Njegov svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je, u nedelju 3. oktobra 2021. godine, Svetom arhijerejskom liturgijom i činom hirotonije Episkopa marčanskog Save, vikara Patrijarha srpskog, u Spomen-hramu Svetog Save u Beogradu.
Njegovoj svetosti Patrijarhu Porfiriju sasluživali su Arhiepiskop madavski g. Aristovul iz Jerusalimske patrijaršije, Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski g. Jovan, Mitropolit crnogorsko – primorski g. Joanikije i gospoda episkopi: budimski Lukijan, banatski Nikanor, Bački Irinej, britansko – skandinavski Dositej, vranjski Pahomije, šumadijski Jovan, braničevski Ignatije, zvorničko – tuzlanski Fotoje, mileševski Atanasije, gornjokarlovački Gerasim, kruševački David, slavonski Jovan, bihaćko – petrovački Sergije, timočki Ilarion, niški Arsenije, dalmatinski Nikodim, osečkopoljski i baranjski Heruvim, valjevski Isihije, budimljansko-nikšićki Metodije, zahumsko-hercegovački Dimitrije, moravički Antonije, stobijski David, remezijanski Stefan, toplički Jerotej, hvostanski Justin i mohački Damaskin.
Na početku svečanog čina hirotonije izabrani i narečeni Episkop je izveden kroz carske dveri na soleju, gde su oko Patrijarha stajali sabrani otačastveni arhijereji.
Usledilo je zatim trostruko privođenje izabranog i narečenog Episkopa Save, uz ispitivanje o tome kakvu veru on ispoveda. Na šta je izabrani Episkop je odgovorio Nikeo-carigradskim Simbolom vere i Opširinijim ispovedanjima vere u kojima je izložio dogmate Svete crkve sa zavetovanjima na vernost Crkvi. Po završetku ispovedanje vere izabrani i narečeni Episkop je uzeo Sveto jevanđelje i potpisano Ispovedanje vere i prineo ih Patrijarhu, koji je isto stavio u Jevanđelje, gde stoji do kraja Svete lutirgije.
Odmah zatim je počela Sveta arhijerejska liturgija, da bi, po osveštanoj bogoslužbenoj praksi, nakon Trisvete pesme, izabranog Episkopa uveli u u oltar gde je u tri puta obišao Časnu trpezu. U svakom ophodu narečeni i izabrani Episkop je celivao Časnu trpezu, dok ga je Patrijarh blagosiljao Časnim krstom. Arhijereji su, zatim, priveli izabranog Episkopa Savu pred Časnu trpezu, gde mu je Patrijarh na glavu položio kraj omofora, a arhijereji otvoreno Jevanđelje. Arhijereji su, zatim, položili ruke na njega, dok je Patrijarh Porfirije čitao molitve hirotonije.
Po završetku molitvi Patrijarh je novohirotonisanog Episkopa Savu obukao u sakos i omofor, a zatim položio na njega krst, panagiju i arhijerejsku mitru svečano uzglašavajući: „Aksios!“ i „Dostojan!“, što su sveštenstvo i narod u radosti otpevali. Nakon toga, Episkop Sava je po prvi put narod blagoslovio trikirijama i dikirijama.
U svojoj pristupnoj besedi Episkop Sava je, između ostalog, rekao: “I hoću li da tako ljubim Gospoda Hrista, imam i da napasam jaganjce njegove, ostajući, po uzoru na Svetog apostola Petra, i sve kroz istoriju pastire Reči, svestan da arhijerejsko služenje Bogu i bližnjem znači raspinjanje zarad poverene nam zajednice, po ugledu na prvog Arhijereja koji nije žalio sebe, nego je, kao Pastir Dobri, i život svoj položio za stado svoje. Znajući sve to, učim se, kao Sveti Timotej nekada, da je najvažnije delo episkopa savršavanje božanstvene Evharistije, službe blagodarenja Bogu zbog svih i za sve, koja nam je po zapovesti Gospodnjoj ostavljena na Tajnoj večeri kroz reči: Ovo činite u moj spomen. Osećajući da sam, poput Timoteja nekada, darivan ovim dobrim zaveštanjem kako bih celoživotno delao na prisajedinjenju svih i svega u zajednicu Tela i Krvi Hristove, ispovedam jednako iskustvo krhkosti, slušajući vas, oci i braćo arhijereji, kao besmrtnoga Pavla, kako me pozivate da budem vojnik, atleta i trudbenik u Duhu Svetome. Upravo takvim služenjem Crkvi Božjoj, i zastupništvom svih vas, želim da činim moljenja, molitve, prozbe i blagodarenja za sve ljude, da pazim na čitanje, utješavanje i učenje i propovedam Reč u vreme i u nevreme vršeći tako djelo jevanđelista”. U tom svetlu, istakao je episkop Sava sastojaće se i program njegove služžbe: “Samo takvim vršenjem službe ispunjavaju se najveće zapovesti Hristove o ljubavi prema Gospodu Bogu koja ne štedi srca, duše, uma i snage, kao i o ljubavi prema bližnjem koja ne žali sopstveni život. Te dve zapovesti biće program i moje službe”.
Izvor: Radio Slovo ljubve
Pristupna beseda Njegovog preosveštenstva Episkopa marčanskog Save (Bundala), vikara Patrijarha srpskog
Objaviću Ime tvoje braći svojoj, usred
sabora pjesmom ću te veličati (Jev 2, 12)
Ovim rečima duhonosnog psalmopojca i bogozritelja Davida, veliki apostol Isusa Hrista i istinski sluga Gospodnji Pavle proslavlja Boga koji je čoveka učinio privremeno manjim od anđela, slavom i čašću ovenčao ga, i postavio ga nad delima ruku svojih. Istim ovim rečima i ja danas, stojeći pred svima vama, Crkvom Božjom koja je Duhom Svetim vidljivo i nevidljivo sabrana u Gospodu, izražavam blagodarnost Spasitelju i Pastiru duša naših koji i o meni nedostojnome promišlja uređujući život Crkve i čineći da budem dostojan nesvakidašnje blagodati: da izborom u Svetom Saboru naše Crkve i polaganjem ruku vas, danas prisutnih arhijereja, u ovom nebozemnom činu budem uzveden u novu službu u Crkvi Njegovoj.
Kako drugačije uzneti hvalu Gospodu na poverenju koje mi oduvek ukazuje, ako ne objavljivanjem Imena Njegovog? Jer je On taj koji me od majčine utrobe vodi putem života i hrani me blagom mudrošću svojom, koji me ovenčava slavom i čašću poverenog mi u ruke zaloga arhijerejskog služenja i postavlja me nad delima ruku svojih kroz priziv na golgotsko služenje drugima i vasceloj tvari. Kako uzvratiti Gospodu na ovom neprocenjivom daru, ako ne veličanjem Imena Njegovog? Koje reči izgovoriti pred prevelikom Tajnom koja se upravo nada mnom zbila ako ne jedino i samo pesmom usred Crkve Njegove? Vera me uči da ću za neshvatljive stvari dostojno uzvratiti Gospodu pesmom, prinosom slave i hvale za sve što mi je božanskom ljubavlju dato, dok mi srce iznutra govori da ta pesma ne sme biti ništa drugo do istinsko svedočenje Jevanđelja Hristovog, u kojem se gori i sagoreva poput svetiljke prinete na žrtvenik bogočovečanske ljubavi. Gospode otvori usne moje i usta će moja kazivati hvalu tvoju!
Vaša Svetosti, Vaše Blaženstvo,
Visokopreosvećena i Preosvećena gospodo arhijereji,
uvaženi predstavnici Rimokatoličke Crkve u Srbiji,
uvaženi predstavnici države, braćo i sestre,
Stojeći danas sa trepetom na ovom mestu svetom, u sećanje prizivam velike proroke, od Mojseja pa do Jone, i počinjem da shvatam šta ih je teralo da ustuknu pred veličanstvom i tajnom poziva Božjeg. Svestan slabosti i nedostojnosti pred službom koja mi je poverena, ja sa svima vama, na mestu ovom svetom, vidim golemost svog neiskustva i nepoznavanja Tajne, nedovoljnu zrelost u monaškom podvigu i služenju Oltaru Gospodnjem. Ipak, u srcu su mi položene Pavlove reči, da nam Bog nije dao duha plašljivosti, nego sile i ljubavi i cjelomudrenosti, te se vođen njima predajem volji Gospodnjoj i sa psalmopojcem uzvikujem: Gotovo je srce moje, Bože, gotovo je srce moje! (Ps 108, 1).
Arhijerejska služba nadvisuje sposobnost razumevanja našeg tajinstvenog učešća u prvosvešteničkoj službi Sina Božjeg, samopregornog staranja za svaku dušu u svako vreme i na svakom mestu, čak i kada to znači polaganje svog života zarad bližnjega. Od te ljubavi uistinu veće nema! I hoću li da tako ljubim Gospoda Hrista, imam i da napasam jaganjce njegove, ostajući, po uzoru na Svetog apostola Petra, i sve kroz istoriju pastire Reči, svestan da arhijerejsko služenje Bogu i bližnjem znači raspinjanje zarad poverene nam zajednice, po ugledu na prvog Arhijereja koji nije žalio sebe, nego je, kao Pastir Dobri, i život svoj položio za stado svoje.
Znajući sve to, učim se, kao Sveti Timotej nekada, da je najvažnije delo episkopa savršavanje božanstvene Evharistije, službe blagodarenja Bogu zbog svih i za sve, koja nam je po zapovesti Gospodnjoj ostavljena na Tajnoj večeri kroz reči: Ovo činite u moj spomen. Osećajući da sam, poput Timoteja nekada, darivan ovim dobrim zaveštanjem kako bih celoživotno delao na prisajedinjenju svih i svega u zajednicu Tela i Krvi Hristove, ispovedam jednako iskustvo krhkosti, slušajući vas, oci i braćo arhijereji, kao besmrtnoga Pavla, kako me pozivate da budem vojnik, atleta i trudbenik u Duhu Svetome. Upravo takvim služenjem Crkvi Božjoj, i zastupništvom svih vas, želim da činim moljenja, molitve, prozbe i blagodarenja za sve ljude, da pazim na čitanje, utješavanje i učenje i propovedam Reč u vreme i u nevreme vršeći tako djelo jevanđelista.
Samo takvim vršenjem službe ispunjavaju se najveće zapovesti Hristove o ljubavi prema Gospodu Bogu koja ne štedi srca, duše, uma i snage, kao i o ljubavi prema bližnjem koja ne žali sopstveni život. Te dve zapovesti biće program i moje službe. Njima sam se učio posmatrajući i slušajući Vas, svoga duhovnog oca, Svjatjejšij Oče i Vladiko. Njih ću se truditi da, kao Episkop Crkve Božje, pre svega ispunjavam, a onda i da ih propovedam, privodeći i prinoseći sve u zajednicu Tela i Krvi Hristove. Pri tome ću uvek pred sobom imati Vašim rečima izraženu prvu zapovest o ljubavi prema Bogu rečenicom da ako je Bog na prvom mestu, onda će i sve drugo biti na svom mestu; isto tako, uvek ću imati na srcu, ali i propovedati drugu zapovest o ljubavi prema bližnjima izraženu kroz Vaše reči da nas Bog neće pitati šta su drugi učinili nama, nego će nas pitati šta smo mi učinili drugom.
Imajući svagda na umu zapovest o ljubavi, imam obavezu i potrebu da se u ovom svetom času setim onih koji su Gospodnjom promišlju postali deo moga života. Sećam se svih koji su se, pokrenuti ljubavlju, pre svega, trudili da me pouče, podrže i izvedu na pravi put, ali i onih koji su čak i kratkom pojavom u mom životu delovali poput moćnih svetila. Svako iskustvo susreta, i ono dobro i ono naizgled loše, prihvatio sam sa dubokom blagodarnošću, i sve ih zajedno, uz Božju pomoć, ugradio u mozaik svoga Bogu blagodarnog bića.
Niko od nas nije mogao birati mesto u kome će se roditi, niti roditelje od kojih će se roditi, sećam se da je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle i upravo zbog toga blagodarim Bogu što mi je dao da se rodim od roditelja skromnih i čestitih, oca Jove i majke Gordane, koji su me odgajali u nimalo jednostavno vreme, koje je pored ostalog bilo i ratno. Oni su me, koliko rečju, a još više svojim primerom, naučili da je osnova života zajednica koja počiva na ljubavi i koja se isključivo oslanja na lični trud i rad. U takvom domu, koji nije bio pošteđen životnih nedaća, ali koji je oduvek bio prožet iskrenom ljubavlju prema Bogu i bližnjem, moja sestra Milica i ja smo primili temelj vere hrišćanske. Hvala vam, dragi roditelji, na svakom vašem trudu i na svakoj žrtvi koju ste podneli da biste me izveli na onaj put koji sam izabrao još u ranom detinjstvu, kada sam bio daleko od toga da razumem šta je život. Hvala vam i na roditeljskom blagoslovu za stupanje u monaški red i na svakoj vašoj brizi i molitvi za mene sve do danas.
Kraj u kome sam rođen i roditeljski dom u kome sam odrastao zauvek ću u sebi nositi kao najmiliju i najtopliju uspomenu na detinjstvo. U sećanju su mi duboko urezani dugi večernji razgovori sa djedom, u kojima mi se, kroz duhovne proplamsaje, još pre osnovne škole rodila misao o tome da jedino želim služiti Gospodu i rodu svome. Sa ljubavlju pamtim školske dane u rodnim Kriškovcima i časove veronauke na kojima smo sa najvećom pažnjom ulazili u smisao svake reči Vere svetih.
Sa večitom blagodarnošću pamtim bogoslovsku školu na kamenitom Cetinju i svoje blagoslovene učitelje u veri, koji su na postojećem temelju moje žarke odluke podizali građevinu moje duše, ugrađujući u nju kamen po kamen Reči Božje i klešući moja duhovna čula, ali uvek učvršćujući u meni onaj krajeugaoni kamen iz koga izvire naša vera i na kome počiva naše znanje o Bogu. Duh Cetinjskog manastira i blagoslov svetinja sa kojima smo se srodili, u svakodnevnim bogosluženjima i đačkim dužnostima, probudili su u meni svest da sam dolaskom na svet prizvan i na monaški život.
Ta misao učvršćivana je izučavanjem bogoslovskih nauka na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. U nebrojenim i često svenoćnim službama u fakultetskom paraklisu Svetog Jovana Bogoslova i Svetog Save, koje su ukorenjene u sveštenom predanju Svete Gore Atonske, osetio sam se, zajedno sa svojom braćom i kolegama, privijen na sama nedra Hristova iz kojih smo svi zajedno crpeli sokove večnog života. To iskustvo smo ushićeno delili sa drugima, jačajući na svenoćnim bdenijima u svetogorskim manastirima i našim najvećim svetinjama, manastirima Studenici, Kovilju, Krki i drugima, a koje nam je upravo radi osvećenja ostavio prvi arhipastir naše Crkve, Sveti Sava, i naši sveti preci.
U takvom ozračju dogodio se i blagosloveni za mene susret sa Vama, Svjatjejšij Oče i Vladiko, prvopastiru naše Crkve, gospodine Porfirije, od kada, evo, punih petnaest godina sledim Vaše očinske savete i predajem se Vašem duhovnom pastirstvovanju moje duše. Vašim blagoslovom i Vašom duhovnom podrškom koračao sam kroz život bez straha, odazivajući se na poziv Božji da izučavam bogoslovlje, ali i jezike i kulture drugih naroda, boraveći na studijama na Zapadu i na Istoku, u Ženevi, u Atini i u Moskvi. Ipak, moja stranstvovanja završena su Vašim pozivom da živim pored Vas u poverenoj Vam Eparhiji zagrebačko-ljubljanskoj i u manastiru Svete Petke u Zagrebu.
Nenametljiv i istančan, a duhovno gospodstven primer čoveka, monaha, duhovnika i arhijereja bio je najjasniji putokaz i garant da je posvećenje života Gospodu, kroz monahovanje, moj konačni izbor. Vaša Svetosti, ispovedam danas, ono što Vi bolje od mene znate, da nisam monah kakav bi trebalo da budem. Po slabosti svojoj u monaškom životu nisam primenio sve Vaše savete i pouke koje ste mi upućivali i nisam dostojan da stanem u red Vaših mnogobrojnih duhovnih čada. Ipak, na ovom i na onom svetu, sada i u večnosti, blagodarim i blagodariću Gospodu za to što je moje korake upravio ka Vama, jer me nije ostavio samog na vetrometini života.
Prateći Vas godinama na Liturgijama koje ste savršavali, kao i prilikom Vaših ostalih i mnogobrojnih aktivnosti, upoznao sam blagoslovenu dušu našeg vernog naroda u Zapadnoj Slavoniji i u Sloveniji. Upoznao sam mnoge Srbe, koji se trude da ostanu u veri svojih predaka i koji ulažu ogromne napore kako bi sačuvali sebe i svoje bližnje. Upoznao sam uz Vas i mnoge dobre katolike i one koji ne pripadaju Crkvi niti bilo kojoj verskoj zajednici, nego se smatraju ateistima ili agnosticima. Svima njima je zajedničko da posjeduju otvorenost i spremnost da prihvate druge i drugačije, i ne samo da prihvate, nego i da odgovorno dele sa njima svoje životno iskustvo.
Danas, kada me Gospod kroz Vas i svešteni Sabor Arhijereja naše pomesne Crkve poziva na novo služenje, na službu vikarnog Episkopa Vaše Svetosti i pomoćnika u poverenoj Vam Eparhiji, prizivam u sećanje velikog Arona koji je pridržavao ruke proroku Mojsiju dok se molio tokom bitke izabranog naroda protiv Amalika (Izl 17, 12). Molim se Gospodu da me osnaži da makar malo pridržim Vaše ruke u molitvi za povereni Vam narod u duhovnoj borbi za nasleđe Carstva Nebeskoga, sa nadom da će moje služenje uz Vas biti makar i najmanje uzdarje za svaki duhovni dar i za sva dobra koja sam dobio od Vas.
Titula Episkopa marčanskog, drevne i istorijske pravoslavne eparhije u Habzburškoj monarhiji, još me prisnije povezuje sa blagočestivim narodom sa kojim sam donedavno živeo. Ta titula mi nalaže da čuvam molitveno sećanje na sve naše sunarodnike koji su čuvajući granice te monarhije čuvali svoju veru i pripadnost Pravoslavnoj Crkvi, neretko polažući živote radije nego pristajući da se u njima ugasi plamen pravoslavne vere.
Sa ovog svetog amvona izražavam sinovsku zahvalost i Preosvećenom Episkopu banjalučkom Jefremu, koji me je kao moj nadležni arhijerej tokom mog bogoslovskog obrazovanja u svemu očinski podržavao i roditeljski savetovao. Ruka ovog predanog arhijereja naše Crkve uvela me je u red monaha u, vaskrsloj iz pepela, monaškoj obitelji manastira Osovice, dajući mi kao zastupnika pred prestolom Božjim najdivniji izdanak roda našega, Svetitelja Savu, prvog Arhiepiskopa srpskog, ravnoapostolnog. Veliki blagoslov se izlio na mene, jer me je Gospod udostojio da ponesem ime Svetog Save. Posebno to osećam danas, pod svodovima ovog veličanstvenog hrama njemu posvećenog, gde primam udeo u službi Arhijereja za koju je baš Sveti Sava nama, episkopima u srpskom narodu, pokazao kakva treba ona da bude, po reči apostola Pavla: „Svima sam bio sve, da kako god neke spasem“ (1. Kor. 9, 22).
Blagodarim i vama bogoljubiva gospodo arhijereji što ste se danas sabrali da položite ruke na mene nedostojnog i primite me u red arhijereja Crkve Božje. Molim vas da me imate u vašim molitvama i da me kao starija braća upućujete u upravljanju rečju istine Hristove. One među vama koji su mi, kao profesori u bogosloviji i na fakultetu, bili učitelji vere i bogoslovlja, molim da mi i u buduće budu vaspitači u Hristu.
Posebno blagodarim gostima iz drugih pomesnih Crkava koji nisu žalili truda da, u ovo teško vreme, dođu izdaleka i uzmu učešća u ovoj mojoj Pedesetnici. Blagodarim Arhiepiskopu madavskom gospodinu Aristovulu iz drevne Jerusalimske Patrijaršije, Svetog Siona, Majke svih Crkava, koji danas svima nama donosi blagoslov Groba Gospodnjeg, a sa kojim sam tokom poslediplomskih studija u Švajcarskoj izgradio bratski odnos deleći hrišćanska i monaška predanja koja je iz Svete Zemlje u našu Crkvu prenosio u svoje vreme i Sveti Sava.
Blagodarim prisutnim ocima Svetogorcima, igumanu hilandarske obitelji arhimandritu Metodiju, na blagoslovu iz svetinje koju su podigli utemeljivači naše pomesne Crkve, Sava i Simeon Mirotočivi. Posebno blagodarim prisutnome sabratu svetogorskog manastira Svetog Pavla, starcu Nikodimu, koji me duhovno podržava deceniju i po i koji me je, zajedno sa Svjatjejšim Patrijarhom, priveo na monaški postrig. Blagodarim na ljubavi i prisutnim ocima iz Antiohijske Patrijaršije i Moskovske Patrijaršije.
Zahvaljujem na ljubavi i dolasku mojim Kriškovčanima, Srpčanima i Zagrepčanima. Zahvaljujem i saradnicima na mojim dužnostima u Patrijaršiji, kao i bratstvu i trudbenicima hrama Svetog Save koji su uložili mnogo truda uoči današnjeg dana.
Na sve vas, braćo i sestre, prizivam blagoslov Božji, sa molitvom Svetom ocu našem Savi da bude vaš molitveni zastupnik pred prestolom Živoga Boga.
Bogu našem slava i hvala što me za verna primi postavivši me na ovo služenje. Njemu, Večnome Bogu, Triipostasnom Božanstvu, Ocu i Sinu i Svetome Duhu se klanjam. Njegovo ime ću objavljivati svoj braći svojoj, i u sred crkve pesmom ću Ga veličati. Njemu slava, čast i blagodarnost sada i doveka. Amin.
Izvor: SPC
