Живојин Ракочевић: „Иако рањено, наше српско срце на Косову и Метохији куца и обнавља се”
Оливера Радић: „Од „Милосрдног анђела“ и Мартовског погрома до чекања слободе“
„24. марта 1999. године када је пала прва бомба на нашу земљу, она је пала управо на врата пакла и тај пакао се сручио на нас и на наше животе без двојбе, без икаквог бирања између Срба или Албанаца. И то треба знати!“- каже, поводом двадесет друге годишњице НАТО агресије свједок памћења страдања нашег народа на Косову и Метохији, књижевник и новинар Живојин Ракочевић кога 24. марта 1999. године затиче у Приштини.
Сјећајући се тешких годишњица мартовских страдања нашег народа он каже да су то били дани неке врсте отпора и јасне супротстављености.
,,У тим данима када ви живите у једном великом граду, са великим бројем људи, ви очекујете сукобе. Свјесни сте да може бити грађанског рата и унутрашњих сукоба паралелно са оним што очекујете да ће вас задесити с неба“- каже Ракочевић.
,,Те вечери, 24. марта 1999. године сјећам се да смо сједјели на једном породичном, кумовском, окупљању. Нестало је струје и после неколико тренутака чули смо како се злокобно тресе стакло на нашим прозорима од експлозија које су се догодиле. Биле су то једне од првих бомби које су пале на ондашњу Југославију. Рекли смо:,,почело је“ и са тим живјели одређени период“- сјећа се Живојин вечери када су пале прве НАТО бомбе на нашу земљу, а ,,Милосрдни анђео“ започео свој крвави пир.
Ракочевић се сјећа да је са првим бомбама кренула и еуфорија, застрашујуће гласине шта се дешава, ко кога обара, куда ко иде…
,,Пуцале су ту око нас неке бомбе а ми смо, после извјесног времена, почели да живимо сасвим нормално. Са свим тим бомбама и свом том психозом појавили су се различити леци и гласине у којима се Албанци позивају да напусте Косово на албанском језику, за које више не знате ко их баца, да ли НАТО, да ли их шире сами Албанци, да ли Срби… Више ништа не знате само видите колоне Албанаца који одлазе. У том бунилу живите. Гледате како се гасе институције, како нестаје живот. Своје пријатеље, после извјесног периода невиђања, одједном видите на умрлицама на дрвореду липа у центру града, док после тога покушавате да схватите ко је жив а ко мртав“- каже директор Дома културе Грачаница.
Живојин Ракочевић наставља да онда долази и тај несрећни мир који нам је ондашњи предсједник Милошевић честитао преко телевизије.
,,Сједио сам у кући свог рођака Машана Ракочевића оног дана кад је Милошевић држао тај говор. Позвонио је телефон и Сунчица, моја сестра, се јавила а глас са дуге стране жице јој је рекао: ,,долазимо са НАТО пактом да вас све побијемо“… Још говор на телевизији није био завршен. То је био јасан показатељ шта ће се даље догађати“- каже књижевник Живојин Ракочевић.
Ракочевић памти и ону колону која је тада незаустављиво кренула под притиском, под паљевином, под потупном стихијом, сличном оној стихији која ће услиједити 17. и 18. марта 2004. године, с тим што је ова 2004. године има своју есенцијално другу природу, јер се десила у доба мира, не у доба рата, сукоба, не у доба бомби него у периоду у којем није била очекивана.
,,Али јасно је да је то трајало од 1999. године. Данас видимо да је мартовски погром био логичан наставак оних бомби које су нас неправедно засуле оног 24. марта када смо сви схватили да су отворена врата пакла. Прва бомба је пала управо на врата пакла и тај пакао се сручио на нас и на наше животе без двојбе, без икаквог бирања између Срба или Албанаца. И то треба знати!“- каже Ракочевић.
Новинар Живојин Ракочевић је испричао и причу која је, по његовом мишљењу, можда најважнија за раумијевање цијеле ове ситуације у којој су се нашли и Срби али и Албаци.
,,У то доба и за једне ои за друге најважније је било наћи некакав превоз, нарочито за дјецу која су ишла из Приштине. Сјећам се да су биле врло ријетке линије а возили су их, чудесно храбри, возачи аутопревозника ,,Ниш-експрес“. Тај аутобус је саобраћао на линији Ниш-Приштина. У Нишу и у Прокупљу, који су већински српске средине, возач је тог дана примио око пола аутобуса, рецимо двадесет пет путника. А онда је дошао до Подујева, у коме живи већински албанско становништво, као и у свим другим мјестима према Приштини. И тај возач је, као уредан грађанин, нормалан човјек, примао у свој аутобус и Албанце и тако напунио пун аутобус. Примајући Албанце од Подујева до једног моста код села Лужане он је заправо трошио своје вријеме и вријеме живота својих путника. На мосту у Лужану погодио га је НАТО пројектил. Само је један путник преживио. НАТО је убио четрдесет шест људи и возача. Та НАТО бомба, тај пројектил који је погодио аутобус, убио је идеју заједничког живота. Морамо запамтити име тог чудесног човјека који је возио аутобус. Звао се Вукадин Јелић. Вукадин Јелић био је грађанин, био је слободни човјек који, ни у сред рата, није разликовао нити размишљао да ли треба стати неким Албанцима са којима се ратује и због којих бомбе падају. Не.“- каже Живојин и додаје да све ово свједочи да је тај рат 1999. године, у свим својим страшним сегментима, био нешто што су људи доживљавали као пролазно. И Вукадин је мислио да ће сношљив и природан живот једних и других бити могућ и нормалан, па га је та бомба погодила.
Ракочевић наглашава да Срби и Албанци ни данас, после двадесет двије године, не користе заједнички превоз, јер се увијек дешавају инцидентне ситуације када се Срби и Албанци возе заједничким аутобусима или возовима. А у сред рата 1999. године било је пола пола у том аутобусу који је погодила НАТО бомба. То је, по Живојину Ракочевићу, можда једна од најважнијих слика нашега времена.
Ракочевић се сјећа да су после тога ти наши несрећни градови запустјели и а из живота избачени и Срби и Албанци.
,,Колико год се Албанцима чинило да им је та бомба добра донијела, и дан данас им доноси тешку несрећу у различитим облицима. Ако ништа друго онда због тога што је истријебљен један народ који је био конститутивни елемент градова, грађанског живота и нормалних вриједности“- каже Ракочевић и додаје да вас оваква времена науче да заувијек запамтите неке истине а то је да морате бринути и да се никада не смијете одрећи онога што је ваша духовна, културна, национална и језичка бит. Ако икада то заборавите бићете у великом проблему. То је оно што се нама десило“- каже Живојин Ракочевић.
Осврнувши се на мартовски погром који је услиједио пер година касније, у доба мира, Ракочевић свједочи да је ту Призрен ипак најстрашнија слика.
,,Ту сам схватио да је неко убио град. Призрен је једина градска средина у Срба у којој је преживјело Хришћанство. Хришћанство код нас није очувано у градовима, већ по селима, црквама и мастирима, док је Призрен био град који је аутентично чувао Хришћанство. Данас се тек види да је та тадашња хистерија албанских терориста била, у ствари, једна врста самоубиства“-каже Ракочевић.
Ракочевић је причу о мартовском страдању нашег народа, ипак, завршио, ријечима наде и оптимизма. Он каже дасе све ово што смо изгубили, а чиме смо погођени директно у срце, ипак обнавља.
,,То што смо погођени у срце не значи да то срце не куца. То срце куца и то на различитим нивоима. И тренутак када сте Ви одлучили да нас двоје направимо овај разговор је позив на обнову. Та обнова дешава се на различитин нивоима, у различитим облицима. Постоји макар и у томе да имамо намјеру да нешто урадимо, да обновимо, да се овдје живи. У славу те обнове треба рећи даје Српска православна Црква са својим витализмом и искуственим одговорима на живот, који код нас трају осамсто година, ипак обновила већину сакралних објеката и послала тамо младе свештеника, који нажалост имају премало вјерника и оних који им се обраћају. Рецимо данас је у цркви Светог Николе свештеник са својом породицом, и у Истоку, и у центру Пећи, и у Урошевцу, и у Богородици Љевишкој отац Ђорђе са својом маленом дјевојчицом Митром и са својом супругом. Тако да се живот овдје вратио. Исто тако и што се тиче културе. Ми смо у манастиру Светих архангела, који је до темеља био срушен, основали ликовну колонију која окупља сликаре из Србије и Црне Горе. То су поруке вјечних умјетничких и духовних веза које се не прекидају јер је ово је родно мјесто наше духовности и наше умјетности. Није овдје ништа мртво, овдје људи сликају, стварају, пишу, живе“- поручује директор Дома културе Грачаница.
Новинар Живојин Ракочевић каже да никада не смијемо заборавити улогу блаженопочившег Митрополита Амфилохија и наших свештеника у то вријеме, који су, након 1999. године остали изловани са својим парохијанима. Не заборавимо дјело оца Мирослава Попадића из Приштине, оца Миљка Корићанина из Пећи који је, заједно са Митрополитом Амфилохијем, скупљао остатке растргнутих несрећника по Метохији, како би спасио сваку душу, као и иконе из срушених цркава. Ту су и двојица свештеника који су остали у Призрену Илија Шмигић и Александар Нашпалић, који су све те рањене душе подизали и храбрили. Они су свете душе нашега доба“-свједочи Живојин Ракочевић, у интервјуу који је 2020. године дао Радију ,,Светигора“ поводом годишњице од почетка НАТО агресије на нашу земљу.
Слободанка Грдинић
Оливера Радић: „Од „Милосрдног анђела“ и Мартовског погрома до чекања слободе“
Не бројим године… А што бих бројала кад се све нижу једна за другом и свака доноси само мало новине. ,,Надање се наше закопало на Косово у једну гробницу“…понављам Његошеву муку која је и пре ових наших догађаја одзвањала од Косова поља до Ловћена и Цетиња. И ширила се вековима од Проклетија и Шаре до Паштрика и Кошара до Ливадица и Старог Грацка, до Ораховца и Ретимља, до Јасеновца и Јадовна. Копали су и многи после Његоша муку српског народа којег су прогонили, мучили , оптуживали га и судили му без кривице и доказа .
Да ,, кадија те тужи, кадија ти суди“. Знао је народ наш ту истину још у оном турском вилајету док су га на колац набијали. Знамо и ми данас по косовским пољима и метохијским котлинама.
И беше та 1998.година. За нас тешка, претешка..И би лето те године, и врелина – земљу нам запалише. Горео је Ораховац, горела су села Братотин, Ратковац, Зрзе, Велика Хоча, Зочиште, Ретимље, Оптеруша… јаукале су Милановићке планине и Затрићка брда, пуцала Вран стена, увијала се сеоска врела бежећи ка Белом Дриму…
И опустеше куће у Ретимљу, Оптеруши, Зочишту, Братотину, Ратковцу и Круши… Обесрбише се… Не својом вољом, већ силом оних којима имена ни рода не желим споменути (Онај коме су се замерили зна). На стотине чељади из мога рода отеше, одведоше, затреше им огњишта, расуше им кости.
Остадоше деца, жене, мајке, саме да обијају прагове рођака, пријатеља, владара овосветских. Да питају за своје изгубљене очи, одсечена крила, поломљене ноге, извађена срца…
А одговор долете на крилима ,, Милосрдног анђела“. И он угаси наду јер је био све само не милосрдан. Рушио је мостове, путеве, домове, болнице, фабрике, убијао градове, косио села… И опет жртве . И деца, и одрасли, и стари и млади. И ,,милосрдне“ починиоце зна Онај који суди свету. ,,Далеко им лепа кућа“, рече мој народ.
После тог ватреног лета нашим небом, почеше се путеви пунити колонама. А колоне су се савијале од бола и бежале од тенкова и џипова који су уз туђу песму и туђе цвеће долазили на нашу земљу. И људи у колонама испразнише села и градове и одоше у Нигдину. Бежали су од страха, јер су знали да страх доноси смрт.
А викали су они други, којима наш језик није свој, да је дошла слобода и да је завршен рат.
Ваљда се у свету тако каже кад једном народу одузмеш и земљу, и кућу, и гробље, и цркву… На мом језику и за мој народ то слобода није била.
Мој језик није више био слободан, моји путеви су постали несигурни, моји градови обесрбљени, моја села опустела…
Живесмо ту њихову слободу до марта 2004. и некако ми се поче чинити да се и наша слобода помаља, да је видим. Споро је однекуд долазила ка нама, потајно јој се радовах. А уместо њене искре угледах њихов пламен. Пламен којим је горео Призрен. Горела је Богородица Љевишка, горела црква Светог Ђорђа, и Светог Николе, и Светог Спаса, и опет Светог Ђорђа и опет Светог Николе, и Свете Недеље и… и горела је Призренска богословија, и горели су Свети Архангели и горео је Девич, и горела Приштина и Урошевац…горело Косово, горела Метохија.
И гореле су куће у мом Ораховцу: једна, друга, трећа,… десета и пребијене моје комшије, и горело је небо над црквом Свете Недеље у Брњачи, а у мојим венама се ледила крв, у мојој глави горела ватра, у моме наручју су дрхтала деца.
Бојала сам се: слободе нема на видику! Има само оних (не)људи који и даље мрзе и мене, и мој народ, и мој језик, и моју веру и моју Цркву и моје гробље.
Знала сам, и сад знам да је слобода далеко. Ал верујем да је негде има за нас и да ће доћи. Јер ако не постоји, зашто су моја стопала прилепљена за ову земљу? Зашто не могу никуд одавде и кад је много тешко? Зашто осећам радосну тугу кад одем на наше гробље иако порушено? Зашто се насмешим кад ме усред Шадрвана у Призрену, међу хиљаду људи неко на албанском упита како се иде до Каљаје, а ја му на српском одговорим и покажем пут? Зашто лебдим над земљом кад чујем звоно са наше цркве и пољубим њена врата?
Е, кад се та радост у мени угаси, тад ћу знати да слободе нема. А неће се угасити никад. Ја то знам и то мој Бог зна.
17. март 2021. Ораховац
Оливера Радић
