени Паштровић. Цијели живот посветио је свом завичају, између осталог кроз књижевни и публицистички рад. Био је сарадник најзначајнијих књижевних часописа – „Гласа Црногорца“, „Луче“, „Српског листа“, „Просвете“, „Дубровника“, „Босанске виле“ и других, који су објављивали његове поетске, прозне, етнографске, књижевно-критичке и културно-историјске радове. Међу најобимнијима издаваја се студија о манастиру Режевићи, као и етнографски прилог о свадбарским обичајима у Паштровићима, „Паштровска свадба“.

Седми Фестивал „Ћирилицом“ биће настављен вечерас од 21 сат програмом „Све од Пеште даж до Черне Горе – Дан Матице српске“, а у сусрет јубилејима 200 година Летописа Матице српске који се обиљежава идуће, 2024. године и 200 година Матице српске – 2026. године. У програму учествују академик Драган Станић (Иван Негришорац) – предсједник Матице српске, проф. др Јован Делић – потпредсједник Матице српске и пјесник Селимир Радуловић, уредник Летописа Матице српске.

У програму који ће услиједити након овог посвећеног предстојећим јубилејима Матице српске, биће уприличена додјела награде фестивала Ћирилицом „Свети Стефан Штињановић“ коју су организатори фестивала, ЈУ Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе установили већ на првом фестивалу одржаном 2017. Предсједник Удружења издавача и књижара Црне Горе пјесник Радомир Уљаревић, директорица Народне библиотеке Будве Мила Баљевић и књижевни критичар Петар Арбутина, као жири за додјелу награде „Свети Стефан Штиљановић“, одлучили су да овогодишњи лауреат буде пјесник Селимир Радуловић, а награда ће му бити уручена на истој вечери.

Фестивал „Ћирилицом“ на програму је до 13. септембра, у организацији Народне библиотеке Будве и Удружења издавача и књижара Црне Горе, под покровитељством Туристичке организације општине Будва.