Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 10. oktobra 2021. godine u Sabornom hramu Svetog Save u Beogradu svetom arhijerejskom Liturgijom i svečanim činom hirotonije izabranog i narečenog visokodostojnog arhimandrita Jovana (Stanojevića) u čin Episkopa humskog, vikara Episkopa diseldorfskog i nemačkog.
Njegovoj Svetosti Patrijarhu srpskom g. Porfiriju sasluživali su Mitropolit crnogorsko-primorski g. Joanikije i gospoda Episkopi: budimski Lukijan, bački Irinej, vranjski Pahomije, braničevski Ignjatije, zvorničko-tuzlanski Fotije, mileševski Atanasije, diseldorfski i nemački Grigorije, pološko-kumanovski Joakim, raško-prizrenski Teodosije, gornjokarlovački Gerasim, kruševački David, dalmatinski Nikodim, osečkopoljski i baranjski Heruvim, valjevski Isihije, budimljansko-nikšićki Metodije, zahumsko-hercegovački Dimitrije, remezijanski Stefan, toplički Jerotej, hvostanski Justin, mohački Damaskin i marčanski Sava.
Pored porodice i prijatelja vladike Jovana i mnogobrojnog sveštenstva i monaštva iz više eparhija Srpske Pravoslavne Crkve, svečanom činu hirotonije prisustvovali su direktor Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama Republike Srbije dr Vladimir Roganović, Nadbiskup beogradski g. Stanislav Hočevar, članovi diplomatskog kora i ugledne ličnosti iz kulturnog i javnog života Srbije.
Beseda Patrijarha srpskog Porfirija na hirotoniji Episkopa humskog Jovana
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Visokopreosvećeni, preosvećena braćo arhijereji, braćo i sestre, služili smo svetu Božansku Liturgiju koja je slika Carstva Nebeskog i prisustvo Carstva Nebeskog u istoriji, ali istovremeno, i sinoć i danas, imali smo svetoduhovni praznik, dan Pedesetnice, a to je, kao što smo čuli, događaj kada je Gospod Duha svoga Svetoga nizposlao u vidu ognjenih jezika na učenike i apostole svoje, a oni su, opet Duhom Svetim pokrenuti, svedočili Hrista raspetog i vaskrslog svima narodima sveta, svima onima koji su tragali i čeznuli za spasenjem, međusobno se sporazumevajući na mnogim različitim jezicima. Svako je razumeo reč apostola jer je to bila reč Hristova, reč ljubavi, koja poziva sve ljude da dođu u poznanje istine.
Taj dan Pedesednice i mi smo danas slavili, jer smo imali hirotoniju novog episkopa, a episkop je naslednik apostola. Na Duhove, na Pedesetnicu, Duh Sveti je sišavši na apostole i prenoseći se preko njih na sve one koji su bili sabrani konstituisao kao Crkvu Hristovu. Kao što sve biva u Duhu Svetome i On konstituiše Crkvu i sada i u vekove vekova, amin. Crkva Hristova jeste Telo Hristovo. Episkop, sa druge strane, svojom službom i svojim postavljenjem, svojom ulogom i zadatkom u Crkvi, svojom prirodom nije ništa drugo nego onaj koji je na mestu i po obličju Hristovom (Εις τόπον και τύπου Χριστού). Crkva je Telo Hristovo, a Hristos je glava tom telu, Hristos služi spasenje i spasenju ljudi. U toj formuli koja odražava istinu i činjenicu da je episkop na mestu i po obličju Hristovom stoji jednostavan zadatak episkopa. On u Crkvi Hristovoj služi spasenju ljudi, spasenju svih naroda baš kao što je bilo na Pedesetnicu u Jerusalimu.
Braćo i sestre, velika je radost naša danas, jer smo hirotonisali za episkopa – dobili novog brata u episkopstvu – vladiku Jovana, sa kojim najveći broj episkopa ovde sabranih ima decenijsko poznanstvo, ali i više toga. I kada još mnogi od nas nismo poznavali vladiku Jovana imali smo priliku da od njegovog duhovnog oca, blaženopočivšeg Episkopa osečkopoljskog Lukijana, slušamo u Saboru o tada najpre studentu, a onda monahu, jerođakonu i jeromonahu, da slušamo reči ljubavi pre svega, reči poverenja iznad svega. Divne reči je u Saboru izgovarao blažene uspomene vladika Lukijan o vladici Jovanu. Tada je možda neko slutio da ćemo dočekati današnji dan. Dragi vladiko Jovane, upravo sećajući se Vašeg duhovnog oca, a i našega brata u episkopstvu, vladike Lukijana – takođe iskušenika u manastiru Kovilju punih 9 godina i sabrata koviljskog – dozvolite da kažem da činjenica da ste se rodili od vladike Lukijana duhovno pokazuje i svedoči da ste zasigurno od njega primili one najvažnije vrednosti, hrišćanske i ljudske, i iznad svega one vrednosti po kojima traba da živi episkop, a to je ljubav. Ako se išta može reči za blaženopočivšeg vladiku Lukijana to je da je on čitavim svojim bićem, srcem i umom voleo ljude, da nije pravio razliku između onih koji su obični – kako smo mi navikli da kažemo – seljaci, dakle, ljudi koji žive od svojih ruku, na njivi, od zemlje; i onih koji su bili visokoobrazovani. Vi to dobro znate i da je u toj širokoj lepezi od, uslovno rečeno, najobičnijeg čoveka do čoveka koji ima najuzvišenije pozicije u Crkvi i u društvu svima jednaku ljubav pokazivao nesebično. Darivao je i levicom i desnicom, da pritom kada daje desnica ne zna levica i obrnuto. Primer koji ste dobili od vladike Lukijana jeste ljubav prema svakom čoveku: on nije pravio razliku između Mađara i Srbina, Hrvata i Srbina i svih drugih koji su živeli oko njega. Nije pravio razliku između Roma i Srbina, jer u blizini manastira Bođani, gde je kasnije živeo i odakle je izabran za episkopa, živi dosta Roma. Do je Bog da na tom divnom hrišćanskom i jevanđeljskom temelju učite bogoslovske škole i u Beogradu, i u Americi i u Nemačkoj i ko zna gde po svetu, i da, hvala Bogu, dostignete do najviših akademskih titula. Siguran sam da ste upravo zbog toga što ste porasli u blizini vladike Lukijana razumeli predanjsku istinu da bogoslovlje nije akrobacija, gimnastika uma, da bogoslovlje nije obična nauka od ovoga sveta, da bogoslovlje nije nauka o Bogu, iskazivanja znanja o Bogu, nego da je bogoslovlje izraz iskustva Crkve, te prve Crkve apostolske, a onda kroz vekove Crkve do danas, i da bogoslovlja nema bez istinske i duboke jevanđeljske vere, a da pravoslavnog bogoslovlja nema bez pravoslavne vere. Onda kada imamo hipertrofiju tzv. bogoslovlje nauštrb ispravnosti vere, ma koliko rečima bogoslovske nauke mogli da opčinimo mnoge, mi ćemo biti na pogrešnom putu. Preduslov znanja istinskog poznanja Boga jeste vera i autentični jevanđeljski Hristov život. Vera i jevanđeljski život porađaju bogoslovlje i preduslov su da svako bogoslovlje bude bogoslovlje, ali ako hoćemo i da svaka nauka bude bogoslovlje, bilo da je hemija, fizika, biologija… Sve je pozvano da bude bogoslovlje, a mi koji smo po izboru Crkve par excellence bogoslovi, jer smo episkopi, jer smo na mestu i obličju Hristovom, to ne samo da treba da znamo, nego to treba da bude naš princip bez koga ne postojimo. Ja znam da sve to jeste kako rekoh, ali više podsećam sebe i sve nas, braćo i sestre, na tu istinu.
Ovog trenutka iznad svega istinski sam ispunjen radošću, kao i sva braća arhijereji ovde sabrani, ali i čitav Sabor naše Crkve i svi vernici koji su ovde došli, a naročito verni pravoslavni narod u Nemačkoj, gde je Sabor odredio da kao vikarni episkop uz dijacezana Episkopa diseldorfskog služite Crkvi i spasenju naroda u Nemačkoj. Molite se za sve nas. Neka Vam Gospod da snage, ljubavi i svakog blagoslova. Živeli na mnogo godina! Dostojan! [Narod: Dostojan!] Primi žezal ovaj da napasaš povereno ti stado Hristovo! Poslušnima neka bude za oslonac i ukrepljenje, a neposlušne i nepokorne upućuj i karanjem i krotkim vaspitavanjem u Hristu Isusu Gospodu našem.
Izvor: SPC
